Iako o hipnozi ne razmišljamo na taj način, barem ne "na prvu loptu", to je zapravo naše prirodno stanje, forma komunikacije sa nama samima. Jedna od zabluda koja prati hipnozu je i to da osoba u hipnozi spava. A zapravo, naš um je tada neuporedivo fokusiraniji nego što je to uobičajeno slučaj. Stvar je samo u tome da je predmet pažnje - pomeren. Evo šta je o hipnozi, uobičajenim predrasudama na tu temu i hipnoterapiji za MONDO rekao Aleksandar Janković, diplomirani psiholog i sertifikovani hipnoterapeut.

"Kad ljudi dođu prvi put na hipnozu, uglavnom nisu upućeni. Skupili su poneku informaciju sa neta, ali više naginju ka strahu nego što su otvoreni. Mnogo je apstraktnije i teže to objasniti rečima nego delom. Kada krenemo u sam taj proces, proces onda ide lako i ljudima vrlo brzo postane jasno o čemu je reč. Ovako kad se priča na tu temu, može da izgleda kao teška filozofija", počinje Janković priču za MONDO.

"Uglavnom se ljudi boje da ih na neki način ne zloupotrebim. Na početku terapije, kroz razgovor, ja se potrudim da im objasnim kako taj proces izgleda, tako da se oslobode predrasuda. Predočim im da oni sve vreme imaju kontrolu, da ne mogu ni na koji način da ih zloupotrebim, da neće biti nikakve manipulacije, već da će sve što budemo radili biti isključivo u njihovom interesu."

Da li se seanse na neki način snimaju, progovara skeptik iz mene?

"Imam kondenzatorski mikrofon, i snimam seanse samo onda kad klijenti to sami izričito traže. Veoma često ljudi dođu sa još nekim, u koga imaju poverenja. Znači može još neko da prisustvuje seansi, upravo zbog tog straha od zloupotrebe, pogotovo kad su maloletna lica u pitanju."

Kako hipnoza uopšte "radi"? Da li je čovek sve vreme svestan ili…?

"Postoje tri hipnotičke dubine, laka, srednja i duboka hipnoza. U lakoj i srednjoj, čovek je svega svestan. Može da upravlja sobom."

Kontroliše telo, tok misli, nameće se pitanje samo?

"Hipnoza je po definiciji usmerenost pažnje na jednu ideju, jednu misao, jedan predmet. Monoideizam. Moj zadatak je da kod klijenta stvorim to. Da klijent bude isključivo fokusiran na jednu stvar, onu na koju mu ja usmeravam pažnju. I da se, uslovno rečeno, prepusti, tako da mu ja vodim pažnju. Ako on zanemaruje ono što ja govorim, i misli neke svoje misli, onda tu više nema hipnoze."

Teorijski, znači, klijent može samovoljno da izađe iz tog stanja?

"Može. Čest je slučaj da se javlja otpor u terapijskom procesu jer klijent iz određenih razloga ne želi da se 'prepusti'. Taj otpor najčešće je nesvestan. Hipotetički, kad bi terapeut želeo da iskoristi klijenta na bilo koji način, mogao bi to da uradi sve do moralne granice samog klijenta. Prostor za manipulaciju teorijski postoji samo do te granice, koja se razlikuje od čoveka do čoveka. Kad se dosegne ta moralna granica, koja je različita za svakog od nas, klijent se budi i prekida proces. Šta god terapeut radio dalje, klijent posle te granice ne podleže sugestijama."

Ako neko dođe sa željom da reši neki problem, bilo to pušenje, bilo problem sa gojaznošću, da li može da se desi da mu odlutaju misli i da proces ne funkcioniše?

"To se obično dešava kad su u pitanju ljudi koji su inače teške prirode, svojeglavi, ili oni koji nisu prelomili sami sa sobom da zaista žele da reše problem zbog kojeg su došli… Oni koji su čvrstog karaktera, oni koji ne žele da prepuste kontrolu. To se dešava i kad ljudi dođu da reše neki problem, a boje se da u stanju hipnoze ne izgovore nešto što duže skrivaju, ili se svesno ili podsvesno boje nekih sećanja iz prošlosti koja ne žele da bude."

Terapeut se u radu fokusira isključivo na ono zbog čega je klijent došao, objašnjava Janković. "Ako neko dođe zbog želje da prestane da puši, mi se onda skoncentrišemo isključivo na to. Ne bavimo se eventualnim traumama iz detinjstva, ili nečim sličnim. Ljudi smatraju, pogrešno, da će, ako uđu u hipnozu, odjednom da isplivaju sve njihove tajne, i onda iz tog straha mogu da sabotiraju proces."

