Književnica i novinarka Ana Radmilović 30 godina posle smrti svog oca, legendarnog glumca, kaže da on nije bio lik kakav je Radovan i da su budalaštine da je morao da pije da bi izašao na scenu.
Njegova ćerka Ana tada je imala svega 11 godina, ali i danas je često pitaju da govori o svom ocu, koga većina pamti po briljantnoj ulozi Radovana III u istoimenoj pozorišnoj predstavi. Inspirisana svojim ocem objavila je dve knjige - "Zalažem se za laž" (2009, priređivač tekstova svog oca Zorana Radmilovića) i uzbudljivu, smešnu i tužnu, pisanu iz ugla deteta prozu "Kad je svet imao brkove" (2011). Druga je privukla veću pažnju i ljudi joj se putem Facebooka još uvek javljaju i govore i kako su se smejali i plakali.
"To nije omaž Zoranu, htela sam da se ja setim, meni je bilo potrebno. Pišu ljudi i gore gluposti iz svog intimnog života. Mnogi ovu knjigu počnu da čitaju zbog Zorana, a onda ne nađu onaj lik koji su videli u Radovanu. Ne znam zašto me je to ljutilo i imala sam potrebu da to kažem: On nije Radovan, on je jedan ozbiljan čovek. On nije nikakva seljačina, aman ljudi! On je pristojan, obrazovan, gospodin čovek", ispričala je Ana gostujući u emsiji Svoj na svome sa Nenadom Milenkovićem.
Zoran je voleo da preuveličava. Njegova ćerka svedoči da je pričao kako je bio najviši, pa se bavio košarkom, što nema veze s mozgom, pa je bio bokser, što takođe nema veze s mozgom jer se nije potukao dva puta u životu.
"Branio ga je neki njegov prijatelj, koji jeste bio bokser, ali je onda on ukrao neku njegovu biografiju", otkrila je Ana i opisala jednu tuču na Cavtatu leta 1984. godine, koju je ipak izazvao Radmilović:
"Mnogo puta su drugi ljudi izazivali tuče, pa nabede njega. Ali ovde više očevidaca tvrdi da je on izazavao tuču. Bio je inicijator, pa se posle izvukao, jer se on nije tukao – mislio je da to nije gospodski. Sedeli su u taverni, već se kuvalo i onda je on rekao kako misli da bi to bio zgodan izlaz na more za Beograd, jer mu je to ravna linija. Oni su to malo lično shvatili, onda ga je neko napao, gađao ga čašom, drugi su skočili da ga brane, a on je hteo da ih smiri. Nije razumeo o čemu se radi i čemu taj nacionalizam među njima svima koji se biju, on je samo predložio".
Ana Radmilović kaže da joj je bilo vrlo neukusno što su neki ljudi posle očeve smrti pričali joj kako se on valjao po podu od alkohola i ističe da je laž da je Zoran Radmilović samo sedeo i pio.
"To je bilo fizički neizvodljivo, on je do kraja života nešto učio i pisao, čitao i ko je toliko toga uradio, ne bi postigao da je bio lokalna seoska luda pijana. To što pričaju da je morao da pije da bi izašao na scenu su budalaštine i to dokazuje njegovo delo, ne moram ja da ga branim".
"Kajala sam se što na onom stepeništu nisam zadržala duže, zauvek ako treba. Što sam na kraju izašla iz njegovog zagrljaja, strčala niz stepenište i izašla u neki svet, život bez veze, glup život i još gluplji svet bez njega. Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, za mesec dana sasvim nestao, što nisam ušla, zagrlila ga, legla kraj njega kao uvek pre, možda bi se probudio, ozdravio čak. Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila - a nisam. Stajala sam paralisana na vratima bolničke sobe u koju nisam smela da zakoračim i nisam htela da verujem kako je to što vidim on. Ja ga nikada i ničim neću nadoknaditi", napisala je novinarka i pisac Ana Radmilović (41) u svojoj drugoj knjizi "Kad je svet imao brkove" o poslednjem susretu sa ocem i legendarnim glumcem Zoranom Radmilovićem.
