MONDO u poseti kod… Radomira Antića

Srpski trener Radomir Antić osim što se potvrdio kao dobar fudbalski stručnjak, pokazao je i da je dobar domaćin. MONDO je posetio trofejnog stručnjaka u njegovoj kući u Madridu i sa njim razgovarao o fudbalu, Srbiji, Španiji, Atletiko Madridu, ali i o tenisu, koridi, vinu...

0
A- A A+
Madrid. Danas će biti lep dan, pomislih dok ulazim u taksi. Po preporuci telefon dajem vozaču kako bi se dogovorio sa mojim domaćinom na koju adresu treba da me odveze. Posle petnaestak minuta vožnje od centra stižemo u miran deo španske prestonice, koji krase kuće nalik onima iz bajki. Na kapiji jedne od njih čeka Radomir Antić, trofejni srpski trener.

"Antik, grande Antik, grande Atletiko", uzvikuje iznenadjeni taksista, koji iz poštovanja pruža Antiću ruku.

Ulazimo u kuću koja zaista liči na jednu od onih koju deca susreću u pričama.

"Ovu kuću sam kupio dok sam bio trener Atletika. To je kuća mojih snova, jer sam ja jedan iz generacije onih koji su odrasli na Andersonovim bajkama. Bio sam oduševljen onim što sam video i rešio sam da je kupim. Izgled je ostao isti, samo sam uredio neke detalje", započinje priču fudbalski stručnjak, koji predstavlja i svoju suprugu Veru.

Ubrzo na sto u prostranom dnevnom boravku stiže prava jaka crna kafa, osećam se kao kod kuće. I počinjemo priču o Španiji, u kojoj porodica Antić živi gotovo tri decenije.

"Prvi put u Španiju sam došao 1971. godine sa Partizanom na pripreme. Bili smo u Valensiji. Pre dolaska govorili su nam da je to zemlja bez sloboda, jer tada nismo imali diplomatske odnose sa Španijom. Tada sam imao 23 godine i bio sam zaplašen svim onim što su mi pričali, a video sam nešto sasvim drugo. Video sam smeh, pune ulice, bogate prodavnice… Meni je Španija pomogla da odrastem", kaže Antić.

Kasnije, 1978. dobio je prvi inostrani angažman. Otišao je u Tursku, u Fenerbahče, gde je odigrao dobru sezonu i bio jedan od najboljih igrača turskog prvenstva. Na poziv Vujadina Boškova, dve sezone kasnije, odlazi u Saragosu. I tokom dvogodišnjeg boravka stiče veliko iskustvo, upoznaje Španiju.

Posle angažmana u Engleskoj i kratkog povratka u Srbiju, Antić se 1988. godine nastanio u Španiji.

"Španija je specifična zemlja. Svaki dan kad ustanem iznad mene je čisto plavo nebo. Svi moji prijatelji koji dolaze potvrdjuju da im upravo ta vedrina donosi optimizam, a ja to svakodnevno osećam. Turistička tajna je recimo da u Parizu, koji je prelep, od 365 dana godišnje 300 pada kiša. Toga ovde nema, kad pada kiša to je ravno čudu. Klimatski uslovi u Španiji teraju te na drugačije raspoloženje, vedro i optimistično. I Španci su vredni i radni. Na putu do kuće u Marbelji prolazim 200 kilometara obradive površine koja je maksimalno iskorišćena, ta zemlja je pod maslinjacima, dok recimo u Srbiji voziš satima i ne vidiš nijednu šljivu uz put. Španci su mnogo radniji u odnosu na nas, sve je zasadjeno, iskorišteno, obradjeno… Ja bih voleo da smo kao oni, ali kod nas toga nema, iako je Španija po prostanstvu dva puta veća nego bivša SFRJ. U Španiji se živi najbolje na svetu, imaju kulturu, dobru klimu, standard…Svaki dan je ovde ispunjen", kaže Antić, koji je tokom dugogodišnjeg boravka u Španiji dobro upoznao svaki deo zemlje.

