Tokom posete naše ekipe Doboju čuli smo mnogo o jadu ovdašnjih ljudi, nevoljama koje je voda donela, a koje nisu nestale zajedno s njom.
Pričali smo i s onima koji i danas pomažu svojim sugrađanima, svako na svoj način. Na prvom mestu su lekari, koji i dalje rade u teškim uslovima, a tu su i humanitarne organizacije.
Navratili smo u kancelariju organizacije „Merhamet“, koja i danas aktivno pomaže najugroženijima, apliciraju za projekte, skupljaju donacije, dele pomoć, vode računa o evidencijama, ali i obilaze sugrađane koji ne mogu sami da dođu.
„Osam meseci posle poplava dosta toga je urađeno, ali, posla još ima i to mnogo. Sama poplava je bila užasna, strašna. Gledali smo kako voda guta prodavnice, kuće, auta... Narednih dana je bilo još gore - svugdje smrad, mulj, smeće, nema vode, nema struje... Čist užas“, ispričala nam je predsednica organizacije Faketa Avdić.
Kaže, teško je bilo gledati ljude kako u predugim redovima stoje, kisnu i čekaju pomoć, a teško je i danas. Jer, pomoći je manje, a potreba za njom je ista, ili još veća.
„Svaki dan gledate nemoćne ljude koji nemaju nigde nikoga i sve su izgubili. Ako mogu dođu, ili naši volonteri odu kod njih. Starima i bolesnima je najteže. Dajemo sve od sebe da pomognemo, u hrani, odeći, kako god možemo. Nismo nikad pitali ko je koje nacionalnosti, čovek u nevolji je čojek u nevolji. Trudimo se i da kroz sve projekte koje radimo stvorimo neku dugoročnu perspektivu“, priča nam Faketa i dodaje da je voda odnela i sve što su oni imali u magacinu i skladištu.
Pitamo je šta mi možemo da uradimo, a ona kaže da saslušamo i pomognemo da se čuju priče ovih ljudi.
„Volela bih da se čuju priče onih kojima je najteže. Priče gladnih, siromašnih, bolesnih, nemoćnih, usamljenih. A ima ih mnogo. Puno znači i kad nekog saslušate, popričate s njim, pomognete mu oko sitnica, napišete molbu, žalbu, uputite ga...“, dodaje.
Iako i sama u godinama, Faketa i dalje dosledno radi sve što može da pomogne.
„Pre rata radila sam u apoteci gdje sam se uvek trudila da budem strpljiva i ljubazna. Uvek mi je bilo žao starih ljudi sa sela, baka koje dođu i kažu 'Imam malo para, a treba mi aspirina i da mi ostane za autobus'... Pomagala sam im koliko sam mogla i bila strpljiva s njima. Kad se zaratilo, ostala sam bez posla, jer sam bošnjakinja, i verujte mi, sve su te bake dolazile i tražile me. Dolazile su iz Osječana, Stanara... ostavljale su za mene sir, kajmak, jaja, šta su mogle i imale. Zato znam da se dobro dobrim vraća, kad tad“, naglasila je.
Družeći se sa Dobojlijama bili smo ganuti njihovim gostoprimstvom i susretljivošću.
"Odakle ste", upitala je starica Gospova Lukić našeg fotoreportera. Kada je čula da smo iz Banjaluke, raspričala se i podelila sa nama svoje viđenje Doboja poslije poplava.
Baka Gospova živi od tuđe nege i pomoći koju je nedavno dobila, a koja joj nije dovoljna ni za osnovne životne potrebe ni lekove. Gledala je nesreću koja je zadesila Doboj i pomagala koliko je stigla. „Ja sam stara, ali sam se ponudila da makar kupim kese, kad već ne mogu ništa drugo“.
A ni toliko nisu ponudili oni koji nisu ni stari ni bolesni, priča nam ova baka. Doboju su, kaže, najviše pomogli ljudi iz drugih gradova - Banjaluke, Sarajeva, Tuzle, Trebinja, Bihaća...
"Jedan policajac iz Sarajeva mi je došao i tražio da mu skuvam kafu, i on mi je rekao da se Dobojlije kriju po spratovima dok oni rade. Roštiljali su na balkonima i nije ih bilo sramota da gledaju kako im ljudi iz drugih gradova čiste ulice. Mnogi su zloupotrebili humanitarnu pomoć i ko je imao vezu, taj je sve dobio prvi. Ima ih koji nisu bili ni poplavljeni, a dobili su. Svašta se radilo".
Iako sama, stara i teško bolesna, baka Gospova je naišla na zatvorena vrata kada je zatražila pomoć. Rekli su joj da nije poplavljena i da zato nema pravo na pomoć.
„Pisala sam predsedniku Dodiku i premijerki Željki i oni su se jedini odazvali mom pozivu u pomoć. A srela sam Dodika i za vreme poplava, bio je tu i pitao nas kako smo. A ovi naši umesto da priteknu u pomoć, pričaju kakve je čizme imala premijerka. Sramota!“, kaže Gospova.
Hodajući gradom setili smo se fotografije koja nas je prije osam meseci potresla do srži – ispred dobojske biblioteke planina mokrih i uništenih knjiga. Na prljavoj gomili korice dečijih lektira, zbirke pjesama. Izgledalo je kao da su se utopili junaci naših najdražih dela.
