Roditelji znaju da samo ako ustanu pre svoje dece imaju to malo vremena kada neće čuti reč mama ili tata ponovljenu (brojala sam) između 18 i 42 puta. Pijete kafu, zagledani u jednu tačku, a ona tišina vam miluje dušu. Udišete duboko tu tišinu, kao svež planinski vazduh, jer znate da kratko traje i da će se vratiti tek kasno uveče, kada deca odu na spavanje. Zamišljeni, razmišljate o današnjim obavezama, o tome šta ćete praviti za ručak, ko kad ima trening, kad je rok za plaćanje koječega, da li ste prostrli veš da se ne usmrdi u mašini...
-Mama!
-Dobro jutro dušo, jesi se naspavala?
-Jesam. Gde su mi čarape?
-U drugoj fioci, gde inače stoje.
-Mama! I ja sam ustala.
-Dobro jutro i tebi. Čarape su u drugoj fioci, recite i bratu da su čarape u drugoj fioci.
-Dobro jutro mama. Da ne znaš možda gde mi je ona plava majica?
-Dobro jutro sine. Majica je na pranju. Uzmi neku drugu.
-Mama! Šta ti misliš, zašto pasta za zube izlazi u tri boje kao srpska zastava? Jel ovo srpski kaladont?
-Mislim da su je napravili tako zato što je tako zabavnija. Želeli su da se razlikuju od konkurencije.
-Mama, šta je to konkurencija? Meni nema druge čarape.
-Konkurencija je...ma kako bre nema čarape, sinoć sam ih stavila zajedno...evo vam sendviči za školu i voće, spakujte obavezno, nemoj da nađem posle svu tu hranu po kući zaboravljenu.
-Mama, jel ova salama od svinje? Ako je od svinje, to je u redu, a ako je od krave onda mi je žao da je jedem. Ja volim krave. Mama, jel postoji ljubičasta krava, kao u reklami?
-U sendvičima je šunka od ćurke, jel to u redu?
-Jadna ćurka, ona je imala majku, i decu, pa su je ubili i napravili od nje salamu za školu.
-Možete da je oplakujete ceo veliki odmor, ili da pojedete jabuku, ona nije imala majku.
-Mama, a jel baba starija od tebe?
-E baš ti hvala, nije starija, zato se i zove baba.
-Mama...
-Idite pitajte nešto tatu.
-On kaže da ti sve bolje znaš i da pitamo tebe. Jel znaš gde su mi patike za fizičko?
-Patike su u žutoj kesi ispod čiviluka levo.
-Mama, nema levo kesa. Ima jedna desno, ali nije žuta.
-Polazak, ne čekam nikoga, zakasnićete u školu.
-Mama, učiteljica je rekla da dođeš na otvorena vrata, a Anjina mama je rekla da pošalješ 500 dinara za 8. mart za učiteljicin poklon, i treba nam glina za likovno.
-Mama, meni treba uglomer, šestar i flomasteri.
-Vi ste bre jedne derikože male. Polazak. Krećemo. Ulazite jedan po jedan u kola.
-Mama, jel mogu da otvorim prozor, muka mi je.
-Otvori prozor.
-Mama, jel možeš da pustiš onu našu pesmu do škole? Onu, što peva ona neka žena.
-Mogu, evo puštam.
-Mama, zašto su mačke proklete?
-Mačke nisu proklete. Mačke su samo mačke…životinje kao i sve druge. To što neki misle da crne mačke donose nesreću, to je čisto sujeverje…I da sujeverje je kada veruješ da ti određene stvari, bića, predmeti, događaji donose nesreću. To je glupost.
-Mama, jel svo ovo drveće niklo samo ili ga je posadio čovek?
-Posadio ga je čovek, da ulepša okolinu, i da ima više kiseonika (shvatam da sam pokrenula lavinu)
-Mama, a jel ako nema kiseonika, jel bismo mi onda umrli?
-Da, ali to je nemoguće da se desi, zato ne brinite, nećemo umreti.
-A ako bismo umrli, jel nas onda pojedu bube i gliste?
-Paa, znate kako izgleda sveža banana, e pa ako stoji dugo ona postane braon i trula. Isto tako mi izgledamo kad umremo, pa posle nekog vremena.
-Bljak. Ja ću biti lepa i kad umrem.
-A da promenimo temu, šta kažete?
-Jel ima neko neku simpatiju, m?
-Mama, mene je Stefan zaprosio da se udam za njega na sred časa.
-Opa, ja sam mislila da ste vi u fazi spomenara, ono izgleda ozbiljno nešto.
-Mama, ja neću da se udam za njega, ni za nikoga.
-Pa ti onda nemoj. I rano ti je.
-Mama, ja nemam nikakvu simpatiju. U mene se niko nije zaljubio.
-Polako ćero, sve u svoje vreme.
-Mama, al ja neću da me neko ljubi u usta.
-Neće te niko ljubiti u usta dok mu sama ne dozvoliš. A dozvolićeš mu onda kada budeš porasla pa ti se to bude dopadalo.
-Bljak. Nikada mi se to neće dopadati.
-Mama, ja sam zaboravio blok i fizičko.
-E pa ti dobij keca iz likovnog i fizičkog. Ja sam napomenula da poneseš.
-Mama, jel me voliš?
-Volim te najviše na svetu i do kraja univerzuma, i do vanzemaljcove babe, i nazad.
-Ja tebe volim više.
-I ja te volim.
-Ja te volim najviše.
-Ajde klinci, škola, izađite polako jedan po jedan. Ponesite sve svoje stvari iz kola.
-Ćao mama, ćaaaaoooo!
Odmahujem sa osmehom. Znam da se uskoro vraćam kući u svoj frilenserski raj prepun tišine, sa sveže skuvanom kafom koja se idealno ohladila. Sakrila sam i parče torte samo za sebe. Neću odmah početi sa poslom. Ćutaću u tišini jedno pola sata. Slušaću ptičice, maziću psa, namazaću nokte. Ostaje mi još četiri sata vremena dok se taster "mama" ponovo ne aktivira. To vreme je dragoceno, isceljujuće, inspirativno. Za to vreme ću raditi šta god mi se prohte. Oni nikada neće znati da ja ispred ogledala plešem uz muziku, mažem se blatom po licu i telu, vodim enormno dugačke telefonske razgovore sa kumom, ili se prosto opet vratim u krevet da čitam knjigu. Tih četiri sata traje moj bal i ja mu se radujem svako jutro.
***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović
