Računajući sve uspehe, ostvarene pod imenom SFRJ i SRJ, najtrofejnija je selekcija na svetskim prvenstvima.
Osvojila je pet zlatnih medalja (1970. u Jugoslaviji, 1978. na Filipinima, 1990. u Argentini, 1998. u Grčkoj i 2002. u SAD), tri srebrne medalje (1963. u Brazilu, 1967. u Urugvaju i 1974. u Portoriku) i dve bronze (1982. u Kolumbiji i 1986. u Španiji).
ARGENTINA 1950. godine - 10. mesto
Na prvom svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1950. godine, Jugoslavija je učestvovala zahvaljujući odustajanju Italije. Tim je predvodio legendarni Nebojša Popović, koji se upisao i zlatnim slovima u istoriju ušao u istoriju kao igrač koji je postigao prvi koš.
Prvenstvo u Argentini ostaće upamćeno i po tome što je Jugoslavija meč protiv Španije izgubila službenim rezultatom, jer se nije pojavila na parketu. Iz Beograda je tada stiglo pismo da se ne izađe na megdan Špancima iz političkih razloga, zbog fašističkog režima u toj zemlji čiji je lider bio Franko. To je bila šokantna odluka za košarkaški i ceo sportski svet, pa je Jugoslavija kažnjenja zabranom takmičenja godinu dana i novčano sa 2.000 dolara.
Šampionat u Buenos Ajresu završila je na 10. mestu.
BRAZIL 1954 - 11. mesto
Na šampionatu 1954. u Brazilu Jugoslavija je igrački napravila veliki pomak, predvođena legendarnim profesorom Aleksandrom Nikolićem. Uprkos tome, izostao je rezultat. Dobrim delom tome su kumovali zapisničari na meču protiv Urugvaja, ključnom koji je odlučivao o učesnicima finalne faze. Grubom greškom zapisničkog stola Jugoslavija je morala da igra produžetak, koji je kasnije izgubila, iako su svi u dvorani tvrdili da je imala prednost i posle regularnog dela meča. Bilo kako bilo, žalba nije usvojena, pa je Jugoslavija umesto da nastupa u finalnoj grupi, igrala u utešnoj i osvojila pretposlednje, 11. mesto.
BRAZIL 1963 - srebrna medalja
Posle propuštenog Mundobasketa 1959. u Čileu, Jugoslavija je u Rio de Žaneiro 1963. stigla kao jedan od favorita za medalju, nakon što je dve godine ranije na Evropskom šampionatu osvojena prva medalja - srebrna.
Učenici Aleksandra Nikolića opravdali su ulogu favorita. na tom šampionatu prvi put su pobedili velesile - selekciju SAD (75:73), a zatim i SSSR (69:67). U finalu ipak "plavi" su poklekli i to pred domaćinom, Brazilom (71:90).
Osvojena je srebrna medalja koja je označila početak fantastične ere reprezentacije Jugoslavije na Svetskim šampionatima. Nakon tog srebra, Jugoslavija je sa svakog narednog planetranog takmičenja donosila medalju i to je trajalo sve do 2006, odnosno punih 43 godine.
URUGVAJ 1967 - srebrna medalja
Četiri godine nakon osvajanja prve medalje na svetskim prvenstvima, Jugoslavija je ponovila uspeh. Na šampionatu u Urugvaju, ponovo se dokopala srebrne medalje, uprkos tome što je na selektorskom mestu velikog Aleksandra Nikolića nasledio Ranko Žeravica.
Ponovo su savladali selekciju SAD, ali Sovjetski Savez, predvođen Sergejom Belovim bio je neprelazna prepreka u finalu.
Radivoj Korać bio je jedan od najzapaženijih aktera tog šampionata, a Jugoslaviji je omogućio plasman u finale, pogotkom u poslednjim sekundama utakmice protiv Amerikanaca. Za najboljeg košarkaša imenovan je Ivo Daneu.
JUGOSLAVIJA 1970 - zlatna medalja
Nastup na Svetskom prvenstvu 1970. godine zauvek će ostati zlatnim slovima upisan u istoriju jugoslovenske košarke i sporta uopšte. Jugoslavija je pred domaćom publikom u Ljubljani osvojila prvu zlatnu medalju.
Ivo Daneu, Ljubodrag Simonović, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Trajko Rajković, Rato Tvrdić, Dragan Kapičić, Nikola Plećaš, Petar Skansi, Aljoša Žorga, Dragutin Čermak i Vinko Jelovac, pod dirigentskom palicom Ranka Žeravice, popeli su se na najviši stepenik pobedničkog postolja. U hali "Tivoli" u odlučujućem meču su savladali reprezentaciju SAD rezultatom 70:63 i okitili se zlatom, koje su mesec dana kasnije darivali kao rođendanski poklon tadašnjem predsedniku Josipu Brozu Titu.