I Real i Barsa... Ali, ipak, Atletiko

Predvodeći dva najveća kluba u Španiji, Real Madrid, u sezoni 1991/1992, i Barselonu, 2004. godine, upisao se u fudbalsku istoriju kao jedini trener, uz Enrikea Fernandeza Violu, kome je to pošlo za rukom.

Ipak, najveće uspehe doživeo je sa madridskim Atletikom, kome je kao trener doneo duplu krunu – osvojio prvenstvo i španski Kup kralja u sezoni 1995/96.

"Osećam se kao deo Atletika i veoma privilegovanim što sam deo njegove istorije. Svi pominju rezultat koji smo napravili, a ja sam ponosan na način na koji smo to uradili. To je bila ekipa koja je ispadala iz lige, bez pojačanja, ulaganja, a mi smo stvorili igru koja je bila novost, ne samo za Španiju, nego i za Evropu. Igra za gol više, daleko od šesnaesterca. Tada smo dali 60 odsto golova iz prekida, a nismo primili nijedan. To je podatak za Ginisovu knjigu rekorda. Vezan sam za taj klub. Sada, kada se ruši stadion Atletika, boli me, jer sam mnogo uložio u taj klub. Kad sam ja došao Visente Kalderon je bio ruina, a napravili smo stadion od pet zvezdica", kaže Antić, koji je proglašen počasnim predstavnikom Atletika.

Antić je tokom 16 sezona sedeo na klupama šest timova u Primeri – Saragose, Ovijeda, dva puta, slavnog Real Madrida i rivalske Barselone, Selte i čak u tri navrata bio je šef stručnog štaba Atletika.

Fudbalska filozofija donela mu je mnogo uspeha u trenerskoj karijeri.

"Nikada nijednu utakmicu nisam počeo i postavio tako da budem inferioran u odnosu na protivnika. Gubio sam utakmice u karijeri, ali nijednom na teren nisam izašao kao gubitnik. Volim da znam zbog čega šta radim. Uvek svemu pristupam maksimalno ozbiljno i svaki klub u kome sam radio gledao sam kao svoju kuću", otkriva srpski stručnjak.

Želja - Liga šampiona

Antić ne krije da je veliki deo igrača, kada su radili sa njim, postigao najbolji individualni rezultat u karijeri.

"Vijeri je blistao kod mene, postigao je 24 gola u jednoj sezoni, Butragenjo je jedino sa mnom bio prvi strelac lige. Kiko, Simeone, Pantić…nadavali su se golova dok su bili pod mojim nadzorom. Bavio sam se individualno igračima, tako sam, recimo, Ćavija pomerio 30 metara unapred u odnosu na njegovu poziciju, jer sam shvatio da ima dobar pregled igre i sada je on jedan od najboljih fudbalera sredine terena u Španiji. Isti primer imao sam i u Barseloni. Jedan Saviola, koji ima tek 1,58 metara na prstima, izjavio je da je najbolju sezonu u karijeri imao radeći sa mnom. Jednostavno smo podredili naše ponašanje njegovim kvalitetima i to je bio rezultat. Ja ne volim komparacije, uvek se trudim da dobro upoznam igrače. Jedan sam od retkih trenera koji kod igrača vidi samo pozitivne osobine i uvek pokušavam da prikrijem sve njihove mane".

Antić već duže vreme nema profesionalni angažman, ali kaže da nije nezadovoljan.

