Da bi se oplovio svet i zaradile pristojne pare u svet se može krenuti i iz Beograda, tačnije iz popularno zvane Brodarske škole. Kako se to postiže i kakvog je ukusa "kruh sa sedam kora", za MONDO govori Tatjana Đokić.
Posao sa platom od nekoliko hiljada evra u Srbiji je za ogromnu većinu ljudi nedostižan san. Imamo gomile raznoraznih fakulteta za svakojake vrste menadžmenta, ali svi oni ni izbliza ne garantuju čak ni dobijanje posla, a kamoli pristojnu platu.
Međutim, za pomorce i brodare ti iznosi nisu nedostižni, a mornare "pravimo" kod kuće, u centru Beograda. Škola za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju, kako se zvanično zove, možda nije obavezan ali je svakako najkraći put do evropskih reka i svetskih mora.
A ljudi koji su tim putem krenuli sada je već popriličan broj, kaže za MONDO direktorka škole Tatjana Đokić.
Rečni kapetan se može postati, ako odmah posle škole krenete sa ukrcajem, već sa trideset godina. "Tu je sve čisto – ako znaš, znaš jer kada se dogodi tragedija na vodi, uvek je to stvar ljudske greške i nepoštovanja procedure", kaže direktorka Đokić.
"Ne mislim tu na 'belo osoblje', tj. konobare, sobare i kafe kuvarice na kruzerima, kako se obično u Srbiji doživljava 'mornarski' poziv. Mi ovde školujemo brodsku posadu, i to onu pravu, koja upravlja brodom", kaže direktorka Đokić.
Pomorski posao je iz srpskog ugla zanimljiv prvenstveno jer je relativno dobro plaćen, gledajući nivoe naših plata.
"Perspektiva onih koji školu završe je veoma dobra, jer u Evropi ima sve manje interesovanja za taj posao, posebno na rekama. Mlade u zapadnim zemljema ne privlači plata od nekoliko hiljada evra ako je posao težak, jer još uvek bolje ili lakše mogu zaraditi u drugim profesijama", kaže naša sagovornica.
A koliko će novca dobiti brodar zavisi prvenstveno od toga kakva je kompanija za koju se plovi i, naravno, od položaja na brodu.
Ako ste kadet koji tek što je završio školu i zapravo je "mali od palube" koji u sledećih godinu dana redom prolazi sve mornarske poslove, počevši od ribanja palube i farbanja, zarađujete između 700 i 1.500 evra.
Tek potom se stiče pravo za polaganje ispita za trećeg oficira, što naravno košta i vremena i novca, ali onda je najmanja plata 2.000 evra.
Već drugi oficir ima najmanje 4.000 evra a kapetani na morskim grdosijama koje prevoze i po 18.000 kontejnera, imaju i po 20.000 evra.
"Za naše uslove je to više nego pristojan novac, tim pre što ljudi na brodovima nemaju nikakav trošak. Kompanija vam čak plati i prevoz do mesta ukrcavanja, makar bilo to i u Singapuru. Naša škola je svetski poznata a kadrovi priznati i traženi, pogotovo na evropskim rekama. Deca sa petnaest godina to doživljavaju kao nešto egzotično, ali im kažemo da se dobro zapitaju zašto je nešto na Zapadu dobro plaćeno. To sigurno nije zato što je to nešto lak ili lagodan posao", dobronamerno upozorava direktorka Đokić.
Posla ima i u Srbiji, ne mora se ići u pečalbu. Domaća kompanija JRB (Jugoslovensko rečno brodarstvo) dobro posluje u poslednje vreme a tu je i puno malih, privatnih firmi. Mladi kadrovi se traže jer su kapetani u Srbiji u proseku stariji od pedeset godina, a ni u Zapadnoj Evropi nije bolje.
"Deca koja dođu kod nas uglavnom znaju šta hoće i šta je to biti pomorac. Ili imaju nekog u porodici ko je na brodu, ili imaju neku 'šemu' za brod pa idu, koliko-toliko, na sigurno. Međutim, ne uspeju svi u tome. Da biste bili brodar morate imati poseban sklop ličnosti, nije svako za brod, ni psihički ni fizički", kaže direktorka Đokić.
BEZ ŠKOLE SE NE MOŽE NA PALUBU
Pomorstvo je veoma regulisana delatnost, oduvek je tako bilo. Postoje detaljni propisi ne samo o tome kako mora da se ponaša na brodu i u pomorskom saobraćaju, već i propisi o samom školovanju pomoraca. Zbog toga se ne može tek tako "upasti" na brod.
