Izveštaj Evropske komisije (EK) o napretku Srbije nije ni kompletan ni dovoljno oštar, a ponavljanje preporuka čak i iz 2009. Godine pokazuje da se Srbija ne trudi dovoljno, istaknuto na okruglom stolu u Beogradu.
EK je 8. oktobra objavila redovan godišnji izveštaj o napretku Srbije i u njemu se analiziraju reforme u oblastima koje su od značaja za pristupanje Srbije EU.
Programski direktor Transparentnost Srbija Nemanja Nenadić, kazao je na debati da to što se u izveštaju EK ponavljaju mnoge stvari iz 2013, ali i iz 2009. i 2010, govori da Srbija ništa ne menja, te da se očigledno ne radi dovoljno.
On je istakao da je u Srbiji postao trend da se zloupotrebljavaju pohvalne ocene EU o pojedinim zakonima, koje se koriste kao izgovor kako bi se zanemarile sve kritike koje dolaze iz zemlje.
EK je u ovogodišnjem izveštaju ocenila da je održivost zdravstvenog sistema Srbije u velikoj meri ugrožena lošom finansijskom situacijom u javnom fondu zdravstvenog osiguranja, što kako je rečeno na skupu, govori da se u toj oblasti ništa nije promenilo. I u oblasti prosvete, izveštaj EK izgleda slično kao i izveštaj za 2013, što pokazuje, kako je rečeno, da je Vlada ispunila vrlo malo reformskih obećanja u toj oblasti.
Nenadić je ocenio da izveštaj EK jeste dobar, ali da nije bez mane, i dodao da ga treba shvatiti kao podsetnik Vladi Srbije da aktuelne antikorupcijske mere nisu dovoljne.
Neki procesi koji bitno povećavaju rizik od korupcije uopšte nisu obuhvaćeni izveštajem - poput nesprovođenja Zakona o javnim preduzećima i zaobilaženja načela konkurencije i transparentnosti iz domaće regulative primenom međudržavnih sporazuma, dodao je on.
Na skupu je rečeno, da i pored ocena vlasti, da je izveštaj EK najpozitivniji od svih drugih izveštaja koje je EK objavila za druge zemlje kandidate, on ukazuje na to da su učinci vlade polovični i da nema potpunog i neophodnog konsenzusa oko toka reformi.
Neki od problema koji se ponavljaju u ovogodišnjem izveštaju EK su -nedovoljne aktivnosti pri rešavanju problema na koje ukazuju nezavisni državni organi, potreba za izmenama zakona o finansiranju partija, nedovoljno razvijene javne rasprave, nedovoljna efikasnost pravosuđa, nedovoljni rezultati u kontroli imovinskih izveštaja funkcionera, problemi privrede sa izdavanjem dozvola i slabi mehanizmi interne kontrole u javnom sektoru.
