U svakom kukolju ima i poneko zrno žita.
Pade mi na pamet poznata srpska poslovica dok sam slušao razgovor Milorada Mažića sa studentima DIF-a u Košutnjaku.
Otkrio im je kako se sa 23 godine našao na prekretnici. Težak prelom noge primorao ga je na pet komplikovanih operacija i momentalni prekid fudbalske karijere.
Uvertira u jednu novu priču. Ista tema, druga uloga. Sa epilogom koji se pretvorio u bajku... Onu najlepšu. Prepunu ostvarenih snova i čarobnih noći pod svetlošću reflektora.
“Taj dasa koji me tako udesio na terenu, danas se hvali svima da je najzaslužniji za moju sudijsku karijeru“.
Promaja zalupi vrata ispred nosa, ali otvori nekoliko prozora u kući. Mažić je odabrao onaj pravi, odškrinuo roletne i krenuo ka slavi. Sa pištaljkom u ruci.
Prisetio se svog prvog nastupa ‘u crnom’. Titel protiv Sloge iz Loke. Nije znao gde je levo. Morali su da mu crtaju kuda treba da se kreće po terenu.
Godina za godinom. Utakmica po utakmica. Iz ranga u rang. Počeo je da sanja. Video je sebe kako deli pravdu na meču Svetskog prvenstva.
“Nisam nikome smeo da kažem za san. Gledali bi me čudno. Možda bi posumnjali da sam lud”.
Posvećen rad, samoodricanje i ljubav prema poslu kojim se baviš. Formula deluje jednostavno. Samo na prvi pogled. Mnogi odustanu na prvoj prepreci, klonu duhom posle prve greške.
“Sudio sam penal na jednoj utakmici u 40. sekundi i isključio igrača koji mi se kleo da nije napravio faul. Neverovatna borba u glavi do poluvremena. Muči vas osećaj krivice da ste oštetili nekoga zbog loše procene. Nisam to odsudio dobro, ali živi smo ljudi. Čovek se uči na greškama“.
Iz svake njegove reči treperi mudrost čoveka savršeno svesnog podviga koji je ostvario i skromnost nekoga ko ume da se nosi sa slavom koja mu pripada. Preduslovi za najvažnije – Autoritet! Sa velikim A. Stiče se vremenom i zahteva iskustvo. Samo oni koji ga poseduju, imaju pravo da zavode red među najvećim zvezdama svetskog fudbala.
“Ronaldo je najbolji na svetu, lider u svakom smislu reči. Da li se za njega posebno pripremam? Ne. Jedan drugi as zahteva specijalnu pripremu. Nije problem ako svojom odlukom naljutite publiku, problem je ako okrenete Ibrahimovića protiv sebe. To onda ne sluti na dobro“.
Menadžment. Reč koja u sudijskom svetu nema ništa zajedničko sa svojim osnovnim značenjem. Odnosi se upravo na odnos koji sudija uspostavlja sa igračima različitih karaktera na terenu.
“Bejlu sam sudio dok je igrao u Totenhemu. Kakva je to gazela... Kada krene sa loptom u sprint, mislite da će oduvati sve oko sebe. Pratio sam pažljivo neke njegove poteze i primetio da voli da pada u šesnaestercu. Prišao sam mu pre utakmice i upozorio ga da će svaki pokušaj simuliranja biti sankcionisan kartonom. Napravio je čudan izraz lica, ali na tom meču nijednom nije pao bez potrebe. Vidim da ni sada u Realu ne folira nego igra kao “zmaj“. A, svi kažu da je van forme... Kakav li je onda kad je u formi?“
Srbija. Čudna zemlja u kojoj se sve prašta, osim uspeha. I njega su saplitali, stavljali na iskušenja, bacali u vatru. Čekali da pogreši, pa da ga sklone. Jer, Bože moj, ako nisam mogao ja, zašto mora on da bude najbolji? Odgovorio je znanjem i pobedio.
Da li se sada neko seća 10. aprila 2011? Tada je dve trećine Srbije insistiralo na javnom linču mladog sudije iz Vrbasa, smatrajući da je pomogao Partizanu da stigne do pobede u Subotici. Taj faul Marka Mirića nad Ivicom Ilijevim bio je centralna tema svih sportskih medija i predmet diskusije u svakoj emisiji koja se bavila spornim detaljima.
Kao da je taj gol Radosava Petrovića sa 11 metara bio pitanje života i smrti. Kao da će se zbog tog famoznog penala ugasiti Crvena zvezda, Spartak, Vojvodina, OFK Beograd...
Poveo se Proces protiv Milorada M. U sablasnoj atmosferi paničnog straha srpskog fudbala gde se ljudi svode na poslušne automate samo da bi sačuvali svoju glavu, našli smo krivca na kome će sve da se slomi. Kafkijanski, nema šta.
