Bile su to one godine kada shvatiš da si u seksualnom smislu isprobao sve što ti vesla čamac. Imaš tu i tamo neku nazovi stabilnu vezu, pa je s vremena na vreme reanimiraš nekim opakim komadom seksi veša u kombinaciji sa vrtoglavim štiklama. Najoriginalnije što sam u tom periodu probala je: "Ima da te namažem Nutelom, pa da vidiš", što se obično završavalo jutarnjim prizorom muškarca musavog oko usta od uveta do uveta, i posteljina koja je izgledala kao da se na njoj neko porodio.
Elem, dođe i vreme kada shvatiš da je sve to nekako bledunjavo, neinspirativno, te da si ti u seksualnom smislu iznad tih tričarija koje te više ne uzbuđuju. Vreme je da se probaju nove stvari. Za nove nepoznanice, potreban je i novi dasa iskusan u tome, jer je ovaj stari stao kod tegle sa Nutelom.
Jasno ti je da je to njegov maksimum i da na eksplicitnije od toga neće pristati. Novi dasa je na pomolu, nesvestan da mu sleduje razularena žena koja ima unapred smišljene seksualne projekte. Zajeban je onaj deo kad znaš da će da dođe do seksa, al nisi sigurna šta smeš da predložiš. Mejnstrim si prevazišla. U toj kombinaciji nema ljubavi, pa ne možeš da "vodiš ljubav".
Potrebno ti je životinjsko opštenje, gde se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Iz ličnog iskustva predlažem iskren razgovor na temu šta koga vozi. Ništa se ne podrazumeva niti pretpostavlja. Direktno raspališ pitanje, pa ako vidiš da se čovek smejulji kao šiparica i kaže ti 'jao baš si luckasta', odustaj odmah. Nema od toga ništa. Čovek koji je spreman na sve, pristaje na sve odmah. Ne snebiva se, iznenađuje i zaprepašćuje.
Da skratim uvod, upustismo se mi posle prve, strastvene noći u ozbiljan hot čet. Nismo se baš dobro poznavali, pa sam čet iskoristila da raspalim pitanje vezano za role playing. Ako zna šta je uopšte role playing, radujem se. Poznat mu je termin. Zna o čemu se tu radi. Koliko god delovalo neozbljno, role playing igre imaju svoja pravila koja moraju da se ispoštuju. Ako ih nema, vi ste onda samo muškarac i žena u kostimima. Od početka do kraja igre vi ste ta neka druga osoba koju glumite. Nema prekidanja. To sam želela da probam. Verovala sam da je u najmanju ruku prokleto zabavno.
Upita on mene sasvim ozbiljan, da li bih mogla da tog dana posle radnog vremena dođem do njega da mu donesem ona dokumenta što nije potpisao, da potpiše, jer su ta dokumenta jako važna i moraju sutra da budu na njegovom stolu do deset ujutru. Takođe ima da mi izdiktira jedan važan ugovor da otkucam. I dalje gledam u čet prozor, rukom napipavam mobilni. Potrebna pomoć prijatelja. Kao u kvizu. Imam pitanje za milion dolara.
- "Je l' imaš belu košulju i crnu mini suknju? I tvoje naočari mi trebaju".
- "Je l' ti to ideš da pevaš u horu za slabovide?".
- "Ne zajebavaj, večeras sam sekretarica. Moram ’direktoru’ da odnesem neka dokumenta da potpiše".
- "Ma, šta kažeš! I on hoće sve, ne snebiva se? Nije se ni smejuljio, kikotao, ništa?".
- "Nije. Toliko sam ga dugo tražila, da bih pristala da budemo Betmen i Robin, samo da se vozimo na istoj talasnoj dužini, u istom smeru, bez prekidanja".
Outfit osmišljen do perfekcije. 18+ sekretarica. Lap top, fascikla sa papirima, raspuštena kosa (jer nije radno vreme) i ešarpa oko vrata. Na stepeništu do njegovog stana, počinjem da drhtim od uzbuđenja. Od potiljka niz kičmu me prožima prijatna jeza. Od želje da sve bude kako treba mi se podiže nivo adrenalina u krvi od koga mi gore uši i obrazi. Ruke su mi hladne. Generalno mi je hladno jer imam na sebi bukvalno dve krpice. Dolazim ispred njegovih vrata. Strah me je da pozvonim, da zvono slučajno nema neku melodiju tipa La kukarača, ili Bože pravde, pa da se vratim kući pre nego što sam došla.
Pokucala sam tiho, tri puta.
Otvorila su se vrata, ja sam stajala zaleđena što od hladnoće, uzbuđenja, što od prizora predivnog stvora obučenog u ekskluzivnu direktorsku odeždu koji je apsolutno mrtav ozbiljan rekao:
"Uđite Sandra, možete sesti ovde". Sipao nam je viski, i rekao: "Dajte mi te papire što treba da potpišem".
"Direktore, izvinite što kasnim...".
"Ko kasni, mora da bude kažnjen. A da vam ne bih odbijao od plate...".
Čovek se lako navikne na bolje, ja da vam kažem. Od tog dana, nismo prestali da se igramo. Ostalo vreme smo ono što jesmo, on i ja. Transformisali smo ljubav u igru, jer nam se tako više dopada.
Razumemo se jednim pogledom. Presretnemo jedno drugom misao u letu. Ne držimo se za ruke na ulici. Ne zovemo jedno drugo Cici i Mici (znate šta hoću da kažem). Ne tepamo međusobno debilnim glasićima. Svaki put se lovimo iznova i trudimo za neizmernu naklonost onog drugog. I to je ono što nas održava. Savršena mera igre, seksa i ljubavi.
Prekopajte plakare. Tamo sigurno stoji neka odežda koja će raspaliti vatru. Budite neozbiljni, raspustite se načisto. U ostalom, zar ne treba večeras da vam dođe majstor da vam popravi ono nešto što se pokvarilo? Broj "majstora" znate napamet, sigurna sam. A znate i tog majstora.
Ja moram da pravim punđu. Danas sam Jovanka Broz, idem na Brione da se nađem sa drugom Titom.
Napaljen je i usamljen. A i jede mu se nešto slatko.
***Pročitajte ostale kolumne Sandre Todorović
