Kada se u internet medijima pojavi tekst o Beogradu, bilo da se radi besplatnim udžbenicima za đake ili dotacijama za porodilje, sledi i pregršt negativnih komentara tipa "za vas u Beogradu sve, a za nas..."
Zbog toga je MONDO napravio malo istraživanje kako se, i "za koliko", živi u Beogradu, a kako u nekim drugim gradovima u Srbiji.
Na konkretnim primerima udžbenika i porodilja radi se o elementarnom nerazumevanju "ko to plaća", jer radi se ne o parama svih građana Srbije (dakle republičkom budžetu), već dotacijama koje dolaze iz kase Grada Beograda, tj. od samih Beograđana.
Ali, to i nije problem, jer reakcija "sve vama u Beograd" je zasnovana na mnogo ukorenjenijim, a pogrešnim shvatanjima da je u Beogradu sve "lakše, lepše i bolje", nego drugde u Srbiji.
Pa da vidimo šta kažu brojke, da li je to zaista tako.
Krenimo od tog famoznog "odakle pare dolaze", a potom ćemo, na šta one prosečnom Beograđaninu odlaze.
Budžet Beograda, poprilično umanjen poreskim izmenama iz Republike u nekoliko poslednjih godina, za 2014. godinu iznosi 78 milijardi dinara (trenutno 652 miliona evra), dok je 2012. bio 97 milijardi (858 miliona evra).
Iz te kase podmiruju se potrebe Beograđana, ali i onih koji su na "privremenom radu" u prestonici, recimo političkom. Odatle pare za: asfaltiranje ulica, škole, vrtiće, vodovod, javni prevoz, pijace, inspekcije... pa sve do dotacija za đake i trudnice.
Suma možda deluje velika ali ne treba smetnuti s uma koliko je ljudi u Beogradu, i tu brojke počinju da rade na štetu Beograđana.
Zvaničan podatak iz poslednjeg popisa je da na široj teritoriji grada živi 1,66 miliona stanovnika. To znači da na svakog Beograđanina "po glavi" godišnje dolazi 47.000 dinara.
Budžet grada Novog Sada je nominalno manji – 21,3 milijarde dinara, ali tamo "po glavi" ispada da dođe 62.000 dinara, čak 32 odsto više nego u prestonici.
Srazmerno više para od Beograda ima i lokalna samouprava Kragujevca, 48.000 dinara per kapita, dok manje ima Niš – 38.000 dinara.
Beograd, onaj lokalni, tako nije prava adresa za pitanje zašto u tim gradovima nema besplatnih udžbenika ili para porodilje.
Ali, ma koliko lokalna samouprava imala, i eventualno dotirala svoje stanovnike, svaki građanin Srbije je pre svega oslonjen na svoj novčanik. A u Beogradu on mora biti popriličan, jer evo troškovnika za neke od segmenata života u Beogradu
Pozabavimo se prvo najvećim argumentom "kritičara" Beograda - platama. One u Beogradu jesu velike (ne i najveće u Srbiji ako se gleda lokal), pa tako sa avgustovskih 56.616 dinara neto plate, prosečan Beograđanin zarađuje 40 odsto više nego Čačanin ili Valjevac, odnosno 70 odsto više nego Vranjanac.
Na stranu to što statistički platu Beograđana dižu velike plate direktora i menadžera kako najvećih kompanija, banaka, osiguravajućih društava ali i državnih firmi i institucija kojima su sedišta u glavnom gradu, da su plate manje u Beogradu se ne bi ni moglo živeti.
Beograd kao skup grad, bar za Beograđane i "ostatak" Srbije, karakteriše pre svega cena stanovanja u njemu. Bilo da stan kupujete, bilo da već živite sa sopstvenim krovom nad glavom, ili stan iznajmljujete.
Velika razlika u ceni Beograd – unutrašnjost, nije mimoišla ni oblast obrazovanja. Tako se za studiranje na Pravnom fakultetu u Beogradu godišnje mora izdvojiti 95.000 dinara, u Nišu i Novom Sadu oko deset hiljada manje, a u Kragujevcu samo 66.000 dinara. Kod studiranja stomatologije je razlika još veća, od 80.000 dinara u Kragujevcu do 180.000 u Beogradu. Za medicinu je najskuplji Niš, sa 140.000 dinara, 15.000 više nego u Beogradu.
