Dame i gospodo, fudbalski hedonisti, patite li za vremenima kada je derbi zaista bio Derbi? Sa velikim D. Večiti. Nenadmašan.

Kada se cenilo ko ima bolje igrače i mudrijeg trenera, a ne veštijeg pisca saopštenja i moćniju sivu eminenciju. Kada su navijači pred polazak na stadion birali najlepše košulje, a ne razorniju dimnu bombu.

Uživam da slušam starije kolege kada govore o tim vremenima. Nostalgično, a ipak romantično. Nimalo patetično. Bivši novinar Tanjuga, Aleksandar Cvejić, kaže da me iskreno žali što nisam izveštavao sa utakmica u onoj ligi velike Jugoslavije. Sležem ramenima. Ćutim i slušam. Šta mi ostaje drugo.

Sećam se svega sa svoje prve utakmice koju sam gledao uživo. Tamo, sredinom osamdesetih. Došlo moćno Sarajevo u Beograd i već u prvih 20 minuta dalo dva gola Zvezdi. Šok. A onda preokret. Tri lopte u gostujućoj mreži i delirijum na stadionu. I to nije kraj. Sarajlije se ne predaju. Stižu do izjednačenja. Ipak, u samom finišu, oba boda ostaju u Beogradu. Sedam golova. Spektakl.

Pamtim svaki detalj. Čak i to da je čovek ispred mene nosio dve raznobojne starke.

A sada, da me pitate kako je završena utakmica Zvezde protiv Borca jesenas, ne bih znao da odgovorim. Jeste, analizirao sam je sa gostima u emisiji i znam da je bilo nešto tesno i da je Zvezda na kraju ipak dobila. A da li je bilo 1:0, 2:1 ili 3:2, ubijte me... Morao bih da pogledam na internetu.

Gospodo hedonisti, podsetiću vas na još nešto sveto iz perioda za kojim čeznemo.

TEMPO! Fudbalska Biblija.

Pamtite li strast sa kojom se svake srede hitalo na trafike! Išćekivanje ko je na naslovnoj strani. O posteru da ne govorim. Zbog njih sam svojevremeno kupovao i Piksi u prirodnoj veličini, iz dva dela. Kupiš onaj prvi, pa onda kao na iglama čekaš sledeću sredu. Jer, nije u redu da peta Zvezdina zvezda visi na vratima bez nogu.

Pa u njima i jeste čarolija. Te noge su slale Martina Vaskeza po burek, a Zubizaretu po kusur od bureka. Zatim, izađe poster Peđe Mijatovića, Partizanovci u transu. Uvijaju knjige. Lepe Mijata na vrata učionice. Šta tek reći o euforiji ispred splitskih trafika kada bi se na duplerici našao Blaž Slišković u akciji. Ili u Zagrebu, kada bi na posteru bio grupni portret Dinama sa sve rasporedom prvenstva.

Uf, kakav užitak! Tvoj voljeni klub na onom čuvenom masnom papiru i još možeš da upisuješ rezultate posle svakog kola. Ludilo!

Pre desetak godina pojavio se čovek na vratima redakcije sa nekoliko velikih ukoričenih knjiga i izgovorio reči koje su me ostavile bez teksta:

"Ovo su svi brojevi Tempa, od prvog do poslednjeg. Ja više nemam gde sa njima, a pretpostavljam da će vama biti od koristi".

Da li sam dobro čuo? Sve te silne srede na jednom mestu! I mnogo više od toga.

Čak i one srede pre vašeg rođenja. Nemoguće. Sanjam.

Zamislite količinu strasti sa kojom se prilazi listanju brojeva iz prošlosti, posvećenih nekim konkretnih događajima.

"Tempo" posle pobede fudbalera protiv Engleske u polufinalu Evropskog prvenstva ’68. Pa Tempo posle trijumfa Zvezde u Bariju ’91. Ili Tempo posle Bjekovićevog gola u Ljubljani u 100. minutu. Tempo posle Zvezdinog finala Kupa UEFA sa Borusijom. A pošto je prvi broj štampan 3. marta ’66, tu je i Tempo posle Partizanovog finala Kupa šampiona protiv Reala.

A tek brojevi koji veličaju čuvene uspehe košarkaša, vaterpolista, rukometaša, Bojana Križaja, Mateje Svet, Monike Seleš, Matea Parlova... Ma nisam smeo ni da razmišljam. Platonova gozba!

Kao kada zagriženom ribolovcu poklonite MUGEN ŠIPU IŠIDA štap za pecanje. Ili filatelisti markicu iz 1856. u obliku jednog centa iz Britanske Gvajane. Vrednost ovog štapa je 10.000 evra. Te markice 12 miliona funti. Vrednost kompleta Tempa - neprocenjiva. Listao sam ga danima. Listam i dalje. Nisam sebičan, pa sam podelio zadovoljstvo sa gledaocima. Uveo sam novu rubriku i u svakoj emisiji listam po jedan broj.