Zanimljivo je da visokoškolsku ustanovu za pomorce nema ni Engleska, zemlja koju je upravo jaka mornarica učinila imperijom. Tamo se do kapetana stiže uz niz kurseva, pa kako će se razvijati pomorac zavisi pre svega od njega samog. "Svetsku organizaciju samo interesuje da li imate potrebne kompetencije za brod, kako ćete do njih doći, vaš je problem".
U Brodarskoj školi školuju brodare na tri smera – dva su nautičarski tehničar (za reke i za mora) a jedan je brodomašinski tehničar.
"Školovanje za rečne i morske brodove se razlikuje, jer su to dva sveta. Oficir sa morskog broda može da radi na rečnom, ali ne i obrnuto. Nivo znanja i potrebnih veština je viši za otvoreno more nego za reku, gde je obala relativno 'na dohvat ruke'", kaže Tatjana Đokić.
Dalje se taj svet usložnjava i na svakom brodu. Na morskim brodovima, i na nekim rečnim, postoje dve vrste posade – ona palubarska (zovu ih još i nautičarima) i ona mašinska.
Palubari vode navigaciju a mašinci se brinu da brod može da savlada svaku vodenu prepreku za koju je predviđen konstrukcijom.
Na morskom brodu, gde je posada brojnija, možete imati i desetak ljudi "pod palubom", dok na većini modernih rečnih brodova i nemate mašince, jer su savremeni motori elektronski kontrolisani.
U Brodarskoj školi nisu "retki gosti" ljudi koji dolaze na prekvalifikacije. Da bi se prekvalifikovao i dobio diplomu neko sa završenom gimnazijom mora da položi tridesetak ispita, a recimo ako dolazi iz mašinske škole a hoće da bude i brodski mašinac – desetak. Ali, gotovo neverovatno, u Brodarsku školu na prekvalifikacije dolaze čak i ljudi sa fakultetskim diplomama. "Poslednji koji nam je došao je mladić sa završenim Mašinskim fakultetom u Beogradu a radi kao brodomehaničar, najniže zanimanje u mašinskom prostoru. Da bi postao brodomašinac, mora da završi našu školu. Meni je to strašno. A imali smo ovde i diplomirane biologe, fizičare...
Nautičari, a njih na brodu ima takođe do desetak, se ne brinu samo kuda brod plovi. Samo upravljanje brodom je slično kao i na reci, imate čak i opciju autopilota. Ali, pomorac mora jednako dobro da se snalazi sa elektronskim i klasičnim pomorskim kartama, kao i sa onim hidrometeorološkim, za praćenje vremenskih (ne)prilika a i mogućih posledica.
Svaki morski brod ima i brodskog mašinca, što je čak traženije zanimanje nego pomorac. Njih je generalno malo, jer svako ko "vidi brod" išao bi u nautičare, niko ne bi pod palubu, gde je "prljavo i bučno".
Baš zbog pomenutih posledica, koje mogu biti tragične mereno u ljudskim životima, ekološkoj katastrofi ili ekonomskim gubicima, svaka škola koja obrazuje kadrove za morski brod mora i sama da bude ustrojena u skladu sa svim međunarodnim pomorskim konvencijama. Postoji čak posebna STCW konvencija koja reguliše pitanje obrazovanja pomoraca.
"Ako niste priznati po toj konvenciji, vaši diplomci ne mogu da kroče u trgovačke posade na brodovima nigde u svetu. Zbog toga je, između ostalog, Srbija i članica Međunarodne pomorske organizacije u Londonu. Jesmo 'zemlja bez mora' ali imamo mornare po svetu i to pet do osam hiljada ljudi na moru", objašnjava Đokić.
Brodarska škola jedina u Srbiji ima sertifikat za more, a zbog kompleksnosti pomorskog poziva, školu nadgleda, pored resornog Ministarstva prosvete, i Ministarstvo saobraćaja (Sektor za vodni transport).
"Nažalost, nemamo visoku školu za pomorsko obrazovanje pa naći učenici moraju, da bi bili kapetani, prvi oficiri ili glavni inženjeri na morskim brodovima, da se doškoluju u regionu (Hrvatska, Crna Gora, Slovenija...) ili po svetu", kaže direktorka.
NIKO NIJE POSTAO KAPETAN IZ FOTELJE
Sa srednjoškolskim znanjem srpski brodarski kadeti tako mogu da (naravno uz teorijsku i praktičnu obuku i testove uz rad) stignu do zvanja 'sekonda', drugog oficira na morskom brodu ali i kapetana na rečnim brodovima.
