Mladen Nikolić

Rokeri kao autori muzike za domaće filmove

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić probao je da se priseti rokera koji su potpisivali muziku za filmove. Zoran Simjanović će dobiti poseban tekst!

Neka od najvećih imena YU rokenrola oprobala su se, sa promenljivim uspehom, i na polju primenjene muzike, komponujući instrumentale ili pak vokalne numere za brojne domaće filmove. Da li zbog potrebe da se dokažu kao "ozbiljniji" stvaraoci, zbog (nekad bilo) dobrih honorara ili prosto iz želje da pokušaju nešto drugačije, tek, rokeri su, u decenijama iza nas, utisnuli svoj pečat u domaćem kinematografskom nasleđu.

Naravno, pojedinci su se pojavljivali i kao akteri u nekim od filmova, izvodeći svoje pesme - setimo se Bajage u "Ni na nebu ni na zemlji", Bore Đorđevića u komediji "Nije nego“, Milana Mladenovića u "Tajvanskoj kanasti“ ili Koje u "Dečku koji obećava" i "Kako je propao rokenrol"... Ovde ćemo se, međutim, nešto više pozabaviti onim muzičarima koji su bili itekako vredni i zapaženi na oba koloseka - dakle, i kao rokeri, i kao filmski kompozitori.

KORNELIJE BATA KOVAČ

Rokeri kao autori muzike za domaće filmove Foto: MONDO/Petar Stojanović


Kompozitor, pijanista, roker; dobio ime po Korneliju Stankoviću, velikanu srpske muzike; unuk čuvenog dirigenta; čovek koji je tesno sarađivao sa Oskarovcem Hansom Cimerom, jednim od najslavnijih filmskih kompozitora; otac sestara Kovač, rođeni Nišlija, muzički mag. Zovu ga jednostavno - Bata.

Kornelije Kovač postao je poznat široj javnosti sredinom 60-tih godina, kao klavijaturista legendarnih Indexa. Uprkos velikoj popularnosti u to vreme, takva uloga u bendu nije mogla da zadovolji Batine ambicije, pa je već 1968. osnovao "Korni grupu" čije je stvaralaštvo izvršilo snažan uticaj na kasnija dešavanja u domaćoj popularnoj muzici - Bata i njegov bend (kroz koji su prošli Dado Topić, Zdravko Čolić, Zlatko Pejaković) postali su paradigma avangardnih strujanja u YU muzici, stvarajući na trasama progresivnog roka.

U isto vreme, Kornelije Kovač zakoračio je i u svet filmske muzike; njegov prvi film bio je "Ram za sliku moje drage" (1968), usledile su partiture za "Pucanj", "Bez reči" (Pulska "Zlatna arena" za najbolju muziku, 1973), a na televiziji briljira muzikom za, u to vreme najpopularniji TV šou "Obraz uz obraz" (1973).

Insert iz filma "Kvar"

Izvor: YouTube



U naredne tri decenije Bata Kovač bavi se intenzivno komponovanjem pesama za mnoge domaće zvezde (među kojima se izdvajaju brojni hitovi Zdravka Čolića) ali istovremeno kreira muziku za više od 50 filmskih i televizijskih naslova. Sa rediteljem Milošem Radivojevićem sarađivao je praktično tokom cele karijere - njegovi instrumentali ukrasili su filmove "Kvar" (1978), "Živeti kao sav normalan svet" (1983), "Una" (1984), "Čavka" (1988), "Buđenje iz mrtvih" (2005). Kovačeva muzika, svedena do minimalizma, na savršen način obogatila je navedene psihološke drame. Međutim, Bata komponuje sa istim žarom i za komedije - sa Zoranom Čalićem sarađuje na projektu "Lude godine" (1977), a zatim i na nastavcima "Došlo doba da se ljubav proba" i "Ljubi ljubi al' glavu ne gubi". U međuvremenu, ređaju se najrazličiiji filmovi kojima je jedino zajedničko - Batina sjajna muzika: "Progon", "Igmanski marš", "Halo taxi", "Ćao inspektore", "Dobrovoljci"...

U poslednjih 15-tak godina brojni televizijski projekti u regionu nisu mogli da prođu bez njegovog učešća - pomenućemo samo TV serije "Porodično blago", "Nepobedivo srce", "Ljubav i mržnja", "Cvat lipe na Balkanu" sve začinjene kompozicijama Bate Kovača.

Iako nesumnjivo važi za živu legendu domaće popularne muzike, i u Kovačevoj karijeri moglo se naći ponešto što bi zasmetalo kolegama (čitaj čistuncima) - najžešće kritike Bata je istrpeo kada je komponovao pesmu "Sitnije, Cile, sitnije", za Lepu Brenu (povod je bilo takmičenje za Pesmu Evrovizije), uprkos tome što je tvrdio da "nikada narodnjaku ne bi napravio pesmu". Ipak, sa Brenom mu se putevi ukrštaju još jednom, ovoga puta na filmu "Hajde da se volimo"- ona je bila glavna zvezda, a Bata je uradio muziku, naravno.