Igrali su na tom prvenstvu i za Radivoja Koraća, do tada najboljeg strelca reprezentacije, koji je godinu dana ranije, 2. juna 1969, poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Sarajeva.
Nažalost, sreća posle osvajanja zlatne medalje takođe nije dugo trajala, jer je samo tri dana kasnije iznenada preminuo centar jugoslovenske reprezentacije Trajko Rajković zbog srčanih problema.
PORTORIKO 1974 - srebrna medalja
Na sledećem Mundobasketu u Portoriku 1974. godine ekipu je predvodio Mirko Novosel. Jugoslavija je opet bila moćna, a Krešimiru Ćosiću su se pridružili Dražen Dalipagić, Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, igrači koju su i narednih godina vodili "kolo" pod evropskim i svetskim obručima.
Jugoslavija nije odbranila svetsko zlato, osvojila je srebro, a igrači su za to najviše krivili italijanskog sudiju Albanezea, koji je u ključnoj utakmici sa SAD, posle superiorne igre Moke, Praje i ostalih u prvom poluvremenu, u drugom "promenio ploču", i sa pregršt dosuđenih faulova isključio najbolje igrače Jugoslavije iz igre, a ekipu iz borbe za najsjajnije odličje. Za utehu je bilo to što ni Ameri nisu osvojili zlato, već ih je dobila SSSR.
Na tom šampionatu Dragan Kićanović proglašen je najboljim igračem.
FILIPINI 1978 - zlatna medalja
Sve što su propustili u Portoriku "zlatni dečaci" nadoknadili su na Filipinima četiri godine kasnije, 1978. Dobili su svih deset mečeva na šampionatu, a samo u poslednjem, finalnom, protiv odličnog Sovjetskog Saveza bilo je drame. Ipak, Jugoslavija je slavila u produžetku 82:81 (73:73) i opet se popela na krov sveta.
Iako su mnogi tada tvrdili da je to najbolja generacija koju je Jugoslavija ikada imala, košarkaški mag Aleksandar Nikolić, koji je tada i predvodio ekipu do najsjajnijeg odličja, izjavljivao je da je kasnije igrala još jedna bolja - ona u kojoj su nastupali Dino Rađa, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dražen Petrović i Žarko Paspalj.
Za najboljeg igrača prvenstva izabran je najbolji strelac Dražen Dalipagić, iako je profesor Nikolić tvrdio da je tu nagradu ravnopravno mogao da dobije i Dragan Kićanović.
KOLUMBIJA 1982 - bronzana medalja
Na šampionatu u Kolumbiji 1982. Jugoslavija je opet ključne bitke vodila sa SAD i Rusijom, ali ih je izgubila, pa se borila za bronzanu medalju. U meču koji je obeležila triler završnica, nadigrana je Španija, koja je na tom šampionatu šokirala Amerikance, 119:117 i Jugoslavija se ponovo našla na pobedničkom postolju.
Glavne uloge u timu opet su imali Dalipagić i Kićanović, a sa klupe je ekipu predvodio opet Ranko Žeravica, nakon što je Bogdan Tanjević nedugo pred start priprema odlučio da napusti mesto selektora i ode u Italiju.
ŠPANIJA 1986 - bronzana medalja
Novi selektor Krešimir Ćosić i Dražen Dalipagić kao kapiten predvodili su "plave" na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986. godine. Uz Praju i Ratka Radovanovića, i sa Draženom Petrovićem, ali i Vlade Divcem, kasnije predvodnikom nove zlatne generacije, Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju.
U polufinalu odigrali su meč protiv SSSR, koji je postao deo košarkaške legende. Naime, Jugoslavija je u poslednjih 48 sekundi meča uspela da ispusti devet poena prednosti (89:80), a zatim i da izgubi meč u produžetku.
"Taj meč je najveća sportska tragedija ili glupost u istoriji naše košarke. Nesto slično verovatno se nikad neće ponoviti", kasnije je pričao Zoran Radović, jedan od aktera tog susreta.
Ipak, Jugoslavija je posle tog meča uspela brzo da se oporavi i nadigra Brazil u borbi za bronzanu medalju (117:91).