"Voleo bih da se što pre u potpunosti vratim fudbalu, da preuzmem neki tim, ali ne zato što mi je to profesija, nego zbog toga što ja mnogo volim sport. Želja mi je da preuzmem neku od ekipa koja se takmiči u Ligi šampiona, jer je u tim klubovima organizacija na vrhunskom nivou. Medjutim možda ću prihvatiti da vodim neke mladje naraštaje, što da ne? Imao bih priliku da radim sa najvećim zahtevima. Nemam dilemu, niti neku posebnu želju za dokazivanjem. Mislim da je čovek od sporta, kao što sam ja, potreban fudbalu, jer nisam od onih koji gledaju samo na rezultat nego me interesuje i program, ali i stvaranje ličnosti. Medjutim nisam mnogo opterećen, a ni nezadovoljan, šta god da bude. Mnogo sam toga prošao i zadovoljan sam onim što sam stvorio, ali mislim da još uvek nije došlo vreme da podvlačim crtu", kaže Antić, koji radi kao komentator mečeva Primere za jedan španski radio, dok njegov zet, bivši košarkaški reprezentativac Jugoslavije Nikola Lončar na istoj radio stanici prenosi mečeve ACB i NBA lige.

"Ne bežim od Srbije, ali ljudi nisu spremni na promene"

Neizbežno je bilo i osvrtanje na stanje u srpskom fudbalu.

"Raspadom SFRJ i fudbal se sveo na manje okvire. Medjutim uprkos tome mi i dalje želimo iste rezultate, imamo iste apetite, a objektivno nemamo iste resurse. Do pre dve godine negovala se igra na čoveka, a sad smo uveli nove situacije i sisteme, tipa 4-3-2-1. Sada je sistem postao preči od individualnih mogućnosti. Mi i dalje vršimo poredjenja, a ne hvatamo se u koštac sa glavnim problemima. Evo, recimo, doveli smo toliko stranaca i zatvorili prostor mladima u domaćem fudbalu. Logično bi bilo da njih zaštitimo i forsiramo, a ograničimo broj stranih igrača. Sada bi realno bilo da i Crnogorce vodimo kao strance… Dešava nam se da ceo tim Crvene zvezde igra na pozajmicu, ili da jedan trener promeni pet klubova tokom sezone. To nije regularno takmičenje. Sve su to stvari koje traže odgovor. I uvek ćemo reći da nemamo kvalitetnih trenera, a to je pogrešan odgovor, jer ne želimo istini da pogledamo u oči", priča Antić.

On je ponovio da želja da pomogne srpskom fudbalu uvek postoji, ali da nije primetio da druga strana hoće pomoć.

"Ja sam prihvatio da budem predsednik Stručnog saveta FSS, ali sam video da sve to moje znanje ljudi ne žele da prime. Ne može niko da sumnja da ne mogu ili neću da pomognem, recimo, Partizanu. To je poslednje što može da se desi. Ali ja ne vidim njihovu iskrenu želju da im ja pomognem. Ne bežim ja od srpskog fudbala, ali ljudi nisu spremni da se menjaju. Ja posmatram igre timova, gledam treninge, malih i velikih kubova, recimo Arsenala, vidim šta stoji iza te igre i ponašanja na terenu i uživam u tome. Ali to je upravo ono što ja ne vidim kod nas. Ja znam zbog čega je to tako, ali ne želim da ulazim u neke priče gde vidim da mi nije mesto. Definitno i te priče oko privatizacije u našem fudbalu, o načinu organizacije takmičenja, sve su to priče gde ne vidim realnost u odnosu na našu situaciju. Kod nas su lični interesi iznad zajedničkih".

Na konstataciju da se njegovo ime spominje svaki put kada se traži novi selektor reprezentacije, Antić ponavlja da nikada niko iz fudbalskog saveza sa njim nije konkretno pričao o tome.

"Dolazi su mnogi ljudi kod mene u Španiju sa raznim pričama, ali samo kako bi se ispipala moja reakcija. Ja znam na koji način sam došao u Stručni savet da pomognem, ali i kako sam otišao. Došao sam na dva sastanka i zaključio da je to sve bilo kako bi se samo ispunila neka forma".

Reprezentacija = Žigić

Antić redovne prati i mečeve reprezentacije, a budući da dobro poznaje španski fudbal i stručnjake, logično je bilo i pitanje angažmana Havijera Klementea.