GalerijaTempo

Nedavno mi je gost u studiju bio Dalibor Škorić. Ispričao je anegdotu kada je iz Zvezde odlazio u Belgiju. Imao je dogovor da ga na aerodromu u Briselu sačeka čovek koga nikada u životu nije video. Znao je samo da se zove Dragan i da ima guste crne brkove.

"Ali, Dragane, kako da Vas prepoznam među svim onim ljudima?", brinuo se Škorić.

"Vrlo prosto", odgovori brkati Draganče: "Samo kupi najnoviji Tempo i stavi pod mišku".

Znak raspoznavanja! Strast! Sreda!

Naravno, svaki Tempo sa Večitima na naslovnoj imao je posebnu težinu. Sećam se Milka i Boška Đurovskog sa meksičkim sombrerosima na glavi u novogodišnjem izdanju, uz poklon-kalendar za mondijalsku 1986. godinu. Legendaran je i onaj sa bardovima jugoslovenskog glumišta Mijom i Čkaljom u dresovima omiljenih klubova, kao uvertira u novu šampionsku trku.

Nema ga odavno na kioscima. U eri moderne tehnologije izgubio je bitku sa sportskim portalima. Nema šta da traži u konkurenciji sa dnevnim listovima željnim skandala, starleta i crne hronike.

Skloniji sam mišljenju da je po sredi nešto sasvim drugo. Fudbal koji se danas igra u Srbiji ne zaslužuje list kao što je Tempo. Većina igrača koji trenutno brane boje Zvezde i Partizana ne bi bili starteri ni u timovima Druge lige stare Jugoslavije.

Mislite li da bi u listu koji je u zlatno doba dostizao tiraž od 200.000 primeraka bilo prostora za ova glomazna i nesuvisla saopštenja dva beogradska "velikana"? Taj fudbalski Gebels koji trenutno vlada našom medijskom scenom bio bi najuren sa prvog redakcijskog kolegijuma i naglavačke izbačen na ulicu. Teorija zavere i manija gonjenja. Suština svih kukuvmačenja sa Autokomande. Lov na veštice koje stoje na putu njihovoj šetnji ka tituli.

Nema više Mije i Čkalje. Tu su sada Vujošević i Čović da izrazima poput "moralni gmizavac" i "pevač serenada na Cvetnom trgu", naprave uvertiru pred najveću sportsku svetkovinu.

Danas ni obična promocija knjige o Derbiju ne može da prođe bez ujedanja i bolesnog prepucavanja. Sve je izgubilo smisao. Nekada je bilo nezamislivo da pored 22 igrača, najzvučnije ime u Derbiju bude onaj dvadesettreći sa pištaljkom u ruci. Klinci traže idole na šipkama severa i juga, umesto dole na terenu. Nose dresove Ronalda i Mesija jer nemaju predstavu kako izgledaju Katai, Brašanac, Stojanović, Branko Ilić, Kovačević, Saša Marković, Cvetković, Grbić, Jovanović, Balažic...

Cvejo, nisi ni svestan koliko si u pravu. Želim da čujem sve sve vas koji ste imali privilegiju da živite Derbi. Ne derbi. Prosvetlite nas, vi svedoci istorije.

Koliko sam lepih stvari čuo od Miše V. Rajkovića i Jove Vukovića, dvojice publicista koji su kroz svoje knjige oživeli sećanja na besmrtne: Dragoslava Šekularca, Mocu Vukotića, Pižona Petrovića, Čavu Dimitrijevića, Dragana Džajića, Milka Đurovskog, Rakija Aranđelovića, Tozu Veselinovića...

Miša Rajković, u knjizi "Uspon i pad moje Zvezde", piše o neraskidivom prijateljstvu sa Partizanovcem Banetom Smiljanićem i otkriva nam tri noćne more iz svog detinjstva: Bajern, Menhengladbah i Momčilo Vukotić:

"Ni smirenijeg i blagorodnijeg čoveka od Moce, ni goreg straha za moju napaćenu zvezdašku dušu. Kada se oprostio od aktivnog igranja, pao mi je kamen sa srca".

Sa druge strane, Jovo Vuković, autor knjige 'Moca', poverio mi je tajnu da je legendarni napadač Partizana imao samo jedan uslov kada su dogovarali čitav projekat:

"Insistirao je da nijednom rečenicom, nijednim pasusom i nijednim citatom ne bude uvređen ili povređen neko od njegovih protivnika iz Crvene zvezde. Čak mi je zabranio da anegdotu sa priprema reprezentacije kada je veliki šaljivdžija Bleki Bogićević svako jutro stizao na doručak sa istim pozdravom: 'Dobro jutro Džajo doktore, Moco majstore i ostali trkači' stavim kao citat, jer mu je  zvučalo pretenciozno".