ARGENTINA 1990 - zlatna medalja
Nastupom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Argentini zatvoreno je jedno veliko košarkaško poglavlje. Zlatna generacija koju je tri godine pred taj šampionat selektovao Dušan Ivković, a zatim osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Seulu i superiorno stigla do najsjajnije medalje na Evropskom prvenstvu 1989. godine, krunisala je veliki uspeh upravo na Mundobasketu 1990. godine. "Beli drim tim", kako su zvali taj sastav, oprostio se na najlepši način od svetske scene, budući da je nedugo posle tog šampionata izbio građanski rat, pa se Jugoslavija raspala, a igrači su otišli na različite strane, odnosno u druge reprezentacije.
Ekipa u kojoj su igrali Dražen Petrović, Velimir Perasović, Zoran Čutura, Toni Kukoć, Žarko Paspalj, Jurij Zdovc, Željko Obradović, Radisav Ćurčić, Vlade Divac, Arijan Komazec, Zoran Jovanović i Zoran Savić, dobila je svih osam mečeva na šampionatu, uprkos tome što je odlični Dino Rađa morao da propusti takmičenje zbog povrede.
Jugoslavija je u duelu za zlatnu medalju pobedila Sovjetski Savez sa 92:75, što je bila najubedljivija pobeda u dotadašnjim finalima.
O tome koliko je imao superiornu generaciju kojoj su se svi divili pričao je i selektor Dušan Ivković: "Imali smo snagu kolektiva, dobro postavljenu igru, nadam se da su drugi imali prilike da nešto nauče. Javno nam je priznanje odao trener Amerikanaca Majk Kžiževski, jer je godinu dana kasnije, kada je osvojio titulu u NCAA, izjavio da je prekopirao igru jugoslovenske reprezentacije".
Velika proslava jugoslovenskih košarkaša posle osvajanja zlatne medalje pamti se i po tome što je Vlade Divac pocepao hrvatsku zastavu. Tokom radovanja "plavih" odmah nakon meča jedan navijač ušao je sa šahovnicom na teren, a Divac mu je, nakon što ga je upozorio da toj zastavi, za koju on tvrdi da je bila ustaška, nije tu mesto, otrgao, pocepao i bacio na pod. Hrvati su bili smrtno uvređenim Divčevim potezom pa mu je dugi niz godina bio zabranjen ulazak u Hrvatsku zbog tog poteza u Argentini.
GRČKA 1998 - zlatna medalja
Posle raspada SFRJ, SR Jugoslavija je zbog sankcija Ujedinjenih nacija propustila svetsko takmičenje 1994. godine u Kanadi, a onda se vratila 1998. godine u Grčkoj, i to na mala vrata.
"Plavi" su bili sasvim novi tim, a u Atinu su stigli dodatno oslabljeni (nisu igrali Vlade Divac zbog "lok-auta" u NBA ligi, Predrag Danilović bio je operisan, Aleksandar Đorđević nije bio dovoljno spreman, a Zoran Savić se oprostio od reprezentacije), ali sa velikim motivom da posle nepravedno propuštenog prethodnog Mundobasketa dokažu da košarku nisu zaboravili da igraju.
Selektor je bio Željko Obradović, koji je i pre i kasnije pravio čuda predvodeći mnoge timove, a boje Jugoslavije branili su Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.
Na putu do zlata padali su redom Portoriko, Rusija, Japan, Kanada. Zatim je usledio poraz od Italijana, iz kojeg su na sreću "plavi" izvukli dobre pouke, a onda su savladali Grke, pred više od 16.000 domaćih navijača, pa Argentinu u četvrtfinalu.
U polufinalu opet su za rivala imali domaćina, ali ovaj put i kompletnu gnevnu publiku protiv sebe, ali su izdržali. U utakmici za infarkt, u poslednjem kvartalu meča nadoknadili su "minus 12", a heroj meča bio je Dejan Bodiroga, rođeni pobednik, sa 31 poenom. Grčka je pala posle produžetka 78:73 (57:57), a u finalu je na megdan ekipi Željka Obradovića izašla Rusija.
Opet su "plavi" odigrali triler meč, u kojem je sjajnu minijaturu imao Rebrača, i posle trijumfa rezultatom 64:62 stigli su na krov sveta.
Dejan Bodiroga proglašen je najkorisnijim igračem šampionata, a nakon preuzimanja trofeja rekao je da Jugoslavija ima 12 MVP, i realno gledano bio je u pravu.
Posle osvajanja Grčke, usledilo je Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, 2002. godine. Jugoslavija je otišla "preko bare" sa bremenom koje joj je nametnula javnost, uvek naviknuta na uspehe, ali i sa motivom da Amerikancima na njihovom tlu pokažu da sjajno igraju košarku.
