Fotoreporter iz Beograda Marko Đurica imao je jedinstvenu priliku da upozna američkog vojnog veterana koji se bori na strani prosuskih snaga u Ukrajini.
Stajao je kraj džipa, odeven u zeleni vojni džemper i ruske vojne crne čizme i pantalone, kakve većina pobinjenika nosi. Mali kompas i veliki lovački nož u futroli visili su mu sa kaiša, a puška AK47 preko ramena. Gledao je pravo u mene očima koje su provirivale kroz fantomku. Kako sam mu se približavao, činilo mi se da postaje sve veći i veći. Ponovo sam u Ukrajini gde su Zapad i Rusija zauzeli suprotne strane u ratu za otcepljenje koje proruske snage vode na istoku zemlje. Nekoliko nedelja ranije pronela se vest da proruski bataljon Vodstok u svojim redovima ima borca iz SAD. Naš tim je pokušavao da dobije dozvolu da sa njim napravi priču, ali bezuspešno. Konačno, tokom boravka u Donjecku, upozano sam prave ljude koji su mi omogućili pristup i upoznavanje sa njim. Međutim, dozvoljeno mi je samo da ga fotografišem, ne i da ga snimam kamerom. Rekoh mu: "Ja sam Marko, došao sam da napravim foto-priču o tebi, ako se slažeš, kako se zoveš?" "Rekli su mi da ćeš doći. Zovem se Hanter, više od toga ne mogu da ti kažem." I dok sam ćaskao sa Hanterom, starešinajedinice nas je obavestio da je vreme za pokret. "Gde ćemo?", upitao sam. "Na liniju fornta", objasnili su mi. To je bio odgovor kome se nisam nadao. Na zadnjem sedištu džipa smestio sam se između Hantera i još jednog novinara. Zapovednik je vozio kroz blatnjava polja do predgrađa malog grada Jasinuvata, nedaleko od Donjecka. Posle nekoliko truckavih kilometara, Hanter mi je rekao da poznaje ovu oblast jer je tu kopao rovove. Konačno smo stigli do male baze napravljene od drvene građe, okružene rovovima i bunkerima. "Pogledaj tamo levo", reče mi Hanter. "Ukrajinska armija je na oko 1,5 kilometar odavde, dovoljno daleko da ne može da te pogodi snajper, ali dovoljno blizu za minobacače. Nadam se ipak da će obe strane poštovati ovaj prekid vatre", rekao je Hanter. Upitao sam ga da mi objasni ono što me je najviše zanimalo - otkud se on kao Amerikanac bori na strani pobunjenika. "Zar vi u SAD ne podržavate Ukrajinu i njihovu novu vladu?". "Ja sam vojni veteran vojske Sjedninjenih Država", odgovorio je i nastavio: "Iako sam veteran, to ne znači i da se slažem sa onim što moja vlada priča. Čak mislim da većina veterana ne podržava vladu. Kada sam krajem aprila čitao vesti bilo mi je jasno šta se ovde događa i odlučio sam da dođem i pomognem ovim ljudima u njihovoj borbi. Verujem da je njihova želja za otcepljenjem od Ukrajine apsolutno legitimna", objasnio je Hanter i dodao da je posle nekoliko meseci uspeo da doputuje u Ukrajinu, na istok zemlje i od tada je tu. "Pa kako si stigao dovde?", upitao sam ga. "Samo si se pojavio?" "Upravo tako", odgovorio je "Pobunjenici su me odmah uhapsili, ispitivalo me je nekoliko grupa jer su želeli da budu sigurni da sam zaista došao da se borim zajedno sa njima. Ubrzo potom dali su mi pušku i tako sam se pridružio bataljonu Vostok", objasnio je. Pitao sam ga kako komunicira sa ostalim borcima, jer sam pretpostavio da ne govori ruski jezik. "Ne govorim ruski, ali ga već pomalo učim, a mlađi borci govore engleski", kaže Hanter. Pitao sam ga da li se drugi borci iznenade kada ga vide. "Ovi mlađi ne. Obično mi dobace "Šta ima care?" Ovi stariji me i dalje posmatraju sumnjičavo." Primetio sam da se iza barake vijori ruska zastava. Upitao sam Hantera da li bio problem da ga fotografišem ispod zastave. Iznenadio sam se kada je to odbio. Objasnio je da ne želi da bilo ko pomisli da se on ovde bori za rusku vladu. Dodao je da će mi rado pozirati sa zastavom Novorusije, ako uspem negde da je nađem. "Znaš, ta zastava Novorusije gotovo je indentična zastavi Konfederacije, samo što joj nedostaje 13 zvezdica", objasnio je Hanter. Nažalost, u ovoj maloj pobunjeničkoj bazi nisu imali zastavu Novorusije, ali su imali zastavu svog bataljona, pa mi je Hanter pozirao sa njom. "Ti stavrno nisi Rus koji ima američki pasoš?" upitao sam ga pred kraj našeg susreta. "Naravno da nisam, ja sam 100 odsto Amer, budi siguran u to. Moji su stigli na američki kontinent iz Zapadne Evrope pre 200 godina i od tada živimo u SAD. Ja sam prosečan Amerikanac, koji živi prosečnim životom." "Dakle, stalno gledaš TV i jedeš brzu hranu", našalio sam se s njim. "TV i ne gledam, još od fakulteta, a burgere volim." "Voliš Five Guys (lanac brze hrane)?" "Naravno, obožavam ih. Šteta što imaju restorane samo po gradovima!", rekao je Hanter Marku Đurici na kraju razgovora. Fotografije koje je Đurica napravio u susretu sa ovim dobrovoljcem iz SAD koji se bori za Novosrusiju možete pogledati na sajtu Photographers' Blog agencije Rojters.