GORAN BREGOVIĆ



Rođeni Sarajlija, frontmen Bijelog dugmeta, jednog od najznačajnijih rok bendova bivše Jugoslavije (više od 15 miliona prodatih albuma), Goran Bregović bez dileme spada među najpopularnije balkanske muzičare u istoriji.

Već sredinom 70-tih godina prošlog veka, dakle, u vreme najveće popularnosti "Dugmeta", Brega je pokazao veliko interesovanje za filmsku i scensku muziku. Tako je već 1977. komponovao originalne muzičke teme za romantičnu komediju "Leptirov oblak" Zdravka Randića (Zoran Cvijanović i Sonja Savić u glavnim ulogama). Međutim, punu afirmaciju u svetu filma Bregović je dostigao u saradnji sa Emirom Kusturicom - najpre muzikom za "Dom za vešanje" (1988), a zatim i kompozicijama za "Arizona Dream" (1991) i, najzad, kanskog pobednika, "Podzemlje" (1995).

Insert iz filma "Podzemlje"


Izvor: YouTube



I dok su se za Bregovićeve kompozicije iz "Doma za vešanje" mogle čuti sporadične špekulacije kako su neke od njih zapravo plagijati (npr. pesma "Ederlezi avela" koja veoma liči na cigansku "Čororo" - snimila ju je Olivera Katarina još krajem 60-tih), u slučaju "Podzemlja" cela stvar je postala ozbiljnija, srazmerno velikom međunarodnom uspehu Kustinog filma. Doduše, o frontmenu Bijelog dugmeta se već ranije govorilo kako je neretko "pozajmljivao" od legendarnih rokera poput Džimija Pejdža, Čaka Berija, Van Hejlena... Priča o plagiranju kulminirala je u slučaju najpopularnije pesme iz "Podzemlja" - "Mesečine", za koju se ispostavilo da je autor Šaban Bajramović.

Ovo je, između ostalog, za posledicu imalo Kusturičinu odluku da prekine saradnju sa Bregom. Zanimljivo je da je godinu dana ranije Bregović doživeo nepodeljene pohvale i priznanja za muziku u francuskoj istorijskoj drami "Kraljica Margo" (bio je nominovan i za nagradu "Cezar", za najbolju originalnu muziku), uprkos tome što je jedna od kompozicija u filmu zapravo dalmatinski tradicional "Jute san se zajubija", potpisana kao Bregovićev rad. Reditelj Patris Šero mu je zamerio, izjavivši desetak godina kasnije kako je "Brega talentovan muzičar ali krade na sve strane".

Do danas je komponovao muziku za više od 30 domaćih i stranih filmova, nekoliko TV drama, dokumentaraca, kao i za dve televizijske serije. Njegova muzika za filmove u velikoj meri je obojena uticajem tradicionalnih zvukova balkanskog podneblja - naročito trubača iz južne Srbije, bugarskih narodnih pesama ali i ciganskih balada. Bregović je 1989. godine dobio značajno priznanje za rad na filmu "Kuduz" sarajevskog reditelja Ademira Kenovića u vidu nominacije za "evropskog Oskara", tj. nagradu "Feliks" za najbolju filmsku muziku. Valja pomenuti da je komponovao u nekim od značajnijih jugoslovenskih filmova, među kojima se izdvajaju "Gluvi Barut" Bate Čengića, "Čaruga" Rajka Grlića i "Mala" Predraga Antonijevića.

MOMČILO BAJAGIĆ BAJAGA

Rokeri kao autori muzike za domaće filmove Foto: MONDO, Goran Sivački


Šira domaća javnost Bajagu je primetila kao ritam gitaristu i kompozitora u Ribljoj čorbi”, krajem 70-tih; kao pop-rok muzičar potpuno se afirmisao u sledećoj deceniji, u ulozi frontmena benda Instruktori. Ovaj bend ubrzo postaje jedan od komercijalno najuspešnijih u istoriji YU roka. Zanimljivost je da je, baš kao i Goran Bregović, Momčilo sin oficira JNA (Bora Đorđević i Džoni Štulić takođe su sinovi vojnih lica).

