Bilo je to 2010. godine, kad je bio rođendan mog starijeg brata. Strahovito je voleo, i još uvek voli da se veseli, bilo da ima povoda ili ne, samo da se pravi neka "pijanka", da bude muzike, ljudi, DRUGOVA (namerno naglašavam).

Bio je to topli letnji dan, mesec juli.

Sa drugaricom sam sedela u svojoj sobi, a kroz prozor smo gledale kako gosti pristižu. Proslava rođendana je inače bila u našem dvoristu. Sećam se da smo taj dan mama i ja napravile neke pite, meze, brat i tata su kupili piće, i lepo sve to upriličili ispod našeg venjaka... dva sata pre dolaska njegovog društva, jer, da se razumemo, tek u 18h poslepodne je odlučio da slavi i tad obavestio neke, koji su doveli neke, pa ti neki - neke.

Bilo je tu meni poznatih, manje poznatih, i potpunih stranaca.

Muzika je "treštala", a komšije su verovatno mislile da je neko dobio na lutriji.

No, kao što sam već rekla, kroz taj moj prozor koji je gledao na dvorište, drugarica i ja smo zainteresovano pratile razvoj situacije (dolazak drugova), i poneke drugarice koja se tu našla.

Pošto sam do tog trenutka bila u nekim "dronjcima", otvorila sam orman, nervozno počela da isprobavam stvari, da se šminkam... Mislim, treba izaći pred te ljude i biti LEP. Drugarica mi se smejala i upitala: "Šta je s tobom? Ponašaš se kao da te čeka princ na belom konju napolju", i onako se slatko kikotala, dok sam ja i dalje bez nekog posebnog razloga bila nervozna i uzbuđena kao da me nešto čeka.

Konačno smo odlučile da izađemo iz kuće i kao krenemo u šetnju, pa ćemo se posle pridružiti proslavi. Prošle smo pored venjaka, i onako se sramežljivo javile prisutnima, a nepunih sat vremena kasnije, vratile smo se, žurka se uveliko razbuktala, muzika još više pojačana, još više nekih ljudi, jos više pića, svi veseli, svima lepo, svi najsmejani... nije moglo da mi promakne jedino lice koje nije imalo kez, to je bilo jedno namrgođeno muško lice, s pivčugom u ruci i cigarom u ustima, stajao je uz zid kuće naslonjen i malo izolovan. Pomislila sam, ko je ovaj baksuz, i nastavila da ćaskam sa nekim ljudima koje sam poznavala, jer je drugarica već morala da ode.

I tako, ja ne bih bila JA, da ne poželim da razoružam mrguda. Prišla sam mu i pitala ga: "Kako se provodiš, čini mi se da ti nije zabavno kao ostalima?", on me pogleda onako sa strane i odgovori: "Provodim se super".

Hm, rekoh u sebi: "Kako tek izgledaš kada se ne provodiš". Nastavili smo da ćaskamo još dve, tri rečenice o tome kako je malo umoran jer je neposredno pred dolazak na rođendan stigao iz sela i tako dalje... Ja sam otišla do kuće da uzmem još koje pivo nakon što mi je brat dao znak očima da ponestaje. Videh u frižideru da imam neku kutiju porodičnog sladoleda.

Nakon nekog vremena, ponovo sam mu prišla jer mi se činilo sve simpatičnije to njegovo drugačije predstavljanje. Pitala sam ga da li voli slatkiše, dok mi je on odgovorio da voli, ja sam već bila ispred njega sa kutijom onog porodičnog sladoleda i dve kašičice. Nasmejao se.

Aleluja! Živeo sladoled i onaj ko ga izmisli!

Od tog trenutka, kao da se sve promenilo. Gledao me je s nekom milinom u očima, nije više bio onaj mrgud s početka veleri. Ćaskali smo cele veče, o svim mogućim temama, razumeli smo se. Zamolio je u nekom trenutku, kad su se svi nešto fotkali, da se slikamo on i ja, onako, kao neobavezno i spontano. Tako je napravljena naša prva slika. Kad smo već mogli zajedno da jedemo jedan sladoled, onda možemo i da se slikamo.

Posto živimo u svetu gde je Internet preuzeo vlast, nije morao da mi traži broj telefona, sutradan me je našao na Facebooku i pitao da li bih mogla sam mu pošaljem našu sliku. Nakon toga, ponovo je poslao poruku da bi sledeću turu sladoleda mogao on da časti. Četiri dana kasnije smo se našli, i od tog dana nerazdvojno jedemo sladoled, volimo se već pet godina i sećamo se te noći kao da se desila juče.

Hvala mom bratu što je iznenada odlučio da te godine pravi rođendansku žurku, hvala "onom" što je doveo njega - mog sadašnjeg i nadam se večnog partnera.

Najlepše ljubavi se dese iznenada, kad najmanje očekuješ, kad je najmanje tražiš.

I još jednom, ŽIVEO SLADOLED, ŽIVELA LJUBAV! :-)

(Maja D.)