A tokom gostovanja Jove Vukovića u emisiji, stigao mi je mejl sa potpisom Miše Rajkovića:

"Dva puta sam, najpre na dah a potom polako, pročitao izvanrednu knjigu o fudbalskom velikanu i divnom čoveku Momčilu Moci Vukotiću! Nadam se da će biti još takvih remek dela jer, što se ne zapiše, zaboravi se! Kada danas pogledamo terene naših stadiona, sa tugom se setimo kakve su istinske fudbalske veličine na njima koračale".

Podsetio me gledalac u poslednjoj emisiji na urbanu legendu o Derbiju u kojem je Rajko Mitić bio pod znakom pitanja zbog povrede. Delegacija Partizana u sastavu Bobek, Čajkovski, Zebec, otišla je kod trenera Zvezde zahtevajući da Rajko obavezno bude u timu. Sa sobom su poneli papir sa potpisima svih igrača crno-belih i obećanje da niko od njih neće grubo startovati nad Zvezdinim kapitenom.

E, to je bilo pravo rivalstvo. Zdravo, plemenito, šmekersko. Prožeto ogromnom dozom respekta prema protivniku. Viteštvo, pa tek onda rezultat.

Zato su promociju Mocine knjige uveličali i Džaja i Mrkela i Stane Karasi. Zato je na promociji knjige o Dejanu Stankoviću bilo više bivših asova Partizana nego Zvezde.

Gospodo hedonisti, tačno je. U subotu se igra derbi. Samo derbi. Daleki rođak starog dobrog DERBIJA. Zaboravljenog spektakla na izbledelim stranicama Tempa. Zaključani u fioci, čekaju zajedno neka lepša vremena.

Dame i gospodo, fudbalski hedonisti, patite li za vremenima kada je derbi zaista bio Derbi? Sa velikim D. Večiti. Nenadmašan.

Kada se cenilo ko ima bolje igrače i mudrijeg trenera, a ne veštijeg pisca saopštenja i moćniju sivu eminenciju. Kada su navijači pred polazak na stadion birali najlepše košulje, a ne razorniju dimnu bombu.

Uživam da slušam starije kolege kada govore o tim vremenima. Nostalgično, a ipak romantično. Nimalo patetično. Bivši novinar Tanjuga, Aleksandar Cvejić, kaže da me iskreno žali što nisam izveštavao sa utakmica u onoj ligi velike Jugoslavije. Sležem ramenima. Ćutim i slušam. Šta mi ostaje drugo.

Sećam se svega sa svoje prve utakmice koju sam gledao uživo. Tamo, sredinom osamdesetih. Došlo moćno Sarajevo u Beograd i već u prvih 20 minuta dalo dva gola Zvezdi. Šok. A onda preokret. Tri lopte u gostujućoj mreži i delirijum na stadionu. I to nije kraj. Sarajlije se ne predaju. Stižu do izjednačenja. Ipak, u samom finišu, oba boda ostaju u Beogradu. Sedam golova. Spektakl.

Pamtim svaki detalj. Čak i to da je čovek ispred mene nosio dve raznobojne starke.

A sada, da me pitate kako je završena utakmica Zvezde protiv Borca jesenas, ne bih znao da odgovorim. Jeste, analizirao sam je sa gostima u emisiji i znam da je bilo nešto tesno i da je Zvezda na kraju ipak dobila. A da li je bilo 1:0, 2:1 ili 3:2, ubijte me... Morao bih da pogledam na internetu.

Gospodo hedonisti, podsetiću vas na još nešto sveto iz perioda za kojim čeznemo.

TEMPO! Fudbalska Biblija.

Pamtite li strast sa kojom se svake srede hitalo na trafike! Išćekivanje ko je na naslovnoj strani. O posteru da ne govorim. Zbog njih sam svojevremeno kupovao i Piksi u prirodnoj veličini, iz dva dela. Kupiš onaj prvi, pa onda kao na iglama čekaš sledeću sredu. Jer, nije u redu da peta Zvezdina zvezda visi na vratima bez nogu.

Pa u njima i jeste čarolija. Te noge su slale Martina Vaskeza po burek, a Zubizaretu po kusur od bureka. Zatim, izađe poster Peđe Mijatovića, Partizanovci u transu. Uvijaju knjige. Lepe Mijata na vrata učionice. Šta tek reći o euforiji ispred splitskih trafika kada bi se na duplerici našao Blaž Slišković u akciji. Ili u Zagrebu, kada bi na posteru bio grupni portret Dinama sa sve rasporedom prvenstva.

