Srbija je sklopila dogovor sa MMF o dolarskom jačanju deviznih rezervi, u sklopu kojih je količina zlata koja je najveća među zemljama na Balkanu. Ne računajte na trošenje tih para, već je rekao premijer, da li to važi i za zlato?
Taj novac, kao i obično kada su pare od MMF-a u pitanju, ide u devizne rezerve zemlje tako da se ne može trošiti za tekuće potrebe – plate, penzije, lekove, pa ni investicije. Da li je isti slučaj i sa zlatom, po čijim rezervama Srbija spada u zlatnu sredinu na Balkanu?
U "tekućem" poslovanju iz deviznih rezervi pare idu samo da bi se branio kurs dinara, ali i to veoma restriktivno, kao što smo videli prošle godine kada je NBS prodala 1,84 milijardi evra da dinar ne bi potonuo mnogo više od 5,2 odsto godišnje.
Odgovor će razočarati one političare koji bi da sa "odvojenim" parama popune rupe koje stvaraju budžeti napravljeni tako da se potroši više nego što se od poreza i carina prikupi, kao i one privrednike koji bi da se iz deviznih rezervi malo "doda" u subvencije ili jeftinije kredite za njihov biznis.
Ništa od svega toga. Kao što su i pare MMF-a u deviznim rezervama "za ne daj bože", takav je slučaj i sa zlatnim rezervama, kao delu ukupnih deviznih rezervi zemlje.
"To jednostavno nije namena deviznih rezervi", kaže profesor dr Boško Živković, uvaženi stručnjak koji je 2012. dao ostavku na mesto predsednika Saveta guvernera NBS, u trenutku kada je postajala opasnost da vlast, preko NBS, zloupotrebi devizne rezerve.
Da države čak ne moraju da prodaju ni kada "gori pod nogama", pokazuje i slučaj Grčke, koja iako duguje 318 milijardi evra i bori se sa kreditorima da ne ispadne iz Evrozone, njene zlatne rezerve miruju na 112 tona, čak su porasle od pretkrizne 2007. godine.
Narodna banka Srbije raspolaže, prema podacima Svetskog saveta za zlato (WGC), sa oko 17,5 tona zlata. Ali, za razliku od uvreženog mišljenja, trezori NBS nisu puni ni novca ni zlata.
U našoj centralnoj banci, kao i u većini drugih takvih institucija u svetu, nalazi se samo relativno mala količina gotovine u stanoj valuti koja se može isplatiti bankama za potrebe rada sa stanovništvom, menjačke poslove i sl.
U trezorima jeste zlato, odnosno njegova najveća količina, ali ono je najmanji deo deviznih rezervi. Tu je više kao zaostavština "zlatnog standarda", koji je u svojoj poslednjoj formi (pokrivenost vrednosti valute zlatom do 40 odsto) u svetu važio do 1971. godine.
Neke zemlje, prvenstveno Rusija i Kina, u poslednjih desetak godina značajno su uvećale svoje zlatne rezerve kupovinom na sveteskom tržištu, ali Srbija nije među tim gigantima: Svoje rezerve zlata malo, pomalo uvećava i to otkupom zlatnih poluga iz domaće proizvodnje, tj. iz RTB Bora.
Međutim, iako su zlatne rezerve Srbije najveće od država SFRJ i treće u regionu (posle grčkih i bugarskih, ako se ne računaju i turske), ona svakako ne predstavljaju neku dramatičnu rezervu u plemenitom metalu.
KAD ZLATO NIJE KOD KUĆE, IMA LI GA UOPŠTE?
Sa rezervama zlata mnogo dinamičnija situacija je kod velikih zemalja.
Pre početka Drugog svetskog rata Narodna banka je u rezervama imala čak 73 tone zlata. U to vreme smo imali više zlata od Danske, Brazila ili Finske. Pre nego što je naša zemlja ušla u Drugi svetski rat najveći deo rezervi je sklonjen u banke u inostranstvo. Prema podacima do kojih je došao Miljan Premović komunistička Jugoslavija (FNRJ, pa SFRJ) je veoma brzo povratila oko 50 tona zlata ali se ne zna šta se desilo sa zlatom koje je Kraljevina imala u bankama u SAD. Deo rezervi (oko jedne tone) koji se nalazio u Sarajevu zaplenile su i potrošile ustaše, a još manji deo je "nestao" u Nikšiću i okolini.
