Nikola Lončar, kolumnista MONDA, prenosi utiske posle plasmana "orlova" u drugu rundu Svetskog prvenstva. "Mi smo bili iskusniji, pa smo lakše rešavali neke stvari, ali biće i ovde sve ok. Treba biti pozitivan".
Ima ona pesma, kako beše... ah, da "Sviđa mi se ova stvar, ova stvar...".
E, pa meni se sviđa ono što sam video na ove tri utakmice koliko je Srbija odigrala do sada na Svetskom prvenstvu u Španiji. Rekli smo, odnosno Sale i igrači su rekli da idemo korak po korak. Prvi cilj je postiognut. Možda smo protiv Irana pružili i najlošiju partiju do sada, ali onaj nalet u trećoj četvrtini nam je dao "boost" da mirno završimo utakmicu, bez drame.
Pazite, bilo je za očekivati takav mali pad u igru posle one i onako izgubljene utakmice od Francuske, u kojoj smo se i mentalno i fizički ispraznili. Ušči smo u meč kao autsajderi, bez obzira što smo dobili Francuze u pripremama i odigrali smo odlično, da bi na kraju odlučile sudije. Ali... nema veze. Bitno je da je ostvaren cilj. Sad nas čekaju Brazilci, koji su doživeli težak poraz od Španaca, a mi smo se odmorili, napunili baterije.
Prognoze?
Uvek pozitivne! Nikad i nikako ne razmišljam tipa: "ne možemo", "ovo je naš limit" i slično. Treba nam pozitivno razmišljanje. E sad, dokle ćemo dogurati, da li će to biti četvrtfinale ili više... ne znam. Ne želim da razmišljam o tome šta ako ne budemo drugi u grupi. Čak i u osmini finala ne vidim nijednu selekciju koja bi mogla da nas ugrozi.
Da li su ranije generacije bile "namazanije", da li je bilo više "mangupluka"...? Hm, teško je odgovoriti na to pitanje, a i ne volim poređenja. To je bila druga košarka, drugo okruženje, drugo okruženje... ma, sve je bilo drugačije. Ne bih da ulazim dublje u to, jer svako poređenje može da šteti i negativno utiče na ove Saletove momke. Treba imati u vidu da je moja generacija sve pobeđivala sa lakoćom. Možda smo bili iskusniji, svi koji smo igrali u reprezentaciji ujedno bili smo glavni igrači u svojim klubovima odakle smo donosili to iskustvo koje je bilo značajno za reprezentaciju. Imali smo pet-šest velikih igrača, zvezde svetske košarke. Ali, i svi ostali koji su bili u reprezentaciji, svako od nas je bio "tata" u svom klubu.
Sada imamo Krleta i Tea koji su u vrhu evropske košarke, ali sada zbog zdravstvenih ne mogu da pruže sve, ali ih očekujem do kraja turnira. Pred Bogdanom je velika budućnost, Bjelica je odličan igrač, ali njih dvojica, a i ostali još nisu glavni u svojim klubovima. Možda zato nisu "namazaniji", iskusniji. Mi smo zbog tog iskustva pojedine situacije u nekim utakmica rešavali na normalan način, bez stresa, jer smo to već doživljavali u svojim klubovima.
Ali, verujem da će sve biti OK. Treba nam pozitiva, ljudi!
One koje bih mogao (ili morao) da izdvojim, a nisam stigao sve da ispratim, razumećete me, jesu Španci i Amerikanci. Španci su uspostavili i pokazali AUTORITET na terenu koji je iznad svakog nivoa. Zaista, do sada retko viđeno. Amerikanci su lako dobijali, osim Turske, ali i tu su dali gas kad je trebalo.
Pišemo se još... Nećete me se lako otarasiti :)
Pozdrav svima iz Madrida!
Nikola Lončar