Istrčala sam do četvrtog sprata kao od šale, iako bih se najradije žalila, tražila da me nosi na krkače i pravila pauzu na svakom drugom stepeniku. Zadihanost sam vešto prikrila smehom na njegove usputne pošalice o komšijama. Kada dalje nisam mogla, stala sam da prevežem već zavezanu pretlu. Dvorišna zgrada, ponoć. Naopako vreme da mlada vaspitana gospođica napusti svoj dom i kroči u tuđi, ali ovo nije smelo da se propusti. Mnogo me je zanimalo gde živi taj čovek iz bele, "na ivice" ispeglane košulje, koji mi je proturio salvetu sa svojim brojem, veče pre.

Sačekao me je ispred zgrade. Pružio je ruku i poljubio me u obraz. ''Josif. Gde si, mala? Hajde! Nema lifta.''

Malo je znao da sam pukom slučajnošću stigla. Zamalo pa bi me čekao uzalud. Sedela sam na stočiću za kafu u svom stanu i obuvala čizme. Navukla jednu i zablenula se kroz prozor. Ovo je skroz neprimereno, neispravno, sramotno ali pošla bih, pošla bez razuma, kroz prozor pravo na pločnik ako treba. Nemir neumirivi u ovoj ludoj glavi. Pundravci u dupetu. Lepa haljina na meni i modar karmin. Takva ostati kod kuće, kako. Ali evo, neka to bude znak, pogledaćemo koliko je stepeni u prestonici, ako je neparan broj ostajem, skinuću se do kože, baciti na krevet i pokriti, pa nek idu i karmin i luda glava dođavola.

Mahnito menjam kanale do Studia B. Šest. Okruglo je šest stepeni Celzijusovih. Idem.

''Evo me." Pružam ruku i nastavljam: "Jana. Stidi se svoje malenkosti koja me je pustila samu da dođem po ovom mraku. Mogli su da me ukradu", korim ga, naizgled vrlo ozbiljnim tonom, zapravo me je briga, baš volim što sam tu."

''Ne zezaj. Sad sam iskočio iz tuša, mokar sam. Izvini.''

Iza masivnih drvenih vrata, eto njegovog stana. Visoki plafoni, predratna gradnja u srcu grada. Parket škripi i pomera se u ritmu koraka. Lajsne se odvojile od zidova. Nema ni mrvicu laka na sebi. Miriše drvo, citrusi i kedar iz muškog parfema i kvalitetan alkohol. Nameštaj je stilski, nerestauriran. Cvetni dezen na sofi jedino je što odskače od mahagoni i tamno braon boje. Dok slaba svetlost škilji ispod oboda visokopodne lampe, on skida duksericu i ostaje u najobičnijoj beloj majici na kratke rukave. Onesvestiću se od beline, od lepote njegovih ruku i mira koji u svakom svom pokretu nosi.

Muzika je vrlo lagana i odbija se o tavanicu sa zakašnjenjem.

Uzima moj kaput: ''Izvoli sedi, ali ne u fotelju. Hoćeš nešto da popiješ?'', pročitao mi je nameru da se uljudno distanciram. ''Sunđer na fotelji je neobično tvrd i iritantno škripi',' dodaje. Sedam na sofu, prekrštam noge: ''Vodu, hvala''. Na salonskom stočiću ispred mene je nekoliko prljavih čaša za kratko piće, cigarete, prljava piksla i gomila starih dnevnih novina na kojima su hemijskom ispisani dugački brojevi telefona sa pozivnim za inostranstvo. Donosi mi času koja se zamaglila od ledene vode u njoj, razgrće novine i spušta je na jednu kako ne bi pokvasio drvo.

Seda pored mene, bez pitanja spušta glavu na moje krilo. Kreće rukom sasvim lagano uz moju nogu, pod haljinu, ne opirem se, nailazi na čipku na kraju samodržećih čarapa, iznenađeno, naglo vraća ruku ka svom telu. Smeši mi se brk. Uspravlja se, započinje neku bezveznu priču o svom danu, hvata me za ruku s vremena na vreme, dodiruje po kolenu, ljubi u rame, vrat. Kao da smo čitavu večnost zajedno. Kakva nepotrebna ljubaznost. Trnci su mi se iz nogu preselili u bedra.

Uzimam gutalj vode, ustajem da zavežem kosu, toplo je. Čeprkam po torbi da nađem šnalu, saginjem se jer sam je ispustila na parket. Grli me s leđa, okreće sebi, jedan od haotično rasutih poljubaca svud po licu i vratu isključio je moj mozak. Jedva čujem muziku, bolje čujem njegov i svoj dah. Ruke svuda, njegove pod mojom haljinom, moje dižu njegovu majicu preko glave i skidaju je. Nespretan hod unazad, ruke se ne raspliću. Krevet. Damast pod već mokrom kožom. Haljina nije na meni, ni veš, izgubila sam ga usput, kao i savest. Samo su još čarape tu.

(Ana Marija Sarić)