Živorad Žika Milosavljević - njega građani od milošte zovu i “sopotski šerif” jer je “u predsedničkom sedlu već 25 godina”. Svoju vladavinu kao predsednik opštine je počeo još u staroj Jugi. Od tada je biran osam puta.
Pravnik po struci, a levičar po političkom opredeljenju, na tu funkciju je prvi put izabran 1989. godine kao član Saveza Komunista Jugoslavije.
Bio je i član SPS-a iz koje je isključen 2.000 godine zbog unutrastranačkih neslaganja oko reformi. Nakon toga osniva grupu građana Živorad Milosavljević i uspeva da na izborima 2004. godine dobije 14 od 33 mesta u lokalnoj skupštini, a potom uspeh ponovi i 2008. i 2012. godine kada je ova grupa građana dobila 16 mandata.
“Prvi put sam pobedio kao član Saveza komunista. Imao sam 33 godine i moram vam reći da je bilo teže postati predsednk opštine u jednopratijskom sistemu, nego danas. Bili su strožiji mehanizmi, praćena je biografija, sposobnosti, morali ste da imate minuli rad” , počinje priču o svojoj vladavini Žika Milosavljević.
On za MONDO kaže da je prvi put u “fotelju” seo kao veoma mlad čovek...
“U to vreme mladi smo počinjali da radimo. Završio sam Pravni fakultet i već u 27-oj sam bio prekršajni sudija. Nakon toga sam bio sekretar opštine. Bilo mi je 1992. godine ponuđeno i da budem potpredsednik Skupštine Beograda, ali sam odlučio da se vratim kući”, kaže predsednik.
Živorad Milosavljević se bavi i poljioprivredom, kako kaže, sticajem okolnosti jer mu je od oca ostalo 10 hektara zemlje.”Otac mi je umro mlad, tako da kada sam se posle studija vratio kući, krenuo sam da kupujem mehanizaciju- jedno po jedno. Sejem uglavnom žitarice. Sin mi je pravnik, ali kada je gusto pomogne mi. Angažujemo i radnike za utovar i istovar. Sve drugo radimo mahenizacijom”.
I kao što dugovečne ljude uvek pitaju za tajnu dugog života, i mi pitasmo “sopotskog šerifa” u čemu je tajna vladavine od dve i po decenije, i to u Srbiji, koja nikada nije bila “milostiva” prema svojim vladarima.
On objašnjava da za ovaj maratonski staž u politici duguje svojoj organizovanosti - jasno postavljenim ciljevima, postojanju hijerarhije, stručnom kadru, ali i prisnom kontaktu sa građanima.“Poznajem po familijama 80 odsto stanovništva.To je jako bitno, taj lični kontakt. Meštani hoće predsednika sa kojim mogu da popričaju i izlože mu svoj problem, a ja se zaista trudim da im uvek izađem u susret”, kaže Milosavljević.
Čovek za sva vremena ističe da se ljudi u malim sredinama poznaju “u glavu” i da ih je teško prevariti, a osmi mandat pravda prepoznatljivim rezultatima:
“Kad ste već bili deo vlasti, a želite to da budete ponovo, jedino merilo vašeg uspeha je minuli rad i ceni se samo ono što je za to vreme urađeno. Očekivanja su uvek lična. Čovek se pita šta je on kao građanin imao od te vlasti – da li je dobio ulicu, rasvetu“.
USPEO DA OŽIVI I KULTURU!
A građani...Kažu da je Žika oživeo Sopot. Asfaltirao je puteve, uveo gas, sredio vodovod... Najrazličitije dozvole dobijaju se istog dana. Obnovljene su škole, ambulante, svako selo ima igralište, dobili su kapele.
”Žika je za sve ove godine uradio toliko toga. Ja nisam ovde živela do pre neku godinu. Udala sam se ovde, ali znam kako ga meštani hvale”, kaže Milica, sugrađanka koju smo zatekli u blizini opštine.
”Moji kažu da je oživeo pozorište, da je vratio ugled ovom našem Filmskom festivalu. Ovde svi imamo gas – ko hoće da se greje, može. Imamo lekare dobre, banke, poštu, deca imaju četiri osnovne i dve srednje škole. Sve nam je na dohvat ruke.”
Po Milosavljevićevim rečima, sve je to išlo nekako spontano.
“Znate. Kao đak sam išao peške osam kilometara do škole i nazad. Bilo mi je u podsvesti da je važno da imamo put, telefon, rasvetu. Ništa nije bilo tih 80-ih godna. I moj prvi projekat, pa da kažem 'vatreno krštenje' je bilo kada sam kao student četvrte godine pokrenuo upravo gradnju puta Sopot-Aranđelovac. Organizovao sam se sa ljudima iz Rogače – prevozili smo kamen, ručno smo kaldrmisali, skupljali novac”, kaže Milosavljević i dodaje: To mi je bio prvi susret sa masama i bilo je uzbudljivo.”
Nakon ovog projekta ovaj Sopoćanin je izabran za sekretara opštine, i tada je krenuo njegov još veći i ozbiljniji projekat – uvođenje telefona u celu opštinu.