"Na Mundijalu u Nemačkoj bili smo daleko najnekulturnija reprezentacija. Završilo se isključenjima, odlascima nekolicine igrača. Način na koji smo završili Svetsko prvenstvo je bio neprimeren, jer to nije bila selekcija koja predstavlja svoj narod. Ili je to bila prava slika kakvi smo baš mi? Nakon toga bila je neophodna promena. Zato se tražilo prelazno rešenje, kako bi se prevazišla ta situacija. Izabran je Klemente i koliko-toliko se oko reprezentacije stvorila potrebna atmosfera. E sad, stvar je ukusa. Lično, pohvalio sam igru protiv Finske u kvalifikacijama za EURO 2008, jer sam mislio da je opredeljenje igra oko lopte, ipak sada sam video da je u pitanju bio samo trenutak".

Srpski stručnjak tvrdi da se igra našeg nacionalnog tima svodi samo na jednog igrača - Nikolu Žigića.

"Prema onome kako Klemente shvata fudbalsku igru, naše šanse se svode na to da li je Žigić povredjen ili nije. Njegovim prisustvom u ekipi nije potrebna konstruktivna igra, koju mi usput i nemamo. Mi dolazimo u šansu samo ako se uputi dugačka lopta ili naletimo na neku odbijenu. Faktor moranja izaziva još veći psihološki pritisak u ekipi, tako da nam šanse nisu velike".

Luton - ljubimac porodice

Kao pravi domaćin, Antić me je poveo i u obilazak kuće. U prostanom dvorištu nalazi se bazen, ali i besprekorno podšišana trava i cveće. Sve deluje idilično. U ćošku dvorišta i brojne satelitske antene, kako bi posmatrao pre svega fudbalske mečeve svih najjačih liga u Evropi, ali i u domaćem prvenstvu, kao i ostale sportove.

Mir, ali samo za trenutak, narušavaju ljubimci porodice Antić - dva psa, engleska buldoga. Stariji Luton, koji je dobio ime po engleskom klubu za koji je srpski trener nastupao u igračkim danima, kao svaki radoznalac prilazi da se upozna. Za njim kaska mladji, koga je Antić dobio na poklon gostujući u jednoj televizijskoj emisiji.

Trofejni stručnjak ne krije da oni svuda putuju sa porodicom, uključujući i na odmor, koji je obavezan svake godine na Zlatiboru. Antić je i tamo napravio svoje malo carstvo, u kome najviše uživa.

Hezus Hil - specifična ličnost

Na donjem spratu kuće nalazi se sala za bilijar na čijim zidovima su fotografije, pretežno one iz Atletika, kada je ostvario najveći uspeh u karijeri.

"Volim da mi dodju prijatelji, okupimo se često i igramo bilijar, družimo se. Pravimo okupljanja za malu srpsku koloniju koja živi u Španiji. Mišljenja sam da sve što sam stekao u životu ništa ne bi imalo smisla ako ne bih organizovao tako da uživam. Jednostavno nisam opterećen, ni prošlošću ni budućnošću. Živim u realnosti, ne žalim ni za čim, niti mnogo žudim za nečim. Jednostavno svaki dan mi je ispunjen i zadovoljan sam".

Na zidovima, na centralnom mestu, dres sa potpisima svih igrača iz šampionske generacije Atletika, kada je osvojena dupla kruna. Fotografija sa prijema kod španskog kralja Huana Karlosa, kao podsećanje da je jedini trener iz Srbije kome je ukazana takva čast, baš kao što je i jedini koji je išao na prijem kod Pape.

Medju brojnim uspomenama i fotografija sa kontroverznim predsednikom Atletika, Hezusom Hilom.

"Hezus je bio specifična ličnost, imao je sve da bude zadovoljan, raj na zemlji, ali je sa ovog sveta otišao nezadovoljan, sa problemima sa zakonom. Mišljenja sam da uvek i u svemu treba imati meru, šta god da radiš. Ali izgleda da je malo ljudi koji uspeju u tome i koji spoznaju filozofiju življenja", komentariše Antić.

Mesta na zidu ima i za bodlje, koje pikadiljosi koriste na koridi, zaštitnom znaku Španije. Antić priznaje da mnogo voli da gleda borbe sa bikovima, uprkos tome što Evropska unija poslednjih godina vrši pritisak na Špance da ih ukinu.

"Korida je deo tradicije i mislim da ne postoji nikakva šansa, bez obzira na konstantan pritisak, da se korida ukine u Španiji. Ljudi to jednostavno vole. Korida je zabava i industrija i od nje žive mnoge kompanije. Kod nas se forsira ta priča o ubijanju bikova, ali je činjenica da taj se taj bik neguje i da uživa sve privilegije do trenutka dok ne udje u arenu".

Krkić je čudo

Neizostavno pitanje bilo je vezano za novu svetsku nadu i mladog asa Barselone i reprezentativca Španije Bojana Krkića, koji u poslednje vreme svakodnevno puni naslovne strane svih novina.

"Bojan je neverovatno talentovano dete. On nije samo dobar fudbaler, već i dobar mladi čovek. Svi ga vole jer poseduje to nešto što je bitno da bude líder. Izrasta zaista u fantastičnog igrača, ali samo zato što ima vaspitanje i kulturu. Njemu ne smeta da gostuje na televiziji, da svakodnevno puni novinske stupce, a da ostane na svom mestu, da ga to ne poremeti. Bojan zna da sluša, a činjenica je da sada retko možete naći dečaka od 16 ili 17 godina koji zna da sluša, odnosno da želi da nauči. On ide u drugi razred gimnazije, iako je istinska zvezda u Španiji, ide redovno u školu, sve je uskladio i zato predstavlja fantastičan primer za sve vršnjake. Ostao je skroman i na mestu jer mu slava nije udarila u glavu", priča Antić koji je kao trener Barselone dobro upoznao Krkića.

Na pitanje da li će Krkić ikada zaigrati u reprezentaciji Srbije, Antić kaže da su šanse minimalne, jer on ima malo dodirnih tačaka sa matičnom zemljom svog oca.

"Bojanov otac je Srbin, majka je Katalonka i on je rodjen u Španiji, to je njegova zemlja. On je ovde sve naučio, postao slavan, objektivno u Srbiji nikada nije odigrao meč, nikada nije nastupao za neki tim, tako je da je nerealno da obuče dres Srbije. Ali to nikada ne treba shvatiti pogrešno. Upravo je meni svojevremno Milan Živadinović pripisivao te etikete da nisam rodoljub jer sam otišao u Španiju. To su fraze od pre 100 godina, koje nemaju nikakvog smisla. Jednostavno Krkićeva zemlja je Španija, tako da te priče da mu neko može zameriti su neosnovane", kaže srpski stručnjak.

On je napomenuo da je za Krkića veoma važno i to što iza njega stoji veliki klub, Barselona, ali i pravi sponzor, “Najk”, koji ulaže u karijeru svojih igrača, al i dobro živi od toga.

"Najk je velika i stabilna kompanija koja vodi računa o igračima koje bira da ih sponzoriše. Zanimljivo je recimo da je ta kompanija tražila od reprezentacije Brazila da šest meseci pre starta Mundijala u Francuskoj 1998. godine saopšti imena 11 igrača koji će igrati na prvom meču protiv Škotske. Cilj je bio prodati što više dresova. Brazilci su upravo u tom sastavu odigrali protiv Škota na otvaranju SP, ali samo 20 minuta i nikad više", kaže Antić.