"Ponekad se dešava da hipnoterapija ne funkcioniše jer klijent prosto tog trenutka nije raspoložen, ili mu terapeut ne odgovara, pa kad bi otišao kod nekog drugog, imao bi bolji rezultat. Kao što je slučaj i sa psihoterapijom, uostalom."

Dođe, dakle, neko, kaže "čvrsto sam rešio da prestanem da pušim", ili "probao sam sve, baš da vidim da li će hipnoza da mi pomogne", i onda?

"Ako je čovek načisto sa sobom, stvar je laka. Onaj ko je spreman, ko je odlučio, njega terapeut samo 'pogura'. Ako neko dođe sa stavom 'ne verujem da će da mi pomogne, ali daj da ne bude da nisam još i ovo probao', taj stav 'čik da vidim kako ćeš mene da odvikneš od pušenja' je takozvana skrivena agenda. Niko to ne kaže baš tako, ali se to prepoznaje po stavu, po govoru, i to se najčešće dešava kod ljudi koji nisu samovoljno došli. Ako ih na primer dovede supružnik, ili roditelji, onda je ponekad otpor snažniji, i to ide malo komplikovanije", kaže Janković.

Da li možete da pomognete i nekome ko dođe sa tim "baš da te vidim" stavom?

"Kad klijent dođe sa 'skrivenom agendom', neophodno je da se usmeri pažnja ka sledećem, koliko god je neko ponašanje uslovno rečeno devijantno, da li je to gojaznost, alkohol, kocka, pušenje… šta god bilo, uvek iza njega stoji neka dobra namera. Znači, onaj ko, recimo, puši, s jedne strane zna da je to loše, i zna da je štetno i za njega i za okolinu, da je smrdljivo i gadno, da troši novac, da može da se razboli… Svako je svestan čitavog tog negativnog spektra, ali tome ne pridaje toliku važnost koliku pridaje činjenici da mu se to iz određenog razloga ipak sviđa. Postoji, dakle, jedan deo koji zna da je pušenje negativno, i postoji jedan deo koji izvlači neku 'korist' iz tog ponašanja. Da li je to pola sata mira, smanjenje nervoze ili nešto drugo, zavisi od čoveka do čoveka. Ljudi na početku to protumače kao da ja hoću da im 'otmem' nešto što je njima važno, i onda se ponekad desi da u početku pružaju otpor."

Neko dođe i kaže pomozi mi, hoću da ostavim cigare… Sledeći korak ide kako?

"Ličnost nije homogena, sačinjena je od više različitih delova. U 'središnjem' delu nalazi se ono što bismo mogli nazvati dušom, metakognicija - deo koji nas čini svesnim sebe, ono što podrazumevamo kad kažemo 'to sam ja'. Oko njega, nalaze se naši uslovno rečeno drugi identiteti, druge uloge u koje spontano ulazimo - kada smo sa decom ulazimo u ulogu roditelja, kada smo sa svojim roditeljima, u ulogu deteta… Ti prelazi su spontani, neprimetni, ali naše ponašanje, držanje, gestikulacija, govor tela, izbor reči, izbor alata, odeće… prate te uloge. Što više takavih uloga osoba ima, ona je kompleksnija, bogatija. Postoji jedan deo nas koji se budi kad smo sami sa sobom. I to je obično identitet koji je zadržan za pušenje. Mi onda tokom terapije treba da osvestimo to ponašanje. Šta tačno čovek radi kad praktikuje neku neželjenu naviku. Šta se desi pa posegne za cigarom, pa onda kako to tačno ide, vadim cigaretu levom ili desnom rukom, palim upaljačem… To treba da ispriča onaj ko dođe na terapiju, jer većina tih radnji postane vremenom automatizovana, tako da je njihova verbalizacija potrebna da bi se one izvukle na površinu. Onda razmotrimo šta čovek dobije tim ponašanjem. Zatim tražimo jedan drugi deo ličnosti, kreativni, i isprovociramo hipnotičkim tehnikama da on 'izađe na površinu'. I od njega tražimo da nam reši problem, da predloži ponašanje koje je funkcionalno, prihvaćeno, zdravo, koje je ok, a da možemo da osvarimo ono što uobičajeno postižemo cigaretom. Obično je potrebno da se nađu tri opcije, tri nova ponašanja kojima možemo da zadovoljimo onu staru potrebu koju smo do sada zadovoljavali cigaretom. Kad dođemo do toga, ponovo prizovemo deo koji je zadužen za pušenje i ponudimo mu te tri opcije, da uslovno rečeno izabere novi oblik ponašanja koji želi da praktikuje umesto pušenja. Samo, dakle, zamenjujemo negativan obrazac ponašanja (pušenje), pozitivnim. Onda se prelazi na 'programiranje', povezuje se 'okidač', 'ponašanje' i 'dobra namera', tako da to postane automatski proces."