Godina 1984. čini se prelomnom u Bajaginoj muzičkoj karijeri - naime, tada je napustio Riblju čorbu, odsvirao svoj prvi samostalni rok koncert (u zagrebačkom "Kulušiću"), okupio “Instruktore” (izdali su i svoj album prvenac), a odmah zatim dobio i ponudu da komponuje muziku za kriminalističku dramu "Jaguarov skok" režisera Aleksandra Đorđevića sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Ovaj osrednji film tako je dobio upečatljivu muzičku podlogu komponovanu u džez maniru, pozitivno ocenjenu u muzičkim krugovima. Bilo je očigledno da Bajaga ume sa notama i da ima neosporan talenat ne samo za rok balade (poput legendarne "Kad hodaš") već i za rad na instrumentalnoj, primenjenoj muzici.

Uprkos tome, punih deset godina proći će do njegovog narednog filmskog angažmana - Miroslav Lekić angažuje Bajagu da kreira muziku za film "Ni na nebu ni na zemlji" (1994). U okviru saundtreka za ovu nagrađivanu dramu našao se i kultni song "Moji drugovi" (u filmu, pesmu izvodi Bajaga lično) koji na prečac osvaja publiku u Srbiji, a i šire, da bi i do danas važio za jednu od najomiljenijih kafanskih melodija.

Insert iz filma "Ni na nebu, ni na zemlji"

Izvor: YouTube



Nekako u isto vreme, Bajagić komponuje i muzičku podlogu za kultnu TV seriju RTS-a
"Otvorena vrata" (1994-95) - pamti se muzička tema sa špice koja odiše vedrinom i optimizmom, tako neobičnim za vreme u kojem je nastala.

Usledio je još jedan poduži intermeco, muzički rečeno, da bi se 2001. godine Momčilo Bajagić ponovo oprobao kao kompozitor na filmu - ovoga puta reč je o komediji "Ona voli Zvezdu" (2001). Nedugo zatim, Dušan Kovačević ga poziva da uradi muziku za njegovog "Profesionalca" (2003). Iz ovog sjajnog filma pamtimo pesmu "Pada vlada", urađenu u “kafanskom” aranžmanu, nalik na "Moji su drugovi"... Ako izuzmemo ova dva songa, u Bajaginoj (filmskoj) muzici dominira urbana nota, neretko obojena melanholijom; autor se dobrim delom drži akustičnog zvuka, povremeno koketirajući sa džezom, bluzom ("Jaguarov skok"). Momčilo Bajagić je 2008. napisao i muziku za TV seriju "To toplo ljeto" i to je njegov poslednji angažman na filmu/televiziji, do danas.

VLADA DIVLJAN



Među devojkama svakako najpopularniji “Idol” s početka 80-tih, dečačkog lica i setnog osmeha, Vladimir Divljan, rođeni Beograđanin, takođe je, uporedo sa svojom rok karijerom, podjednako uspešno komponovao muziku za igrane filmove. Ipak, kada se pomene njegovo ime, prva asocijacija je kultni pop-rok sastav Idoli, jedan od stubova YU "novog talasa". Divljan je od 1980. do 1984. godine bio je frontmen grupe, a njegove kompozicije i tekstovi dominirali su na oba studijska albuma Idola.

Nakon njihovog razlaza, Vlada započinje samostalnu karijeru u okviru koje je nastavio sa pop-rok formom, a te 1985. godine debituje kao filmski kompozitor - u ostvarenju Dinka Tucakovića "Šest dana juna", po scenariju Nebojše Pajkića. Zanimljivo je da je Vlada za tu elegičnu priču o mladiću iz bosanske provincije (tumačio ga je još jedan Idol - Nebojša Krstić), na sveopšte iznenađenje, napravio pravi pravcati narodnjak patetičnog naslova "Ja je zovem meni da se vrati"; pesma je ubrzo postala kultni kafanski hit, a Divljanu su tada mnogi savetovali da pređe u tabor narodnjaka, imajući u vidu da je demonstrirao talenat i umeće u rangu Tome Zdravkovića. Naravno, ova pesma ostala je usamljeni "folk incident" u Divljanovoj karijeri.

Insert iz filma "Crni bombarder"


Izvor: YouTube



Godine 1988.  potpisao je muziku za TV film "Let u magli", a nešto kasnije komponuje i za kultni studentski omnibus "Kako je propao rokenrol" (1989, segment "Do izvora dva putića“"). Krajem 1991. godine Vlada napušta Beograd, odlazi u Australiju gde živi i radi narednih šest godina. Neposredno pre odlaska komponovao je, u saradnji sa Giletom
iz Električnog orgazma, numere i instrumentale za film Darka Bajića "Crni bombarder"
(1992). Divljan filmski kompozitor nije se, stilski posmatrano, previše udaljio od Divljana pop-rok muzičara, naprotiv - njegovi songovi i instrumentalne deonice obično su sporijeg ritma, oslanjajući se u dobrom delu na akustičnu gitaru, ali se u pojedinim kompozicijama može čuti i sintisajzer ili distorzija.

