BIRDMAN or (The Unexpected Virtue of Ignorance)
Čovek ptica (2014)
Režija: Alehandro Gonzales Injaritu
Uloge: Majkl Kiton, Ed Norton, Ema Stoun
Distributer: Megakom
Iz daleka, ovo izgleda kao savršen film za mene. Negde je superherojski, a u isto vreme je i Rejmond Karver. Za ovo prvo već svi znate, a red je da priznam da mi je i ovaj slavni pripovedač više nego prirastao srcu, mada mi to danas više dođe kao "guilty pleasure", s obzirom na to kako se Karverova proza tumači među mojim prijateljima - uostalom već su me isprozivali neki zato što mi se "Birdman" toliko svideo.
Previše pretenciozan, kažu.
Previše umetnički, kažu drugi, previše nagrađivan, negoduju treći.
A usput, čini se da su i bioskopi prazni - na repertoaru skoro da je već nestao, posle samo nekoliko dana. Biće da su ga na FEST-u i prvih dana prikazivanja već pogledali svi koje je interesovao. Prilično poražavajuće za ovaj grad, zar ne?
Lično, mislim da je "Čovek ptica" fenomenalan film. Ima u njemu dosta stvari koje u životu i na filmu ne podnosim - pozorište, recimo, Majkla Kitona takođe, ili te egzibicije tipa ceo film snimljen u jednom kadru, saundtrek sastavljen od živih bubnjeva - ali na kraju balade, nekako sam siguran da do kraja godine neću videti ništa ovako uzbudljivo i potresno kao što je "Birdman". Ja čak ni tog Injaritua nešto ne obožavam - izuzev debitantskog "Amores perros", svi ostali filmovi su mi bili negde na granici gledljivosti. Mnogo više volim onog drugog Meksikanca, Kuarona.
Ali posle svega, sve te stvari koje "ne podnosim", ispadoše nešto potpuno briljantno i spektakularno. Majkl Kiton, na primer. Svaka čast Ediju Redmejnu koji je dobio Oskara ove godine, ali ovo što je prikazao Kiton je, ako mene pitate, mnogo teži zadatak nego sve nagrađivane "hendikepirane" uloge Dastina Hofmana, Toma Henksa ili Danijela Deja Luisa.
Zaista je tužna i nepravedna ona scena sa dodele kada Kiton krišom vraća pobednički govor u džep, naročito zato što ovakve prilike verovatno više nikada neće biti. Ali okej, ni prvi ni poslednji put da Akademija pada na hendikep.
Ili ovo sa bubnjevima, recimo. Pre dve subote kod Džajlsa Pitersona je gostovao taj Antonio Sančez, čuveni meksički džez bubnjar. Slušao sam emisiju pre nego što sam video film i nisam bio oduševljen onim što čujem - te kako je on napravio saundtrek prema uputstvima Injaritua, pa ga je ovaj vratio, pa je na kraju improvizacija pobedila... Ništa mi to nije mirisalo na dobro, ali kako je to sve funkcionisalo u bioskopu, teško je opisati. Kaže Sančez na kraju tog intervjua da je njega samog šokirao efekat takve muzike kada je konačno video film u bioskopu. Mene još više.
Ceo film u jednom kadru. Baš i nije, naravno, samo su rezovi sakriveni, ali vožnja kroz film je takva, kao da jeste u jednom cugu napravljen. Nakon svake sekvence, možete samo da ispustite ono "Uf", čisto da sebi malo olakšate naredni dugački kadar. U teoriji, Injarituova odluka zvuči samoubilački, u praksi - to je jedna od najgenijalnijih rediteljskih odluka koju sam doživeo u bioskopu.
Za one koji možda ne znaju, Majkl Kiton je glumac čija je holivudska karijera bila blistava, naročito onaj deo u kojem je bio čovek-ptica (da ne kažem Betmen), superheroj u više nastavaka. U kasnijim godinama, on pokušava da ostvari svoje umetničke ambicije, pa otud i Karver i pozorište, mada mu bivša uloga nikako ne da mira. Tu je i njegova ćerka, Ema Stoun, koja mu asistira, agent (Zak Galifianakis), Ed Norton kao partner u predstavi. I sva ostala glumačka imena koja bih u nastavku pomenuo ostvaruju senzacionalne uloge. Alehandro baš zna kako s glumcima.
Evo još malo ličnog u današnjoj kolumni - film sam gledao sa svojom (skoro pa) 16-godišnjom ćerkom, pa mi je odnos Kitona i fantastične Eme Stoun bio naročito zanimljiv. I njegova briga za detetom i generacijski jaz i njen dugačak jezik i odnos prema umetnosti, ali i stvarnosti, uopšte sve čega bi se dotakli u scenama u kojima vode dijalog. Poučno i korisno, nadam se za oboje. Uzgred, i J. je, na očev ponos, u "Birdman-u" prepoznala nešto veliko i fascinantno, pa makar i da pre toga nikada nije pročitala ništa od Rejmonda Karvera. Svejedno, bliži joj se rođendan, smeši joj se "What we talk about...".
I kada se na kraju sve sabere i oduzme, "Birdman" je, ustvari, ono što, makar u teoriji, svi žele od jednog filma. Da bude izazovan i inteligentan, ali i duhovit i zabavan u isto vreme. Da bude vizuelno originalan i atraktivan, da napadne sva vaša čula. Da vas svojom radnjom i ulogama dovede do stanja kada svaku sledeću scenu iščekujete kao da ste i sami deo narativa. Da vam svojom genijalnošću približi stvari koje možda i ne volite, to jest da izbriše i poništi sve vaše predrasude o filmu i umetnosti. Ne znam kako je to uspelo ovom Meksikancu, ali meni je baš takve stvari isporučio za samo dva sata bioskopskog vremena.
Tripozni kraj je priča za sebe, još jedan udar na svest naivnog gledaoca, ali i materijal za dalju diskusiju. Na drugo, treće i četvrto gledanje, siguran sam, otvoriće se još pitanja i podpitanja, tema i dilema, možda na kraju i neće sve baš biti idealno. Ipak, jedno je sigurno: Karver i superheroji - može, itekako.
"Birdman" je poslastica godine, bez obzira i na nagrade i na Karvera, bez obzira na pozorište i pretenciozne bubnjeve. Umetnost protiv komercijalnog, Betmen protiv Karvera, pozorište protiv filma... ovo je idealan trenutak da sami budete sudija.
Častite se ovim filmom. Obavezno štivo.
Ja: *****
J: *****