Podaci WGC ukazuju na rast zlatnih rezervi mnogih zemalja od kraja 1980. godina, a obim svetskih kupovina tog plemenitog metala u 2014. je bio oko 480 tona.
Rusija je primer jedne od zemalja koje su u 2014. "uložile u zlato". MMF je krajem prošle godine objavio da su rezerve zlata te zemlje na dvodecenijskom maksimumu, pa su godinu završile na 1.208 tona.
Zemlje kao što su Rusija i Kina koriste zalihe zlata kao ekonomski amortizer protiv drugog talasa ekonomske krize ili devalvacije američkog dolara. Rusija jue posebno oprezma jer se već jednom našla u makazama visoke cene zlata i pada cena sirove nafte – 1998. godine.
Ali, kupovina nije jedina vruća tema na tržištu zlata. Velike države možda neće uskoro prodavati svoje zlato, ali neke žele da je ono bar kod kuće.
Švajcarska nacionalna banka pre dve je godine po prvi put obelodanila gde drži svoje zlatne rezerve. Dve trećine se drže kod kuće, u Banci Engleske 20 odsto a u centralnoj Banci Kanade 10 odsto.
Tada je predsednik švajcarske centralne banke Tomas Jordan rekao da ne smatra da centralna banka treba da vrati to zlato u zemlju ili da poveća svoje rezerve. Istog su mišljenja bili građani koji su na referendumu koji je pokrenula nacionalistička Švajcarska narodna partija.
Građani su, sa 78 odsto glasova "ne", odbili da se zabrani centralnoj banci da prodaje zlatne rezerve, da se obaveže da ih uveća na 20 odsto ukupnih rezervi a da sve zlato vrati iz inostranstva.
Nemački slučaj je posebno zanimljiv. Tamošnji Viši sud je nedavno dao za pravo Revizorskoj kancelariji koja je još 2012. zahtevala da nemački revizor mora da fizčki pregleda zlatne rezerve koje se nalaze u stranim zemljama kao što su SAD, Engleska i Francuska. Nemački inspektori bi trebalo da odu u odeljenje Federalnih rezervi u Njujorku i Bank of England da pregledaju svoje zlato. Iz Feda im je to 2012. odbijeno.
U međuvremenu, situacija se preokrenula i države hoće svoje zlato nazad. Holandija je premestila prošle godine zlato vredno 5 milijardi dolara (petina rezervi) iz Federalnih rezervi SAD. Sada je trećina rezervi u Amsterdamu, trećina u Njujorku a po petina u Otavi i Londonu.
Usledio je sličan potez Belgije, a očekujei Francuske. Nemci su još 2012. pokrenuli, pa zastali, sa vraćanjem svega svog zlata, planiranog da se okonča do 2020. Tako će 635 milijardi dolara vredno zlato zasad ostati u trezorima SAD. I Nemci drže trećinu kod kuće, 45 odsto u Njujorku, 13 dosto u Londonu i 11 odsto u Parizu.
A ČEMU SLUŽE TE DEVIZNE REZERVE
Devizne rezerve, generalno, nisu pare koje "beskorisno" stoje na gomili. One su tu da bi garantovale da će Republika Srbije imati odakle da redovno vraća dugove po kreditima stranih poverioca.
Ukoliko su devizne rezerve male, ili se dugovi ne izmiruju na vreme, to umnogome poskupljuje buduće (jeftine) kredite ili čak potpuno onemogućava njihovo dobijanje. Svedok toga smo u Srbiji, odnosno Jugoslaviji i to dva puta. Proglasili smo bankrot, odnosno moratorijum na otplatu dugova, 1932. i 1983. godine, pa nismo mogli da dobijemo komercijalne kredite.