U Narodnoj biblioteci Doboj ipak imaju dobre vijesti – knjižni fond se uspešno dopunjava, a stižu i sredstva za obnovu prizemlja.
„Unesko i Francuska ambasada su pomogli da se pronađe novac za obnovu. Sad radimo na glavnom projektu i na projeće će početi radovi. U poplavama je najviše je stradalo dečije odeljenje, uništeno je oko 42.000 knjiga“, kaže direktorica Narodne biblioteke Doboj Slavica Gostimirović.
Nakon prošlogodišnjeg Demofesta, u Doboj je od posetilaca festivala stiglo desetak hiljada knjiga, a uskoro stižu i Novosađani sa devet hiljada jela, namenjenih bibliotekama u Doboju, Bijeljini, Šamcu i Čelincu.
„Nama su samo mesec dana poslije poplave dolazili ljudi i pitali mogu li da pozajme nešto za čitanje. U ovako siromašnoj državi valjda je to najjeftiniji vid zabave i ljudi se vraćaju knjizi. Ali, šta god da je razlog, meni je drago zbog toga“, naglasila je direktorica.
Put za Šamac...
Pitamo Dobojlije kojim putem je najbliže do Šamca i znaju li oni kako su im komšije. Vele da je njima bilo još gore, jer je Šamac pod vodom bio skoro 15 dana, ali da im je lokalna vlast ažurnija i da se brže oporavljaju.
Šamac je takođe ranjen grad. Stigli smo u sumrak, a dočekale su nas puste ulice i tek poneki prolaznik. Slaba kiša nije doprinijela našoj želji da upoznamo nekog na ulici i popričamo s njim.
Bioskop ne radi od kad je uništen u poplavama, a kulturnih događaja skoro da i nema.
Najveći problem je nezaposlenost, a mještani kažu da bi bili zadovoljni sa platom od 500 KM koja bi im obezbedila normalan život.
Konobar Mićo još jedan je svjedok obilnih poplava koje su zadesile njihovu opštinu u maju prošle godine sa kojim smo pričali tokom posete Šamcu.
„Ženu i decu sam sklonio na sigurno, pa sam ostao da se borim sa poplavama koje su nas zadesile. U centru grada voda je bila 1,70 m, a nešto dalje i do tri metra. Ljudi su se prevozili čamcima, a voda je probila i u našu kafanu koju smo tek otvorili.“
Najviše je razočaran reakcijom građana Šamca koji se nisu organizovali na vreme, a pomoć su im pružili uglavnom ljudi iz drugih gradova.
„Stariji ljudi nisu mogli kreću, i trebalo je skoro mesec dana da se uspostavi punkt u gradu. Reakcija Šamčana me razočarala više nego poplava, odziv nije bio dovoljan, a ljudi sa strane su nam očistili grad. Najviše njih iz Gradačca. Volio bi da grešim, ali to je istina“, rekao je Mićo.
Kada je voda potopila Šamac, nisu hteli da je ispuste, da bi sprečili da susedni Orašac u Hrvatskoj ne zadesi ista sudbina. Skoro petnaest dana Šamac je bio kao Venecija – čamci su bili jedino prevozno sredstvo. Pitamo Miću da li smatra da je ovo bila ispravna odluka.
„Mislim da jeste. Nadležni su vidjeli da se ovdje slabo šta može spasiti, pa su čekali da vodostaj Bosne opadne i prestane kiša, da isto zlo ne zadesi i Orašac. Bilo je ljudi koji su smatrali da je trebalo da se više misli na nas, ali ja ne mislim tako. Izbeglica sam iz Hrvatske, mogao bih da kažem da njih u ratu nije bilo briga za nas, pa što mi da ne uzvratimo istom merom, ali ne mislim tako. Ne bih voleo da se ikom desi ono što je nas zadesilo“.
- Znate li gdje se uliva Bosna?
- U Savu?, nesigurno odgovaramo.
- U dnevnu sobu, kaže i sm se.
Napuštamo pusti Šamac i krećemo kući, u Banjaluku. Ćutimo u autu misleći svako svoje misli, potajno srećni što imamo gdje da odemo, ali duboko potreseni pričama, licima, mestima oko nas. A onda, na izlazu iz Šamca, pored napuštenih i porušenih kuća vidimo jednu – neverovatnu!
Crvena i bela, nova, svetlo upaljeno, a na fasadi veliki grb Crvene zvezde. Stajemo i odlučimo da saznamo ko su te Delije koje ovde žive.
„Muž i oba sina su mi navijači Zvezde, stariji profesionalno igra fudbal i sva trojica mnogo vole sport i Zvezdu“, objašnjava nam.
O Susakovićima, njihovoj posebnoj crveno – beloj kući i ljubavi za beogradski klub očekujte uskoro posebnu priču. Mi smo se zadržali taman toliko da nas oraspoloži pogled na nju i da napravimo nekoliko fotografija.
Odlazeći, razgovarali smo mnogo o nesreći i nevoljama ljudi koje smo sreli. Žalili što ne možemo više da učinimo. A ipak, ponosni na njih što ni u najtežim trenucima nisu izgubili onu mrvu humora koja je nekad dovoljna da sve nevolje budu lakše. O ljubaznosti i susretljivosti svih koje smo sreli mogla bi posebna priča da se napiše. Ali, tu priču i sami možete da ispričate, obratite li pažnju na svog komšiju, sugrađanina, slučajnog prolaznika.
Vesna Kerkez,
Ivana Šimundža