“Kada sam izabran za sekretara opštine, seljaci su navalili hajde da radimo telefone. Ništa nisam znao o tome, pa sam zatražio pomoć jednog starijeg čoveka koji je to već radio u jednom selu. Vrlo brzo smo uveli telefone u celu opštinu”, priseća se Milosavljević.
Kaže, posle toga projekti su se samo nizali jer potreba građana je bilo mnogo.
"Napravili smo 10 bunara, rezervoare sa vodom. Povezali smo 90-ih sva naselja, saobraćajnice. Vodovodnu mežu smo raširili. Danas samo jedno selo nema gradsku vodu i to planiramo da završimo. Rasvetu smo 10 puta povećali, a 1995. smo uveli gasifikaciju i sada mnoge naše škole i javni objekti se greju na gas. Sagradili smo i terene u školama, ogradili ih i osvetlili. Radimo i na zameni stolarije, popravci krovova iako se tu preklapamo sa nadležnostima Ministarstva prosvete ”, pohvalio se predsednik ove beogradske opštine
Milosavljević posebno ističe gradn 17 kapela koje su na iznenađenje mnogih dobro prihvaćene.
“Bilo je pitanje da li će da se koristi jer ovde skoro svako kaže “hoću kući da ležim, od kuće da me voze na grob. Za divno čudo dobro je prihvaćeno. ” Znate, ti objekti su urađeni vrlo dobro. Naše kapele imaju kuhinju, inventar, parking, imaju struju, vodu, greju se na gas .”
"U jednom članku naveli su da sam zaposlio sina i ćerku. Dobro, gde su trebali da rade. U gradu da konurišu, da li će ih primiti. Da li je trebalo da ih nateram da krenu sa juga Srbije, uz dužno poštovanje ljudima sa juga? Ovde su bili potrebni pravnici. I jedno i drugo završili prava, master studije, tako da rade u opštini. Ali moja deca su samo deo ekipe. Ovde radi plejada mladih- arhtekte, građevinci. Imamo devojke i momke iz male Ivanče, iz Sopota, Nemenikuće", ističe Milosavljević.
Ono što ne možete da ne primetite kada dođete u Sopot je mnoštvo radnji – što zanatskih, što trgovinskih, industrijska zona na samom ulasku u naselje.
I sve to, kaže predsednik, radi.
”Ovde radi Mona. Dijamantski alati se prave kod nas. Naša opština ima 2.300 radnji i oko 500 preduzeća”, istakao je on i dodao da su to uglavnom porodične firme koje su prerasle u mala i srednja preduzeća.
Osvrnuo se Milosavljević i na neke nedostatke i kako je istakao buduće zadatke.
“U planu je da izgradimo stazu do Kosmaja, nekih osam kilometara – za turiste, pre svega. Takođe, upotpunićemo našu turističku ponudu i gradnjom mini hipodroma na našem vašarištu u Tresijama. Tu ćemo organizovati takmičenja fijakera. Jedna od ideja je i gradnja staze za motorne zmajeve jer toga nema u okolini”, otkrio nam je “sopotski šerif.”
NE ODRIČE SE TITA I SFRJ
Planova ima i nada se Živorad da će ih realizovati, jer kaže, ne zna koliko će još trajati.
Možda kao Tito, čiju sliku pored onih na kojima je pejzaž Kosmaja, drži na zidu kancelarije?
Za razliku od Tita koji je biran jednom, dvaput, on ističe da je ipak demokratiski izabran osam puta. Međutim, kaže, u svemu treba imati meru, pa i u politici.
"Imam 50 godina, osam puta sa biran, Vreme je za sumiranje radne biografije. Verujem da je blizu kraj, jedan mandat tamo, vamo. Teško je kada uđete kao grupa građana gde su vam velike partije protivnici. I 2004. i 2008 i 20012. sam očekivao da budem ili prvi ili drugi. Računao sam ako sam drugi, izaći ću iz ove priče. “ističe Milosavljević i dodaje: Teško vam da odete, jer svi traže vašu glavu.”
Objasnio nam je i otkud Titova slika na zidu i zašto sa toliko sete priča o nekadašnjoj nam državi.
“Tu sliku su hteli da bace, pa sam je uzeo i uramio. Jedan kolega mi rekao “Što držiš ovog zlikovca na zidu? Kažem mu: Prvi razlog je što mi je taj sistem pružio i omogućio da radim i zaradim, a drugi razlog je što je sve što je napravljeno u tom vremenu ostalo, ništa Broz nije odneo u grob. Ostalo je ovim generacijam da rasprodaju.”
Milosavljević kaže da je SFRJ voleo jer je bila država koja je imala sistem, seljaka, srednju klasu i elitu i da nije bio toliko velikog jaza među slojevima kao sada.
“Neki kažu da je Josip Broz bio prevarant, ali je činjenica da je seljak tada mnogo bolje živeo. Opštine nisu imale nikad više nadležnosti nego tada- kulturu, sudstvo, policiju. I imovinska sigurnost je postojala. Ta država je pravila brod, traktore, automobile, televozor.”, ističe predsednik ove beogradske opštine kome su mediji svojevremeno nadenuli ime "mali Tito" baš zbog duge vladavine.