U vreme kada izgleda da vodeće centralne banke štampaju pare kako im se hoće, diže se glas za vraćanje "zlatnog standarda". To, međutim, nije moguće, pokazuje računica na primeru SAD. Državni dug SAD je oko 18,1 biliona dolara a država ima najveće rezerve zlata na svetu – 8.133,5 tona. Sa aktuelnom cenom od 1.192 dolara za uncu to je 310 milijardi dolara, što znači sa svim zlatom ne može se pokriti ni dva odsto duga SAD, a kamoli sva količina dolara na svetu. Za "zlatni dinar" Srbija bi morala dokupi zlata toliko da u trezorima NBS bude oko 28,3 tone i to samo za gotov novac u opticaju, odnosno samo 8 do 10 odsto novca u ekonomiji. Već za za ono što ekonomisti nazivaju dinarski primarni novac (gotov novac u opticaju i bankarske dinarske rezerve), zlatni polog bi trebalo da bude nešto veći od 79 tona zlata. I treće, BDP globalne ekonomije je oko 80 biliona dolara, i raste 3 do 4 procenta godišnje. Naći toliko zlata svake godine na Zemlji je jednostavno nemoguće.
Glavnina deviza čuva se u trezoru, ali ne naše nego drugih centralnih banaka, kao što je nemačka Bundesbanka ili američke Federalne rezerve, kao i najboljih svetskih banaka. Ove devize su naš depozit i na njega centralne banke plaćaju (malu) kamatu.
Deo deviza nije u kešu, već je uložen u državne obveznice najrazvijenijih zemalja u svetu. Od hartija od vrednosti Nemačke, SAD, Velike Britanije, Kanade... dolazi i prihod takođe u kamata koje uvećavaju devizne rezerve.
U devizne rezerve spada i "novac" kod MMF-a. Tu se u stvari radi o tzv. specijalnim pravima vučenja, kao svojevrsnom svetskom novcu kojim se plaća u međunarodnim finansijskim transakcijama a koji je uplaćene kao polog pri učlanjenju. Na to dolaze krediti MMF-a, koji se sklapaju posebnim aranžmanima.
Devizne rezerve služe i za odražavanje stabilnost kursa domaće valute. Iz njih Narodna banka na lokalnom međubankarskom deviznom tržištu kupuje ili prodaje devize sa ciljem ublažavanja preterane dnevne promene kursa dinara prema evru i obezbeđivanja neophodne likvidnosti (količine novca) na tržištu.
Deviznim rezervama se garantuje i stabilnost bankarskog tržišta. Banke deo svojih deviza (na osnovu kredita povučenih iz inostranstva i iz njih novca plasiranog na domaćem tržištu) drže na računima kod NBS.
Tim novcem bi bili isplaćeni klijenti banaka u slučaju da neka banka zapadne u probleme.
Takođe, u slučaju da bankama ponestane deviza, centralna banka iz može pozajmiti iz deviznih rezervi, i tako održati potrebnu količinu nova u sistemu plačanja.
Devizne rezerve su tu i radi privrede, ali ne da bi iz njih preduzeća dobijala jeftin novac za svoje poslovanje. Srbija je mala i otvorena privreda koja znatno više uvozi nego što izvozi.
Ta razlika, trgovinski deficit, može se finansirati iz deviznih rezervi. To znači da uvoznici mogu od banaka da kupuju devize za potrebe plaćanja uvezene robe i usluga.
Tu smo već na terenu zašta se devizne rezerve NBS, kao ni bilo koje druge zemlje ne smeju koristiti.
Nema nikakvog ekonomskog rezona, a ni propisi to ne omogućavaju, da se iz deviznih rezervi investira u privredu, bilo da se kompanije kreditiraju, daju im se devize po posebnom kursu, ili nešto treće.
Toga je, doduše, u našoj ne tako davnoj ekonomskoj istoriji bilo, sa poražavajućim posledicama i krahom bankarskog ali i privrednog sistema devedesetih godina prošlog veka.
Takođe, iz deviznih rezervi se ne mogu isplaćivati ni tekući troškovi države, kao što su isplaćivanje državnih plata i penzija.
Svaka upotreba deviznih rezervi mimo onog za šta su predviđene pretvara ih od novca za održavanje u novčanu masu koja pokreće inflaciju - toga su bolno svesni svi građani koji su na svojoj koži osetili sve "blagodati" hiperinflacije.
