Sergej Trifunović je, bez dileme, u vrhu srpskog glumišta. Ali, ne samo to. On je i humanitarac, koji je uspeo da digne Srbiju na noge, da razmrda svest uspavanih o tome kako treba svi da se angažujemo da pomognemo, pre svega, bolesnoj deci.

Bez ikakvih zadnjih misli (što je u ovoj zemlji retkost), podigao je transparent sa sloganom: "Podržimo život". Tako je počela misija prikupljanja novca za lečenje bolesne dece. Kad već nema sistema koji bi se o tome brinuo, neko je morao...

U intervjuu nedeljniku NIN, Trifunović je otvoreno pričao o tome zašto se uopšte bavi tim Fondom, šta ga nervira u Srbiji i u njihovom karakteru, zašto Evropska unija nije za Srbe, zašto se predomislio i ipak ušao u producentske vode, zašto glumci "insistiraju" na besmrtnosti...

"U poslednje vreme baš često razmišljam zbog čega se ja, zapravo, bavim time (fondom za lečenje bolesne dece). I nailazim na nekoliko odgovora koji su, na moju žalost, krajnje egoistični. Prvo, u glavi mi je misao Martina Hajdegera da se celokupna ljudska delatnost dešava samo zato da se odagna misao o smrti. A druga misao je moja, uz malu pomoć don Vita Korleonena: kad si već tako prolazan i smrtan, kad već imaš tako malo vremena koje ti je Bog dao, uradi nešto da svoje okruženje učiniš boljim. Iz najsebičnijih razloga. Za to malo vremena koliko Fond postoji, otpremili smo trinaestoro dece na lečenje i naterali državu na nešto što do sada niko nije. Sve su to mali koraci, jer je država i dalje, za sve ovo najmanje zainteresovana, jer ne shvata da smo mi mala nacija koja izumire. Mi smo nacija koja tako malo radi i stvara, jer je stalno zaglavljena između mitologije i mitomanije", kaže Trifunović.

On pokušava, i ovim intervjuom, da utiče na svest onih koji odlučuju i poziva da se, bar u ovakvim situacijama, kada je reč o bolesnoj deci, zaborave na plitke stranačke podele, da se ne gleda na to ko je predložio zakon, već da svi zajedno probaju da ga naprave što boljim. Ali...

"Ubeđen sam da je od svakog političara važnije zdravlje svakog deteta, da je svaki političar činovnik u službi naroda. Nažalost, mi se sa našim paganskim nasleđem, i ponašamo u stilu: boj se ovna, boj se govna... pa se tako naš čovek boji doktora, boji se oficira, boji se ministara... Kad sam otišao u Ministarstvo finansija da tražim novac za malu Tijanu i kada su mi kazali da nema para, pitao sam: A za Miladina Kovačevića imate? Šta drugo da kažem?".

Trifunović je poznat i kao neko ko želi da pravi mostove među, do skoro ratom zavađenih naroda u bivšoj Jugoslaviji. Nedavno je ušao u producentske vode, a prvu priču koju je odabrao jeste "Jeb'o hiljadu dinara" od Borisa Dežulovića.

"Taj projekat zaista treba da bude most. Most između svih tih Srba, Hrvata, Bošnjaka, koji su izmanipulisani i uvaljeni u odvratnu i duboku laž. Nemam nameru da pravim politički korektnu priču, jer me politički korektne priče uopšte ne zanimaju. To će biti jedna politički veoma nekorektna priča, ali ljudski korektna. Hamlet to kaže: moram da budem zao, da bih bio dobar. Jer, praviti mostove, a biti politički korektan, to je licemerno. Sve do onog trenutka dok se stvari ne nazovu pravim imenom, nema sagledavanja ni sopstvenih grešaka, od kojih se prvo mora poći, ni sagledavanje tuđih. Sve drugo je politika, za koju bi bilo dobro da je kurva, kako su je nekada izjednačavali. Danas je politika pokvarena kurva, a kurva uopšte ne mora da bude pokvarena osoba".

 Upitan šta mu je želja u toj duhovnoj mostogradnji, odgovorio je da želi da stane mržnja i da se ne obnavlja iz generacije u generaciju, da se obesmisle reči ustaša, četnik, balija...

"Da deca od 11 godina u Međugorju ne drže transparent na kojem piše 'Srbe na vrbe', jer oni ne znaju ni kako izgleda vrba, niti je iko od njih video uživo Srbina. Mržnja je odlika glupih ljudi, ona je uglavnom slepa i nema informacije. Jer, kad bi imali bilo kakvu informaciju, prestala bi da postoji. Uveren sam da je jedina odbrana od mržnje ljubav. I to je hrišćanski odgovor. A sve te ustaše, četnici, balije, po pravilu su veliki vernici. Slave slavu, klanjaju se Alahu, idu na misu, a nemaju problem da zovu na klanje. Pa dobro, deco, kakvi ste vi to hrišćani, vernici, šta ste? Šta će Hrist misliti o vama takvima, šta Alah?".

Trifunović dodaje da oni koji su ratovali, koji su bili u rovovima, bez problema mogu da sednu za isto sto i da je on takve skupove organizovao, jer ima prijatelje sa sve tri strane.

"Ljudi koji su bili u rovovima i gledali smrti u oči, nemaju problem. Problem mržnje imaju samo jebeni pozadinci. Oni koji nisu mrdnuli iz svoje kuće, oni koji seru o Kosovu, a nikada nisu otišli tamo, jer 78 odsto Srba nikada nije videlo Kosovo. A svi bi dali i srce i dušu za Kosovo, samo da ne izađu iz Beograda, ako je moguće. Kad ih pozovem da idemo u Štrpce i odnesemo deci kompjutere, jakne, patike... nema nikog".

Kako je nastala epizoda emisije "24 minuta" Zorana Kesića, u kojoj je Trifunović glumio albanskog premijera Edija Ramu?

To je bila ideja Sergejevog kuma Đorđa Jovanovića, filozofa zarobljenog u telu pravnika. čija je glava sabor fantazmagoričnih ideja. On je predložio, ekipa Njuz.neta napisala je scenario, sve je prevedeno i...

"Ovaj prilog okačen je na albanskom kanalu na YouTube i video sam mnogo komentara na albanskom jeziku. Raduje me i mnogo lajkova. Moglo bi se desiti da mi, onako iz zajebancije, poradimo na otopljavanju srpsko-albanskih odnosa", kaže Trifunović.

Videosergej kao edi rama

O glumcima i besmrtnosti...

"Deni de Vito je na dodeli nagrade svom prijatelju Džeku Nikolsonu rekao: 'A zašto Džek radi ovo? Zbog para, zbog žena, zbog slave?' Ne. Samo zbog besmrtnosti. To jeste suština ovog posla. Da zaradiš besmrtnost. Može zvučati nesuvislo, ali ja sam već besmrtan. Snimio sam toliko filmova da će oni trajati. I samo želim da učinim svet oko sebe boljim. A kako svaka promena počinje na ličnom planu, učinio sam da najpre sebe poboljšam. I da slavim život, i da uživam u njemu svakog trenutka".