MONDO vas vodi u Glogonjski rit, naselje nadomak Beograda, koje je Josip Broz Tito rado posećivao i pokazivao svetskim državnicima. Evo kako izgleda danas i koliko je zadržao od starog sjaja...
Izniklo kao jedno od devet gazdinstava PKB-a posle Drugog svetskog rata i udaljeno samo 18 kilometara od Beograda, bilo je pravo malo čudo tadašnjeg komunističkog vremena.
“Bilo je najdivnije radničko naselje. Niko nije mogao da se poredi sa nama. Sve pod konac, čisto, puno cveća i zelenila”, rado se sećaju i danas meštani ovog mesta koje se prvobitno zvalo Lepušnica baš zbog svog izgleda.
U njega su posle rata dolazili ljudi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije u potrazi za poslom. U početku se živelo u barakama u kojima je boravilo i po nekoliko porodica, a onda je naselje krenulo da se širi. Nicale su stambene zgrade, a radnici su podobijali stanove.
“Bilo je to vreme prosperiteta PKB-a…A tek naša neizmerna sreća kada smo se uselili u te stanove. Sve novo, čisto. Ih..nikada neću zaboraviti osmeh na licu mog muža kada smo ušli u stan”, kaže Tatjana, koja i danas živi u Glogonjcu – kako meštani od milošte zovu naselje.
I Tito se dičio ovim naseljem, pa je dovodio i svetske delegacije u posete. To Glogonjčani s ponosom ističu. Tih 70- ih godina dočekivali su svetske državnike kao što je car Hajle Selasije, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser, alžirski predsednik Huari Bumedian, predsednik Kine Huo Guofeng.
“A, da - bio nam je i kineski predsednik. Sećam se toga”, kaže gospođa Nada, nekadašnja radnica mlekare PKB-a koja je tamo upoznala i životnog saputnika Jovu – veterinara.
”Uvek se sve spremalo kada dolazi neka delegacija, pa i kada nisu strane. O svemu se brinuo tadašnji direktor gazdinstva Petar Zečević. Kosila se trava, šišale se žive ograde, sadilo cveće”, ističe Nada, ali dodaje da ne mislimo da je naselje bilo zapušteno kada nije bilo poseta: "Bože sačuvaj, uvek se tu znao red i svi smo to poštovali".
Glogonjčani kažu da je Tito voleo da pokazuje i novoizgrađene stanove, pa je čak prilikom posete Huo Guofenga jednoj prodici specijalno za tu priliku kompletno opremljen stan. Nameštaj su posle posete visokog državnika od porodice tražili nazad, ali ga nikad nisu vratili.
Bilo nekad, a sada se samo pripoveda
Oni koji i danas žive ovde kažu da se ta vremena nikada ne zaboravljaju, ali i da li su se prilagodili novim uslovima.
Prošlo je pola veka i ovo mestašce iz bajke danas je prilično oronulo, generacije su se smenile, a mnogo je i pridošlica.
Nikle su i nove građevine, od kojih jedna posebno bode oči - malena crkva na brdašcetu na ulasku u selo.
"Crkva je toliko mala da u nju može da stane pet, šest ljudi, pa su bogosluženja uglavnom napolju", kaže starija meštanka.
Izgrađena je početkom devedesetih godina prošlog veka, a stanovnici kažu da je “Crkva iznikla kada su komunisti počeli da se krste".
Ono što je zanimljivo je da je umesto Hrama Vozvizdenja Časnog i životvornog krsta Gospodnjeg tu trebalo da bude - bazen.
Vesna, koja u Glogonjskom ritu živi već 40 godina, kaže da je jedan od direktora imao "tu ideju" jer je hteo da zadrži decu u selu.
“Nisu mogli da dovedu vodu dotle, pa eto…danas je tu crkva”, kaže kroz osmeh Vesna.
Na obodu sela u nizu načičkane drvene garaže koje su nekad služile kao ostave za stočnu hranu i danas, kažu stanovnici, služe svrsi – najčešće za prakiranje automobila.
Ulica nema, već se kroz selo krećete samo uskim trotoarima. Nikakvi nazivi, samo brojevi, pa ako neko hoće da pošalje poštom paket ili pismo mora da adresira na Padinsku skelu, potom da navede Glogonjski rit i kućni broj.