Sastav Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Milan Gurović možda nije obećavao mnogo, ali su imali veru, srce kao kuća i umeće da prorade i pronađu najbolje rešenje u gotovo bezizlaznim situacijama.
Rođeni vođa Bodiroga bio je lider tima, Stojaković njegova desna ruka, ali su genijalne role Gurovića i Jarića protiv Amerikanaca u četvrtfinalu, savetnička uloga i iskustvo Divca, minijature Koturovića i kompaktnost ekipe uticali da se, istina "na mišiće", osvoji peta, poslednja svetska kruna.
U finalu je nadigrana Argentina u meču u kojem su svi izgrickali nokte - 84:77 (75:75), pa se u Srbiji s pravom slavilo do ranih jutarnjih sati, nekoliko dana.
Veliki uspeh ostvaren u Indijanapolisu u drugi, treći, peti plan gurnuo je incident koji se dogodio u reprezentaciji Jugoslavije, a priča o tome da je Vladimir Radmanović jeo bananu zbog čega je kasnije udaljen iz tima, pa je medalju umesto njega primio ni kriv ni dužan Aleksandar Smiljanić, zapravo nikada nije razjašnjena do kraja. Bilo je najvažnije da je posao obavljen i to na najbolji način, Svetislav Kari Pešić je neprijatan događaj u svlačionici zauvek arhivirao.
Posle tog zlata nestala je Jugoslavija, ali i medalje košarkaške selekcije na Svetskim prvenstvima.
JAPAN 2006 - 11. mesto
Na Svetsko prvenstvo 2006. u Japanu reprezentacija Srbije i Crne Gore, kako se tada zvala i bila zvanični naslednik SR Jugoslavije, otišla je zahvaljujući specijalnoj pozivnici. Oni to pravo nisu stekli na Evropskom prvenstvu, već im je FIBA, zarad zasluga ostvarenih ranijih godina dodelila "vajld kard" baš kao i selekcijama Turske, Italije i Portorika.
Selektor Dragan Šakota na prvenstvo je poveo neiskusan tim bez zvučnih imena, a očekivanja javnosti nisu bila velika. Skromna ekipa, za koju su između ostalih nastupali i Bojan Popović, Kosta Perović, Igor Rakočević, Uroš Tripković, ali i Miroslav Raičević, grupnu fazu takmičenja završila je sa skorom 2-3. U Senadaiju su pobeđeni Liban i Venecuela, dok je SCG poražena od Nigerije, Francuske i Argentine. Kao četvrtoplasirana u grupi Srbija i Crna Gora stigla je do osmine finala gde ju je pobedila Španija (87:75), koja je kasnije i osvojila zlatnu medalju.
SCG je takmičenje u Japanu završila na 11. mestu.
TURSKA 2010 - četvrto mesto
Na poslednjem Svetskom prvenstvu u Turskoj, 2010. godini, reprezentacija je prvi put nastupala pod imenom Srbija sa Dušanom Ivkovićem na klupi.
Posle mnogo neuspešnih takmičenja, iskusni strateg doveden sa ciljem da se nacionalni tim vrati na staze stare slave. Ivković je selektirao mladi tim, sa Nenadom Krstićem kao vođom, koji je posle mnogo godina zabeležio dobar rezultat.
Srbija je grupnu fazu takmičenja u Kajzeriju završila kao prvoplasirana sa skorom 4-1. U osmini finala, kao i uvek, teško je izvojevana pobeda nad Hrvatskom (73:72), a onda je u polufinalu pala odlična Španija. Zapravo srušio ju je Miloš Teodosić, trojkom sa više od osam metarai to 3,1 sekundu pre kraja meča (92:89).
Ivkovićev tim u polufinalu se sastao sa domaćinom, Turskom, koji je imao i veliku podršku navijača. Srbija je izgubila sa 82:83, zahvaljujući i grubom sudijskom previdu, a zatim je u meču za bronzu ponovo poražena od Litvanije (88:99), pa je okončala takmičenje u Turskoj na četvrtoj poziciji.
Istorijska dominacija Crvene zvezde u Ligi šampiona, 5:1! Štutgart razbijen na Marakani, pobeda za sva vremena!
Jeziv snimak sa ulica Beograda: Navijač Štutgarta pretučen, a grupa Delija trči ka njemu
Piksi potvrdio da ima ponudu! Da li će Srbija ostati bez selektora već u januaru?
Delije prebile navijače Štutgarta: Haos na ulicama Beograda, pojavio se snimak
Goranu Vesiću ukida se pritvor! Ostaje u bolnici zbog lošeg zdravstvenog stanja