Iznajmljivanje pristojnog stana od 50 kvadrata u Beogradu košta bar 250 evra mesečno, na šta dolazi još bar 140 evra za struju, vodu, grejanje, telefon, internet...
Ako ste više za "moja kućica moja slobodica", cifre kreću u nebo. Kvadratni metar stana u Beogradu košta od 1.000 do 2.500 evra, i to u ovo doba opšte recesije i drastičnog pada vrednosti nekretnina.
"Vi možete da, kao prodavac, tražite i tri hiljade evra ali to vam danas niko neće dati", kaže Kaća Lazarević, suvlasnica agecnije za promet nekretnina Alka.
Istovremeno, u Čačku je cena stanova od 450 do 600 evra.
"Stanove iz novogradnje možete kupiti za 700 do 850 evra, plus PDV, ali ne skuplje od toga", kaže Snežana Dragićević iz čačanske agencije Senzal nekretnine.
Ništa skuplje, ili jeftinije (kako se uzme), nije ni na severu države, gde je recimo u Subotici stan u novogradnji tek nešto iznad 600 evra po kvadratu.
Možda cena po kvadratu ne deluje tako drastično različita ali kada to pretočite u cenu za prosečan stan od 60 kvadratnih metara stvar je očiglednija. Ako želite da prodate stan u Čačaku da bi se preselili u Beogradu, to za 60 kvadrata znači da morate da dodate još 30.000 evra (83 odsto) samo za razliku u ceni.
Ovako ogromna razlika još je bolnija ako stan nemate, već ga kupujete na kredit. Ako u toj varijanti Čačanin želi da postane Beograđanin, moraće da proda stan od 36.000 evra, a na nedostajućih 30.000 evra za istu kvadraturu u Beogradu banci plati još oko 27.000 evra kamate (na kredit od 30 godina). Sve u svemu, 57.000 evra troška, bez sitnica kakve su porezi, periodične procene vrednosti, osiguranja i sl.
I kad nekretnine već imate, situacija se po pitanju skupoće Beograd – unutrašnjost, ne menja. Beograđanin će na svoj stan od 60 kvadrata platiti svake godine porez na imovinu od 2.000 dinara za stari stan u prigradskoj Borči, do 12.000 dinara za novogradnju u Starom gradu. Kragujevčaninu je porez u "ekstrazoni" ispod 8.000 dinara, u Nišu ispod 7.000, Kruševcu 6.000...
Porez se, doduše plaća na godišnjem nivou, a živi se svakodnevno. U tu svakodnevicu spadaju i, recimo, troškovi stanovanja. Struja nam je svuda ista, za građene (pre)skupa, a za EPS (pre)jeftina, ali recimo druge komunalije se poprilično razlikuju.
Tako ćete u Kraljevucentralno grejanje platiti 90 dinara po kvadratnom metru grejane površine, u Nišu 84 dok je cena u Beogradu gotovo 114 dinara. Približan je jedino Novi Sad, gde je cena toplih radijatora zimi, a što se naravno plaća kroz račun cele godine, 108 dinara po "kvadratu".
GRADSKI, TAKSI I SOPSTVENI PREVOZ
Ništa jeftinije nije ni slobodno kretanje po Beogradu. Najmanji mesečni trošak za svakodnevno korišćenje javnog prevoza u prestonici, bilo da koristite autobus, tamvaj ili trolejbus, jednog će zaposlenog u čuvenom Bus Plus sistemu koštati 3.275 dinara.
Ostaviti dete u vrtiću dok ste na poslu je svakako spas, ali i to košta, i to ne malo. Roditelji u Beogradu za jedno dete mesečno moraju da izdvoje 6.000-10.000 dinara, u Novom Sadu manje od 3.000, Nišu i Vranju oko 4.000 dinara.
