Samoubistva u Srbiji su surova svakodnevica godinama unazad, ali retko ko je ostao ravnodušan na poslednji talas samoubistava skokom sa zgrada u Srbiji.
Od početka godine dogodilo se desetak samoubistava i pokušaja samoubistava na taj način. Razgovarali smo sa stručnjacima o ovom fenomenu.
Dr Zoran Đurić, psihijatar i psihoterapeut u bolnici “Dr Laza Lazarević” ističe da ti ljudi koji izvrše suicid na javnim mestima kao što su zgrade sigurno žele da pošalju poruku bližnjima, ali u celom društvu.
”To je neka vrsta dijaloga sa okolinom jer su ti ljudi prekinuli stvarnu komunikaciju sa svima. Znate, niko ne želi da bude odbačen jer mi smo društvena bića i funkcionišemo u zajednici sa drugima. Oni ustvari žele da kazne i sebe i druge”, kaže za MONDO Đurić.
Đurić, ali i Zlatko Nikolić, kriminolog na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja smatraju da su te osobe odabrale baš zgrade jer računaju da je smrt sigurna i definitivno su "rešili da prekrate sebi muke, kako obično piše u oproštajnim pismima.
Strah, kod njih, kažu ne postoji.
Nikolić naglašava da je u Srbiji primetio da ljudi koji su odlučni u nameri da se ubiju biraju manje prometna mesta, odnosno mesta gde ih neko neće lako otkriti i na vreme sprečiti.
Naši sagovornici smatraju da je ova crna serija samoubistava od početka godine nije fenomen, već ističu da se to dešava periodično, tokom cele godine.
"Ima puno statističkih odskakanja, tako da to ne možemo gledati na taj način. Svakako da i ovo vreme može da pojača depresivnost - pa i mi kada se probudimo, a jutro tmurno..nismo čili i veseli, a zamislite kako je nekome ko je već u stanju beznađa", kaže za MONDO Nikolić.
Ljubavni i finasijski problemi najčešći razlog
Đurić i Nikolić se slažu i u oceni da su uzroci samoubistava najčešće ekonomski i emotivni.
"Nezaposlenost, niske penzije, gubici posla ili imovine, kao i nesnalaženje u "modernom svetu biznisa", ali i razvodi i raskidi veza su vrlo stresne situacije i, ukoliko osoba smatra da je problem preveliki i nerešiv, stvara se beznađe, koje kod nekih vodi ka samoubilačkim mislima", kaže Nikolić.
"Osobe koje se odluče na suicid su u stanju očaja i veruju da izlaza nema. To je njihov subjektivni doživljaj", objašnjava Đurić pa čak to poredi i sa političkim terorizmom.
"Vrlo je to slično. I ti ljudi, pripadnici nekih manjina se odlučuju na samoubistva i masovna ubistva jer veruju da nemaju rešenje."
Pokušaji samoubistva - vapaj za pomoć
Pojedinci, ističu sagovornici, izlaz nalaze i u skretanju pozornosti na sebe tako što će skočiti u vodu, popiti tablete.
"Oni nisu odlučni u nameri da se ubiju već negde podsvesno očekuju da ako skoče u vodu, neko će naići, spasiti ih. To je vapaj za pomoć", kaže Nikolić i dodaje:
"Kod pokušaja samoubistava tipični su načini trovanje tabletama i pokušaj skokova sa mostova po kojima su poznati Brankov most u Beogradu i Petrovaradinski u Novom Sadu."
Nikolić kaže da oni koji su jednom spas potražili u samoubistvu, u roku od četiri godine ponovo će pokušati sebi oduzmu život. A deset odsto njih u tome i uspe.
Dr Zoran Đurić problem vidi u okruženju te osobe koja je pokušala samoubistvo, jer, kako kaže, osobe koje su psihički bolesne se nakon pokušaja suicida leče, ali po napuštanju bolnice i psihoterapeuta, one se vraćaju u okruženje u kom su ranije živele.
"To je vrlo komopleksan problem. Nije dovoljno lečiti samo pojedinca već i čitavo okruženje, a to nije nimalo jednostavno."
On poseban akcenat baca na prevenciju samoubistava ističući važnost celokupnog društva i sistema.
"Važno je da društvo i država brinu o starima i iznemoglima, o mladima kao rizičnim grupama, ali i o marginalnim grupama. Sa mladima treba raditi, baviti se njima, stare obilaziti. Ljudima u punoj snazi treba omogućiti da rade, da budu korisni. Takođe, važno je i da se problemi u porodici rešavaju na vreme i da se pojedinci ako je to potrebno leče u odgovarajućim ustanovama", kaže Đurić.
