Jedan je od najboljih i najproduktivnijih bosanskohercegovačkih glumaca koji iza sebe ima preko četrdeset uloga u filmovima i TV serijama, Emir Hadžihafizbegović za MONDO govori o nagradama, meri, sujeti i pomalo o politici.
„Sam odlazak u Veneciju bio je apsolutni šok za producente. Od 1500 filmova biti među tridesetak filmova koji su izabrani da se predstave na festivalu je apsolutni trijumf. Još uzeti ovu veliku svetsku nagradu, najznačajniju u mojoj karijeri, lava za najboljeg glumca u programu „Horizonti“ gde se takmičilo još 18 glumaca iz celog sveta, od toga nekoliko holivudskih zvezda kao što su Itan Houk, Ben Barns, Ed Haris, a da ne govorim o glumcima iz Indije, Kine, Japana, Skandinavije, Nemačke i Italije, je nešto što godi“, rekao je Emir na početku razgovora za MONDO. Pohvalio nam se ovaj bosanskohercegovački glumac da je u Veneciji upoznao sve članove žirija. „Rekli su mi da su odmah nakon što su pregledali film nekako znali da će nagrada ići u moje ruke, iako je pred njima bilo još filmova“, rekao je Hadžihafizbegović. On je istakao kako je za nagradu saznao 5. septembra na vikendici u Mostaru, te da nikome o njoj nije smeo govoriti. Priznao je da je bio lep osećaj primiti zlatnog lava pred oko dve hiljade ljudi u Veneciji. Tema filma „Takva su pravila“ je aktuelna, a uloga je, kako je istakao Hadžihafizbegović, za njega bila najteža u karijeri. „Nešto me u zadnje vreme stižu te uloge u kojima se čovek mora predati ceo. Priča je to o ubistvu nevinog dečaka iz Zagreba i to je zapravo metafora o slučaju Denis Mrnjavac u Sarajevu. Mi smo kroz film tražili odgovor gde je geneza te maloletne delikvencije i jedne iracionalne agresije mladih ljudi. Umetnost ima dva zadatka: Da otvara probleme i popravlja ljude. Ako jednu misiju izvrši, dakle otvori problem, već je uspela, a ako još popravi ljude, onda je to apsolutni trijumf umetnosti“, rekao nam je Hadžihafizbegović. O tome kako je bilo pripremati se za ulogu oca koji je izgubio sina, Hadžihafizbegović kaže: „Bilo se teško pripremati. Ne postoje dva glumca na svetu koji imaju isti sistem. Ja prvo pravim biografiju lika, to je naravno virtualna biografija koju ja napravim i iza koje ja stojim. Ovo je bila teška i naporna uloga. Morao sam se onako hermetizirati, asocijalizirati. Moje pripreme su unutar mene samog, ali naravno da su važne i pripreme s partnerom tokom čitanja teksta. Uloga mi je najteže pala, jer se radi o ubistvu našeg filmskog sina zbog potpuno trivijalne stvari, zbog pet kuna. Vama po difoltu ode misao na vašu djecu, na njihove noćne izlaske, na odlazak s kolegama da popiju sok, kafu, i onda počnete razmišljati da takva sudbina može da zadesi i vaše dete i pitate se: 'Zašto?' Upravo zbog tog pitanja mi je bilo teško da radim na ulozi, jer stalno imaš u pozadini likove sopstvene dece.“ On je dodao da je film izazvao burne i pozitivne reakcije u Veneciji i da je projekcija filma završila ovacijama. „Tamo postoji protokol da se publika predstavi pre projekcije filma, dobije pljesak dvorane i nakon projekcije i odjavne špice izlazi iz dvorane. Desilo se nešto neobično, a to je da je nakon filma publika aplauzom tražila da se ekipa filma još jednom pokloni. Tad smo znali da je film, osim te art estetike, profunkcionisao i na principu jednog polivalentnog konzumenta i starosnog i heterogenog u smislu nekog obrazovnog profila“, kazao je Hadžihafizbegović. U razgovoru za naš portal Hadžihafizbegović je istakao da je apsurdno što je ovaj film našao koproducente u Sarajevu, na CineLinku za vreme Sarajevo Film Festivala, a da ga ne potpisuju bosanski producenti. Prema njegovim rečima producent iz Hrvatske je s jednom koprodukcijskom kućom iz Mostara aplicirao na bosanski fond. „Međutim, nismo prošli, iako su znali tamo da Jasna Žalica i ja igramo glavne uloge u ovom filmu. To je podatak koji sam i ja saznao tokom snimanja filma“, rekao je Hadžihafizbegović i podsetio da su koproducenti u filmu još Srbija, Makedonija i Francuska.
„Ne mogu da verujem da je kulturni prostor i ambijent BiH dozvolila da se zatvori Zemaljski muzej. Mislim da je to tema za neku panel diskusiju, ali ako bih morao sublimirati u jednu rečenicu bilo bi to: Nekulturni ljudi se bave kulturom, jer gotovo je neverovatno da naših pet institucija žive ni na nebu ni na zemlji.“, kazao je Hadžihafizbegović.
Naš sagovornik često glumi u filmovima koji dolaze iz zemalja bivše Jugoslavije, a kako je istakao u filmovima koji nisu sa ovog govornog područja ne glumi zato što ne voli da ide po kastinzima.