U Novom Sadu, koji ima srazmerno dobro organizovan javni prevoz, cena kreće od 2.145 dinara za odgovarajuću "markicu" ("građansku" jer "radnička" se koristi samo na liniji kuća-posao). U Nišu je najniža cena prevoza 1.980 dinara.
Još veće razlike su ako imate (pre svega finansijsku) mogućnost da koristite taksi kao osnovni prevoz. Samo "dobar dan" taksisti, tj. takozvani "start", u Beogradu košta 170 dinara, a svaki pređeni kilometar 65 dinara. To znači da za pređenih 10 kilometara treba spremiti oko sedam evra.
Za istu kilometražu u novčaniku jednog Novosađanina trebalo bi da se nađe manje od pet evra (start 70 dinara, a po kilometru 52 dinara), pa tako sve manje kako se ide južnije. Recimo u Čačku start je 45 dinara, a kilometar vožnje 40 dinara.
Ukoliko imate tu nesreću da živite u, za parking, zoniranom delu grada morate imati i dublji novčanik – opet u Beogradu dublji nego negde drugde.
Tako vlasnici automobila koji stanuju u Beogradu plaćaju oko 5,5 hiljada dinara godišnje samo da bi mogli da parkiraju svoj četvorotoškaš pred zgradom. Ista "usluga" u Novom Sadu je tri puta jeftinija (1.560 dinara), dok će Kragujevčanin za nju platiti manje od pola beogradske cene (2.400 dinara).
MALI BIZNIS (POSLOVNI PROSTOR I POREZI)
U Beogradu nije samo skuplje stanovati, u njemu je, u velikoj većini slučajeva, skuplje i raditi. Ako želite da u glavnom gradu Srbije imate svoj biznis, morate pre svega imati poslovni prostor. Za to treba imati i pristojan budžet, jer kvadratni metar kacelarijskog prostora u Beogradu košta od 7do 20 evra, U drugim većim gradovima Srbije cena kreće već od četiri evra. U Nišu je gornja cena oko 13 evra, u Novom Sadu i Vranju 10 evra.
Sa svojom "astronomskom" platom Beograđani plaćaju skuplje stanove, komunalije, prevoz, skuplja im je hrana u prodavnicama, restoranima, skuplja rekreacija u teretanama... Na vebsajtu Expatistan.com postoji zanimljivo poređenje troškova život u svetu i za nekoliko gradova u Srbiji. Tamo kažu, prema podacima "iz prve ruke" (hrana, stanovanje,odeća,prevoz,zabava...) da je živeti u Nišu 27 odsto jeftinije nego u Beogradu, u Kraljevu 20 odsto, Subotici 31 odsto...
A poslovni prostor je samo početak, jer onda na trošak samog posla dolaze razni porezi, doprinosti, takse... Takse neupućenima možda deluju manje bitne ali itekako ugrožavaju male biznise, pogotovo u manjim gradovima.
To je jedna od retkih situacija u kojima može biti bolje u Beogradu nego negde drugde u Srbiji.
Što je opština manja i siromašnija, takse su veće jer lokalna samouprava pokušava da budžet popuni s čim može, ode ono malo firmi što rade.
"Tako se može desiti da vam firmarina u centralnoj Srbiji bude veća nego u centru Beograda, ili da vam je naplate za antenski stub jer nemaju kome drugom", kaže Jelena Bojović, direktorka za regulatornu reformu u NALED-u (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj), ističući da razlike u taksama za istu stvar mogu da u različitim gradovima budu i desetostruke.
Shodno gore navedenom, Beograd je svakako neuporedivo skuplji grad za život nego bilo koji drugi u Srbiji. No, treba biti realan i reći da život, dobar ili loš ne čine (samo) troškovi.
Ako se tako gleda, Beograđani su u plusu jer Beograd je grad u kome se (ako ni zbog čega drugog onda veličine), lakše dolazi do posla, dobija bolje obrazovanje i medicinski tretman, živi i kulturnim životom pozorišta, koncerata, bisokopa i nešto manje kulturnim noćnim životom.
I na kraju, ma koliko bio skup, Beograđani vole svoj grad, a turisti vole da "zalutaju" u njega. Malo li je?