Nole, Ana i Jelena su pravi ambasadori Srbije

Budući da prati sve sportove, kao i uspehe srpskih sportista Antić nije propustio da spomene naše tenisere, koji poslednjih meseci beleže odlične rezultate i stiču veliku popularnost širom sveta.

Trener trvdi da Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Djoković jesu istinski ambasadori Srbije u svetu jer su ne samo dobri sportisti već i zdrave ličnosti, kao i da veću popularnost imaju van matične zemlje jer, nažalost, drugi više umeju da cene njihov uspeh.

"Novak Djoković je popularniji u Španiji nego u Srbiji. Zašto je to tako? Pa dovoljno je da odgledate jednu konferenciju za novinare tog mladog čoveka i da vidite da on poseduje zdravu ličnost. Njega je stvarno divno slušati, jer on ima šta da kaže, on zna šta hoće, on je lider, ima zacrtani cilj i ide ka njemu. On nije falš. A da bi uspeo u nečemu moraš da poseduješ ličnost, karakter, a Novak sve to ima i zato će stiči do vrha. Isto tako je i sa Anom i sa Jelenom, sve to imaju. I uvek će u inostanstvu biti priznatije, jer nema zavidnih, ili bar ne u onolikoj meri koliko ih ima u Srbiji. Jednostavno kod nas se uspeh ne priznaje. Ja sam to mnogo puta u životu osetio na svoj koži, a ovde izadjem na ulicu, ljudi me prepoznaju, vole sa mnom da popričaju, jer ne zaboravljaju uspeh. U Srbiji nažalost ima mnogo više tih zavidnih".

Vino - deo tradicije

Pored bilijar sale nalazi se i fantastično opremljen vinski podrum. Osim brojnih boca vina, koje je dobrim delom trener kupovao u raznim delovima zemlje, ali i dobijao na poklon, nalazi se i veliki broj tradicionalnih srpskih figura, mahom uradjenih u drvetu, kao recimo isklesani Era sa šajkačom, ali i brojne flaše domaće rakije.

Antić priznaje da dosta vremena provodi u tom delu kuće, da ga je do detalja sam uredio i da ga on najviše podseća na rodni kraj. Vinski podrum napravio je izmedju ostalog jer je vino takodje deo tradicije Španije i gotovo neizostavno na svakoj trpezi.

"Vinu dajem važnost u zavisnosti od društva sa kojim ga pijem. Posedujem nekoliko flaša zaista vrhunskog vina, ali gotovo svako je odlično ako znaš tako da se postaviš. Jednom sam jednom starcu u nekom podrumu u Španiji, gde se prave odlična vina postavio pitanje koje je vino najbolje, a on mi je šeretski odgovorio da je to isto kao i sa ženom sa kojom si zadovoljan".

On je istakao da je vino prihvatio kao deo tradicije u Španiji i da se na njega navikavao kao i na kulturu ishrane, kojoj Španci, takodje, daju veliku važnost.

"Bilo mi je na početku veoma teško da se priviknem na njihovu sobremesu, kulturu jedenja. Ovo je jedina nacija koja živi da bi jela, a ja sam imao stav da jedem kako bi preživeo. Oni obedima daju posebnu važnost, ručkovi traju sat ili dva. Na početku sam imao velikih problema da to prihvatim i da toliko dugo sedim, stalno sam se vrteo i bilo mi je nelagodno. Ali, sa godinama, sam i to prihvatio i sada isto postupam", kaže Antić i dodaje da je i njegova porodica prihvatila deo tradicionalne kuhinje, u kombinaciji sa domaćom.Radomir Antić, kao svaki pravi domaćin, nije propustio priliku da nazdravi sa mnom čašicom dobre užičke klekovače, koju, tvrdi, uvek poseduje u kući, ali i da mi pokloni bocu crnog vina Rijoha, berbu iz 1982. godine, kao uspomenu na jedno nezaboravno prijatno popodne u Madridu.

(Tekst i foto: Mirjana Šegan, MONDO)

Povezano

Sve vesti