Letnje računanje vremena završava se u Srbiji noćas u tri sata posle ponoći, kada kazaljke na časovnicima treba pomeriti za jedan sat unazad, odnosno sa tri na dva sata ujutru.
Letnje računanje vremena, čiji je cilj uglavnom ušteda električne energije, kod nas je prvi put uvedeno 27. marta 1983. godine.
Od 1995. godine kazaljke na satovima su pomerane u poslednjoj sedmici septembra, na osnovu odluka koje je donosila vlada, a 2006. je donet novi zakon u toj oblasti i letnje računanje vremena usklađeno je s Evropskom unijom.
"Službeno vreme" u svetu pomera se unapred u poznu zimu ili rano proleće, a vraća unazad u jesen, najčešće za jedan sat, ali tačan broj sati i datumi izmena određuju se na lokalnom nivou i podložni su promenama.
Pomeranje kazaljki u zapadnoj Evropi uvedeno je početkom 1970-ih godina, uz obrazloženje da se time "produžava" dan, omogućuju uštede u potrošnji električne energije, povećava produktivnost, poboljšava prilagođavanje ljudi i radni dan čini efikasnijim.
Datum pomeranja kazaljki različit je od države do države, tako da na severnoj hemisferi letnje vreme počinje poslednje nedelje marta ili prve sedmice u aprilu.
Pomeranje vremena se u većini slučajeva obavlja u noći između subote i nedelje, da ne bi izazvalo veće probleme za radno stanovništvo.
Prelazak na letnje i zimsko vreme prvi put je zabeleženo 1916. godine u zemljama na severu Evrope, a do sada je uvedeno u oko 70 zemalja, uglavnom na severnoj hemisferi.
Od 2002. godine Evropska unija, kao i ostale zemlje u Evropi, odredile su da letnje vreme počinje poslednje nedelje marta i da se završava poslednje sedmice oktobra.
Na južnoj hemisferi je početak i kraj letnjeg vremena obrnut u odnosu na severnu. Većina modernih računarskih operativnih sistema ima mogućnost automatskog prelaska na letnje računanje vremena.
Pojedini astronomi su, međutim, protiv pomeranja kazaljki i veštačkog "produženja" dana, jer smatraju da prirodu ne treba "mučiti", makar se to pravdalo i ekonomskom računicom.