Stekao se utisak da je Milorad M. svojom greškom na Gradskom stadionu u Subotici izbacio naše klubove sa evropske scene, a reprezentaciju Srbije lišio učešća na Evropskom prvenstvu u Poljskoj i Ukrajini. Kako ga nije sramota? Drznuo se da pokaže na belu tačku posle jednog običnog duela u kaznenom prostoru.
U jednom demokratskom društvu u kome sve odiše pravdom i poštenjem, reč “Mažić“ (ne prezime, reč) postala je preko noći sinonim za krađu, mito i korupciju. Presuda je doneta bez izjava svedoka. Kaucija nije ni uzeta u razmatranje. Advokat odbrane je oprao ruke od slučaja.
Ma kakvo suđenje? Kriv je i gotovo!
Ovih dana, dok se svi utrkuju da sa što više epiteta i stilskih figura opišu podvige najboljeg srpskog sudije, morao sam da se zapitam da li su to isti oni ljudi koji su pre nepune tri godine sedeli u poroti dok se “vrbaški delinkvent“ borio za pravdu zbog “subotičkog zločina s predumišljajem”.
Svi oni koji su predlagali doživotnu robiju, pred svaki “derbi” apeluju na Sudijski odbor da ulogu glavnog arbitra obavezno poveri srpskom Jozefu K. Pa ko je tu lud?!
Nije se Milorad M. uplašio sudbine Kafkinog junaka, pa je iz ovog našeg Procesa izašao još jači.
Odoleo je čak i klizećim startovima zavisti i ljubomore. Pokušali su da ga navuku na tanak led, uporno ga delegirajući da deli pravdu u najburnijoj utakmici srpskog fudbala.
“Možda nemamo boljeg” – pitali su se jedni. “Niko drugi ne sme“ – tvrdili su drugi. Zabluda i jednih i drugih.
Plan je bio da Milorad M. ponovi zločin! Slepo verujući u njegovu krivicu, očekivali su da neće odoleti izazovu. Koliko su samo želeli da bar jednom dune kad ne treba.
Zamislite da je priznao gol Zvezdi i Partizanu, ili protiv Zvezde i Partizana, ili Zvezdi protiv Partizana (postoji li uopšte u srpskom fudbalu neko treći?) u situaciji kada je lopta prošla pola metra pored stative, odbila se od reklame i kroz bušan deo mreže vratila se u gol. A, nije da je nemoguće da se to dogodi...
Raspeće u najavi, sa što jezivijim naslovnim stranama!
Na veliku žalost svih članova srpske fudbalske porote, Milorad M. je dobio još jedno veliko priznanje. Izvešće u utorak aktere poslednjeg finala Lige šampiona na travu “Visente Kalderona”. Biće ponovo deo spektakla, kao što je bio u Brazilu. Zajedno sa svojim kolegom Feliksom Brikom koga će fudbalska istorija pamtiti po fantomskom golu Leverkuzena protiv Hofenhajma...
Tu dolazimo do suštine Procesa. Zašto se sve ovo vreme sudilo Miloradu M? Zašto je konstantno izlagan riziku od greške?
Ko je on i odakle mu pravo da toliko odskoči od svih drugih? Kakav je to način da pred svako polufinale kupa Srbije sva četiri kluba insistiraju da im sudi Milorad M? Pa, jedino da ga kloniramo...
Nije pošteno da Milorad M. bude jedini koji zaslužuje neograničeno poverenje Mišela Platinija i Pjerluiđija Koline. Kako on može sa tamo neke razvojne liste UEFA direktno da uskoči na veliku scenu? Ima i drugih koji žele da sude Barseloni, Mančesteru, Milanu, Brazilu, Argentini, Realu, Ateltiku. Da mašu kartonima ispred Ronalda, Mesija, Balotelija, Runija, Ibrahimovića, Di Marije.
Zašto baš Milorad M?
Gospodo porotnici, bavite se i dalje Suboticom i duelom Mirića i Ilijeva. Razmišljajte o teoriji zavere, zakonu velikih brojeva, maniji gonjenja. Procesuirajte bez dokaza. Nastavite da nazivate Praznikom fudbala utakmicu koja više nema nikakve veze sa onim starim “derbijem” čiji su junaci bili Džaja, Moca, Pižon, Milko, Rajko, Bobek, Piksi, Peđa, Deki, Savo. Pustite igrače da se i dalje klanjaju severu i jugu umesto da bude obrnuto...
Ali, jedno imajte na umu.
Izraz “Mažić“ u Evropi i svetu ima sasvim drugo značenje. Predstavlja oličenje sudijskog znanja, autoriteta i morala. Milorad Mažić. Komad čistog zlata u srpskom fudbalskom mulju.
„Ne spavam posle svake velike utakmice. Analiziram“.
I sanja. Otvorenih očiju. O finalu Lige šampiona. Finalu Lige Evrope. Evropskom prvenstvu 2016. Mondijalu u Rusiji.
Za razliku od svojih dečačkih snova, ove može svima da poveri. Niko ga neće gledati čudno. I smatrati ga ludim.
Milorade M, kapa dole!