Kako od 'želim mir, pružiće mi ga cigareta' dolazimo do 'želim mir, pružiće mi ga čitanje', na primer?

"Važno je da se prepozna da li se 'okidač' pojavljuje kao slika, kao pomisao 'uh al' bih zapalio', ili se javi osećaj, pa čoveku kao da 'zamiriše' cigareta. Kad to prepoznamo, kad klijent ispriča tok misli koji rezultira paljenjem cigarete, onda postane jasno da je ta slika uvek pozitivna. I to je ključni momenat. Za taj njihov primarni okidač se vezuje druga slika. Preskače se, uslovno rečeno, jedan korak, tako da se poveže osećaj kajanja ili krivce, isprovocira se onaj deo uma koji zna da je to loše. Umesto 'kada zapalim cigaretu osećam mir', da bude 'kada zapalim cigaretu osećam gađenje' ili 'kajanje', 'smrad', 'odvratnost'…"

Pušenje je, pa i ostavljanje cigareta pitanje volje, a ne fizičke potrebe kaže Janković: "Kad neko kaže 'ostavio bih, ali ne mogu, tresu mi se ruke', to je samo racionalizacija, samo izgovor. Onaj ko kaže da ne može da ostavi cigarete jer je to 'jače od njega', zapravo se brani od ideje da prestane da puši. Čovek samo ubedi sebe da nešto može ili ne može, kao i sa svim ostalim stvarima u životu", kaže Janković.

Hipnoterapija se, zapravo, svodi na to da se klijent na podsvesnom nivou 'ubedi' da je, recimo, pušenje loše, a da prijatnost koju ostvaruju pušenjem mogu da postignu na drugi način, sportom, čitanjem... To se postiže u maksimalno četiri terapije, ali ako su ljudi podložni takvom načinu rada, biće dovoljan i samo jedan dolazak. "Tokom hipnoze, provocira se podsvesni deo uma da radi ono što hipnoterapeut traži od klijenta. Kada se volja i vizualizacija sukobe, uvek pobedi vizualizacija. Unutrašnje slike, dakle, diktiraju rezultat."

A šta je sa onim da se ljudi ugoje kad ostave cigarete?

"Ljudi koji sami ostave cigarete, često za hranom posegnu da bi zadovoljili tu potrebu koju su do tada zadovoljavali pušenjem. I zato se često dešava da neko prestane da puši pa se ekspresno ugoji. Zato se tokom terapije tu 'ubacuje' neki drugi, izabrani model ponašanja. Ako je to knjiga - neka bude čitanje, ako je plivanje - neka bude plivanje."

Ali kako onda to funkcioniše - ako je neko pušio paklu dnevno, želeće da čita 20 puta u toku dana, ili će čeznuti za plivanjem svaki čas?

Zamena ne ide baš tako 'jedan za jedan'. "Zadovoljstvo koje se sada postiže na drugi način, a ne pušenjem, bude celovitije i sveobuhvatnije, tako da kvalitet osećaja zamenjuje kvanititet. Više dobrog nam donosi mir postignut nekom pozitivnom, zdravom navikom, nego onaj koji sebi obezbeđujemo pušenjem."

Ako smo vam probudili radoznalost, ali još ima straha u vama, možemo da posvedočimo da - nije strašno. Sproveli smo mali test viskom, koji Aleksandar Janković primenjuje da bi video da li je osoba uopšte dovoljno "otvorena" za hipnozu. Izgledalo je baš ovako: visak u desnoj ruci, lakat oslonjen o koleno, predrasude potisnute. Terapeut me smirenim glasom navodi da se opustim, da zamislim da se visak kreće… Usmerila sam pažnju na to, skoncentrisala se na njegov glas… I kreće se, stvarno. Slušam uputstva, ne opirem se, i visak se vrti "kako mu je rečeno". Zasmejem se u trenutku, pošto moj "razumni" deo kao da ne veruje u ono što vidi. Janković se takođe smeje ("Otimaš se!") i ponavlja uputstva, i visak "sluša", vrti se sve brže i brže, u smeru kazaljke na satu… Pomislim "šta ako bih da ga zavrtim na suprotnu stranu"? I probam. Opet se zasmejem, ali visak me - sluša. Ne "bez pogovora", ali - sluša. Vrti se zapravo u smeru koji ja određujem. I - iako i dalje ne mogu da definišem kako se osećam, jedno je sigurno - nije ni strašno ni opasno. Svesna sam svega, prostorije oko sebe, glasa koji me vodi i sopstvenog tela. Samo na neki "pomeren" način, intenzivniji čak nego uobičajeno.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.