Po povratku u Beograd komponuje muziku i songove za simpatičnu komediju Raše Andrića "Tri palme za dve bitange i ribicu" (1998). U leto 1999. Vlada se seli u Beč, gde i danas živi i stvara. U međuvremenu, potpisao je muziku za filmove "Sedam i po" (2006) i "Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009).

VLATKO STEFANOVSKI

Rokeri kao autori muzike za domaće filmove Foto: MONDO, Petar Stojanović


Po mnogima, najbolji rok gitarista Balkana; frontmen benda Leb i sol, neki kažu najznačajnijeg rok sastava sa prostora bivše Jugoslavije. Stefanovski, rođen 1957. u Prilepu, pored decenija provedenih u samom vrhu YU roka, desetine objavljenih albuma i više stotina koncertnih nastupa (kako sa bendom, tako i solo projekata), uspeo je da, u ulozi autora filmske muzike, ostavi iznenađujuće dubok trag u domaćoj kinematografiji, pa i šire. Do danas je potpisao muzičku podlogu za više od dvadeset domaćih i stranih filmova i TV serija.

Sredinom osamdesetih, u jeku popularnosti benda Leb i sol, jedan od najperspektivnijih
domaćih sineasta, Rajko Grlić poziva Stefanovskog da napiše muziku za melodramu "Za sreću je potrebno troje" (1984). Vlatko je i pre susreta sa Grlićem imao izlet u namensko komponovanje, za TV film "Oslobađanje Skoplja"; ipak, Grlićev film mu širom otvara vrata za dalji rad na filmu - usledio je rad na "Šmekeru" Zorana Amara (1986), a dve godine kasnije Stefanovski potpisuje muziku za kultnu TV seriju "Zaboravljeni" autora Darka Bajića (kao i za istoimeni celovečernji film baziran na materijalu iz serije). Tu je i muzika za film "Početni udarac" iz 1990.

Insert iz filma "Gipsy Magic"

Izvor: YouTube




Usledile su posne, ratne godine, da bi 1997. Vlatko svojim melodijama obojio čak tri igrana filma: "Nečistu krv", "Tri letnja dana" i, naposletku, "Gipsy Magic", za koji je uradio i pesmu "Gipsy Song" koja je ubrzo postala veliki hit.

Nakon uspeha sa filmom Stoleta Popova, Stefanovski sarađuje i sa Ljubišom Samardžićem na njegovoj drami "Nebeska udica" (2000) i svojim izuzetnim instrumentalima obogaćuje još jedan, u osnovi, solidan film. Za razliku od "Gipsy Magic", gde se stilski primakao etno zvuku, u skladu sa temom, u "Nebeskoj udici" Stefanovski se vraća električnoj gitari i svom prepoznatljivom zvuku, naginjući ka bluzu.

Narednih desetak godina Vlatko Stefanovski nije bio aktivan na polju filma i televizije. Ipak, pre dve godine Goran Paskaljević angažovao ga je da komponuje muziku za film "Kad svane dan" (2012).

ZORAN SIMJANOVIĆ



I, stigosmo do njegovog veličanstva - ne bi nikako bilo u redu da ga makar ne spomenemo u ovom izboru jer je Simjanović, danas profesor primenjene muzike na beogradskom FDU, počeo svoju muzičku karijeru kao roker, svirajući u legendarnim Siluetama, a zatim i u bendu Elipse, tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Nije lako naći prave reči da bi se dočarao značaj Zorana Simjanovića za srpski i jugoslovenski film. Više od 60 igranih filmova ne bi bilo isto bez njegove čudesne muzike, uz još dvadesetak pozorišnih predstava i više od 70 TV emisija, serijala, kratkih filmova... Ustvari, najmanje što Simjanović zaslužuje jeste zasebni osvrt na njegovo stvaralaštvo i značaj i lepotu njegovih melodija. I zato, o našem najznačajnijem kompozitoru muzike za filmove pričaćemo na MONDU podrobnije drugom prilikom... "Srpski Morikone" zaslužuje poseban tekst!

Insert iz filma "Miris poljskog cveća"

Izvor: YouTube



"Nacionalna klasa"

Izvor: YouTube



I da pomenemo još neke, za kraj:

RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK - muzika za film "Vizantijsko plavo";

DUŠAN KOJIĆ KOJA - numere u filmu "Dečko koji obećava" Miše Radivojevića, kao i songovi za "Kako je propao rokenrol";

IGOR PEROVIĆ (PLAYBOY) - inače majstor i dizajner filmskog zvuka, autor muzike za komedije Srđana Dragojevića "Parada" i "Atomski zdesna";

RIBLJA ČORBA - saundtrek za legendarnu "Tesnu kožu" (album "Buvlja pijaca" zapravo je u celosti upotrebljen kao muzička podloga za film).

Recite nam u komentarima, koji vi domaći film posebno pamtite po muzici?

Povezano

Sve vesti