Emir Hadžihafizbegović, rođen 20. avgusta 1961. u Tuzli, je jedan od poznatijih savremenih bosansko-hercegovačkih glumaca. Diplomirao na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, 1986. Debitovao je u filmu „Otac na službenom putu“, proslavio se kao Bogoljub Šaulić u kultnoj predstavi „Audicija“ i kao konobar iz Bosanskog Grahova u ostvarenju „Hajde da se volimo“, a njegova uloga poručnika Safeta Pašića u „Karauli“ i danas se prepričava. Tokom više od dvadeset i pet godina karijere, glumac Emir Hadžihafizbegović publiku je osvajao upečatljivim ulogama zbog čega važi za jednog od najtraženijih, ali i najomiljenijih u regionu.
„Bila bi čista demagogija da na neku inostranu ponude ne bih reagovao, ali ja ne želim da idem po kastinzima. Ja izbegavam kastinge zbog toga što sam se naradio. Postoje moji filmovi, pres klipinzi, klipovi raznih mojih uloga i onaj ko me želi neka to pogleda, pa bujrum! Jako sam sretan zbog mladih glumaca kao što su Adnan Hasković, Miraj Grbić, Amila Terzimehić i verovatno bih i ja imao tu energiju da su mi njihove godine, ali jednostavno ja ne mogu u ovim godinama da pristanem na kasting i da svojim parama plaćam odlazak u recimo Prag, pa da tamo po nekim memljivim hodnicima čekam da igram nekog Rusa u američkom filmu. To mene jednostavno ne interesuje“, rekao je Hadžihafizbegović.
Emir Hadžihafizbegović je dobar primer mladim ljudima kako istrajni rad na kraju ima neku vrijednost.
„Mislim da sam ja svoju glumačku i ljudsku poziciju gradio na nekoliko stvari koje su paradigmatične i u poslu i životu: to je vrhunski profesionalizam, mera i korektiv. Mene su reditelji u nekoj insajderskoj varijanti zvali, između ostalog, zato što su čuli da sam brodvejski profesionalac. Ja vrlo asketski živim tokom rada na području predstave i pripremanja filmske uloge. To su leganja u 10 sati, jedan uredan život, kao američki piloti. Dolazim na filmski set sat ranije s naučenim tekstom i pripremom za lik. S druge strane je mera, koja je bitna i u životu i u poslu. Jednom su me studenti pitali šta je to mera, ja sam rekao da je to tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost. Dobijete vi ogromnu slobodu kada izađete pred kameru i pred publiku, ali je pitanje gde ćete se zaustaviti u smislu te neke ekspresije“, rekao je Hadžihafizbegović.
Kao treću stavku naveo je korekciju.
„Mislim da umetnost počinje tamo gde prestaje sujeta. Ja sam svoj ego davno ukrotio i spreman sam da mi sugestiju da i čistačica u pozorištu koja će videti moju ulogu pre premijere. Spreman sam da mi sugestiju da i tonac koji će reći da sam preglasan u toj sceni. Ta vrsta korektiva je meni pomagala u poslu“, rekao nam je Emir.
O budućim radovima Emir je istakao da mu je želja da snimi film „Žaba“, po istoimenoj predstavi koju već više od pet godina igra u Kamernom teatru 55. Tu je i film srpskog režisera i scenariste s Miroslava Momčilovićem „Smrdljiva Bajka“.
„To je jedna fenomenalna priča o dva klošara koji žive na dnu šahta, pa pronađu bebu i počnu da je uzgajaju u tom klošarskom ambijentu, ali s toliko ljubavi i strasti, s porukom kako na dnu šahta može biti ljubavi, a tamo gde treba da se dešava nema je“, rekao nam je Hadžihafizbegović.
On je istakao da ne može da dočeka prikazivanje filma „Naša svakodnevna priča“.
„S nestrpljenjem čekam premijeru filma Ines Tanović. Ineska je napravila fenomenalan film gde igram veliku ulogu. Pogledali smo film u zatvorenoj projekciji i toliko smo sretni“, rekao je Hadžihafizbegović i nagovestio da bi ovaj film mogao imati premijeru na narednom Sarajevo Film Festivalu.
Tokom svoje karijere okušao se i kao profesor glume, a da li će se time baviti i u budućnosti, Emir kaže: „Jednu generaciju studenata izveo sam na tuzlanskoj Akademiji i vrhunski osećaj je prenositi znanje, ali uloga profesora je jedan ljubomoran posao. Ja sam imao ponuda, ali ne možete paralelno snimati film i pustiti nekoga da radi zadnjih 15 dana sa studentima ispitnu vežbu. Pozicija asistenta je odlična, ali vi kao šef klase morate biti uz tu decu. Sad dok ovako kontinuirano radim, dok imam posla i na filmu i u teatru, mislim da bi bilo malo nefer uzeti studente i s njima raditi, jer bi mi propadali ovi poslovi. Ali, ako bude zdravlja voleo bih svoju glumačku priču završiti kao profesor, jer čini mi se da bih imao šta otkriti neku tajnu glume mladim glumcima“, rekao je Hadžihafizbegović.
Kako se bliže izbori, bilo je neizbežno pitanje o njegovom eventualnom angažmanu u politici, s obzirom na to da je jedno vreme vršio funkciju ministra kulture i sporta u Kantonu Sarajevo.
„Za sada ja od politike duboko apstiniram, jer ovaj politički ambijent ne korespondira s mojom političkom mišlju, pogotovo kad su kultura i sport u pitanju, što mene zanima. U nekom ambijentu koji bih ja prepoznao, bih prihvatio tu ulogu, ali sigurno ne u narednih pet godina“, rekao nam je na kraju razgovora Emir Hadžihafizbegović.
Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.