Centar sela je uličica u kojoj se svi sreću jer je tu i četvorogodišnja osnovna škola, vrtić i dve privatne, inače i jedine prodavnice. Preko puta dom kulture koji više i nema funkciju. Meštani kažu - zatvoren je.
“Stoji i propada. Ništa se tu ne dešava, a nekad su bile priredbe, predstave, gostovala su kulturno – umetnička društva” , kaže gospođa Vesna i ističe da je tužno što za omladinu nema ama baš ništa, pa ni kafić.
“Mladi se skupljaju i druže po kućama, a oni koji hoće da se stvarno zabave, rekreiraju moraju da idu do grada ili u Padinsku skelu. Nije loše ovde, ali bi bilo mnogo bolje da imamo nešto gde možemo da vežbamo, da se okupimo, da bar radi ovaj dom kulture.”, rekla nam je stidljivo četrnaestogodišnja Marija.
Glogonjski rit je jedno od devet gazdinstava, odnosno naselja PKB-a. Većina naselja se nalazi u okolini Beograda: osim Glogonjskog rita to su Jabučki rit, Kovilovo, Vrbovski, Dunavac, Padinska skela, Besni fok.
Pitali smo za čuveni Titov park, a Glogonjčani samo odmahuju glavom. Upiru prstom u zelenu površinu obraslu u korov i smeće: “To vam je taj park. Ni na šta ne liči. Nekada je tu bila divna zelena, pod konac pokošena trava, posađeno cveće, lepe žardinjere. Nisi smeo nogom da kročiš. Bio je i čuvar parka.”
Šetajući nismo mogli, a da ne primetimo stare kvadratne zgrade – zaostavštinu socijalizma, ali i čudne drvene šupice između njih.
"Pa, te šupe služe kao skladišta za ogrev jer se većina ljudi ovde greje na drva. Neko drži i hranu za stoku ali i živine, svinje", rekla nam je starija žena kruneći kukuruz ispred jedne od tih daščanih "kućica."
"Došli svi koji su propali"
U Glogonjcu danas živi oko 1.500 ljudi. Starosedelaca je malo, samo nekih 20 odsto.
Deka Jova, nekadašnji vaterinar PKB-a kaže da su mnogi radnici otišli da žive u grad, neki su prodali stanove, pa kupili kuće.
Dete, došli su neki nepoznati ljudi. I oni su fini, niko ne pravi probleme, ali mi stari se družimo i dalje. Bliski smo i to je lepo”, kaže Jova.
"Ponekad se desi da neko obije garaže, ali to nije ništa. Ozbiljnijih problema nema. Mnogi i na zaključavaju stanove i kuće. Nema straha", dodaje Jovina supruga Nada.
"Meštani ističu da je sada u naselju većina onih koji su došli iz Beograda. Kažu, muka ih naterala..prodali stanove, pa došli ovde jer je jeftinije.
"Pridošlica je dosta jer ovde ti je kvadratni metar u stambenim zgradama 500 evra, ali se stalno smenjuju. Prevare se, kupe stan, a onda brzo odu kada shvate da ovde nema ništa", ističu stariji Glogonjci.
“Dobro je za one koji imaju kola”, kaže baka Nada jer do Beograda ima samo 18 kilometara. Međutim, kaže, za stare ljudi i nije "baš zgodno" jer većinu stvari - bilo da idu kod lekara, bilo do opštine, moraju da završe u Beogradu.
Iako na svakih sat vremena kod benzinske pumpe, kako autobusku stanicu zovu stanovnici ( nekada postojala benzinska pumpa, ali je uništena tokom NATO bombardovanja) dolazi autobus broj 106, meštani nisu zadovoljni jer autobusi i nisu redovni, a nema ni noćnih koji bi dobrodošli omladini.
Ambulantu imaju, ali je lekar tu samo tri dana u nedelji, jer mora da obilazi i ostala mesta u okolini.
"To nam je muka..Lekar ovde samo napiše uput, pa za sve ozbiljnije moramo u grad", kaže baka Nada.
Stanovnici ovog mesta koje su mnogi zvali i raj na zemlji kažu da se stari sjaj teško može povratiti jer niko danas za to nije zainteresovan, ali i ističu kako vole "glogonjski mir" jer je to retkost u današnje vreme čak i u selima.