"Biti mornar je 'kruh sa sedam kora', i njihove sudbine su različite. Neko se odmah ukrca na brod, neko potom napreduje, a neko prvo prođe još škole pa onda zaplovi", priča o razvoju karijere jednog pomorca Tatjana Đokić.
The International Convention on Standards of Training, Certification and Watchkeeping for Seafarers ( STCW) je konvencija kojom je 1978. godine postavljen kvalifikacioni standard za obuku i licenciranje kapetana (masters), oficira i posade (watch personnel) na trgovačkim brodovima. Svetska pomorska organizacija (International Maritime Organization, IMO) iz Londona je primenjuje od 1984, a značajno je dopunjena 1995. godine.
U svakom slučaju, ne može se postati kapetan odmah iz kućne fotelje, jer da bi vodio brod moraš da prođeš sve pozicije na njemu.
Kada se ukrcate na brod prvo imate period kada "šegrtujete", ono što je nekada bio mali od palube. Tek posle nekog vremena polažete za prvi sertifikat i tada ste punopravni član posade.
Kada posle godinu dana provedenih na brodu posle srednje škole dobijete zvanje trećeg oficira, bavite se brodskom dokumentacijom, teretom i opremom na brodu, obavezama i problemima posade, organizujete protivpožarne vežbe i slično.
Onda idu godine mukotrpnog rada za poziciju drugog oficira. Već za prvog oficira, što je već upravni nivo ("management level") na brodu, treba vam kapetanska škola, pa onda možete da postanete kapetan "c", "b" i na kraju "a" kategorije.
Sa zvanjem nautičarskog tehničara rečnog smera u karijeri može da se "dogura" do kapetana na reci, jer je tu nivo potrebnih znanja relativno niži.
PLOVIDBA REKAMA, SVET ZA SEBE
Za sva mora sveta važe ista pravila, i to reguliše Svetska pomorska organizacija. Na rekama organizacije pomoraca koji po njima plove, imaju svoja pravila, i ne može svako svuda da plovi. Tako, imate posebne sertifikate za Gornji Dunav, posebne za Donji Dunav, pa za sistem kanala Rajna - Majna, pa...
"Zbog toga nemamo problema sa upisom učenika. Dozvoljeno nam je da upišemo samo jedno odeljenje nautički tehničar pomorski smer od 30 učenika. Ono se popuni u prvom upisnom roku, i gotovo svoj deci je to prvi izbor. Dolaze nam i deca izvan Srbije, najčešće iz Srpske. Problema nemamo ni sa nautičarskim tehničarem rečni smer, gde su dva odeljenja", kaže direktorka Đokić.
"Naša škola je priznata na 'oba' Dunava, dok je za sistem kanala Rajna - Majna potreban poseban sertifikat. Iz Rajnske komisije su kontaktirali našu školu, kao jednu od retkih koja je još opstala u Evropi (kursevi su zastupljeniji) da pribavimo i njihov sertifikat. Za to je potrebno uneti neke izmene u školovanje, posebno pitanje prakse u nastavnom planu, ali za sada država izgleda da nema interes za tako nešto. To je velika šteta za školu ali nije jedina. Takođe bismo mogli da u perspektivi otvorimo i po propisima novo zanimanje – pomorski elektrotehničar (u svetu amandmanom na STCW uvedeno od 2010). Ranije se to moglo raditi sa bilo kojom elektro školom, a sada je neophodan sertifikat i u Srbiji ga niko nema. Ali za to bi bila potrebna još veća promena nastavnih planova i dodatni kadrovi", kaže Đokić.
Poseban problem za Brodarsku školu mogao bi da nastane ako bi Svetska pomorska organizacija pooštrila kriterijum za brodsku praksu. Kako škola ne šalje đake na morske brodove, već samo na rečne, u budućnosti bi mogla da ostane bez sertifikata. I tu država može (mora) da pomogne, jer odavno se u svetu to obavlja i na simulatorima.
"Da bismo imali pristojan simulator ne treba nam sofisticirana kopija komandnog mosta koja se 'ljulja u nevremenu', već licencirani softver i nekoliko običnih kompjutera u mreži. Već sa 100.000 evra imali bismo odgovarajući simulator i u Srbiji. To je nedostižan trošak za školu a gotovo nikakav za državu, a ne možemo da ga dobijemo već deset godina."