Uf, kakav užitak! Tvoj voljeni klub na onom čuvenom masnom papiru i još možeš da upisuješ rezultate posle svakog kola. Ludilo!

Pre desetak godina pojavio se čovek na vratima redakcije sa nekoliko velikih ukoričenih knjiga i izgovorio reči koje su me ostavile bez teksta:

"Ovo su svi brojevi Tempa, od prvog do poslednjeg. Ja više nemam gde sa njima, a pretpostavljam da će vama biti od koristi".

Da li sam dobro čuo? Sve te silne srede na jednom mestu! I mnogo više od toga.

Čak i one srede pre vašeg rođenja. Nemoguće. Sanjam.

Zamislite količinu strasti sa kojom se prilazi listanju brojeva iz prošlosti, posvećenih nekim konkretnih događajima.

"Tempo" posle pobede fudbalera protiv Engleske u polufinalu Evropskog prvenstva ’68. Pa Tempo posle trijumfa Zvezde u Bariju ’91. Ili Tempo posle Bjekovićevog gola u Ljubljani u 100. minutu. Tempo posle Zvezdinog finala Kupa UEFA sa Borusijom. A pošto je prvi broj štampan 3. marta ’66, tu je i Tempo posle Partizanovog finala Kupa šampiona protiv Reala.

A tek brojevi koji veličaju čuvene uspehe košarkaša, vaterpolista, rukometaša, Bojana Križaja, Mateje Svet, Monike Seleš, Matea Parlova... Ma nisam smeo ni da razmišljam. Platonova gozba!

Kao kada zagriženom ribolovcu poklonite MUGEN ŠIPU IŠIDA štap za pecanje. Ili filatelisti markicu iz 1856. u obliku jednog centa iz Britanske Gvajane. Vrednost ovog štapa je 10.000 evra. Te markice 12 miliona funti. Vrednost kompleta Tempa - neprocenjiva. Listao sam ga danima. Listam i dalje. Nisam sebičan, pa sam podelio zadovoljstvo sa gledaocima. Uveo sam novu rubriku i u svakoj emisiji listam po jedan broj.

GalerijaTempo

Nedavno mi je gost u studiju bio Dalibor Škorić. Ispričao je anegdotu kada je iz Zvezde odlazio u Belgiju. Imao je dogovor da ga na aerodromu u Briselu sačeka čovek koga nikada u životu nije video. Znao je samo da se zove Dragan i da ima guste crne brkove.

"Ali, Dragane, kako da Vas prepoznam među svim onim ljudima?", brinuo se Škorić.

"Vrlo prosto", odgovori brkati Draganče: "Samo kupi najnoviji Tempo i stavi pod mišku".

Znak raspoznavanja! Strast! Sreda!

Naravno, svaki Tempo sa Večitima na naslovnoj imao je posebnu težinu. Sećam se Milka i Boška Đurovskog sa meksičkim sombrerosima na glavi u novogodišnjem izdanju, uz poklon-kalendar za mondijalsku 1986. godinu. Legendaran je i onaj sa bardovima jugoslovenskog glumišta Mijom i Čkaljom u dresovima omiljenih klubova, kao uvertira u novu šampionsku trku.

Nema ga odavno na kioscima. U eri moderne tehnologije izgubio je bitku sa sportskim portalima. Nema šta da traži u konkurenciji sa dnevnim listovima željnim skandala, starleta i crne hronike.

Skloniji sam mišljenju da je po sredi nešto sasvim drugo. Fudbal koji se danas igra u Srbiji ne zaslužuje list kao što je Tempo. Većina igrača koji trenutno brane boje Zvezde i Partizana ne bi bili starteri ni u timovima Druge lige stare Jugoslavije.

Mislite li da bi u listu koji je u zlatno doba dostizao tiraž od 200.000 primeraka bilo prostora za ova glomazna i nesuvisla saopštenja dva beogradska "velikana"? Taj fudbalski Gebels koji trenutno vlada našom medijskom scenom bio bi najuren sa prvog redakcijskog kolegijuma i naglavačke izbačen na ulicu. Teorija zavere i manija gonjenja. Suština svih kukuvmačenja sa Autokomande. Lov na veštice koje stoje na putu njihovoj šetnji ka tituli.

Nema više Mije i Čkalje. Tu su sada Vujošević i Čović da izrazima poput "moralni gmizavac" i "pevač serenada na Cvetnom trgu", naprave uvertiru pred najveću sportsku svetkovinu.

Danas ni obična promocija knjige o Derbiju ne može da prođe bez ujedanja i bolesnog prepucavanja. Sve je izgubilo smisao. Nekada je bilo nezamislivo da pored 22 igrača, najzvučnije ime u Derbiju bude onaj dvadesettreći sa pištaljkom u ruci. Klinci traže idole na šipkama severa i juga, umesto dole na terenu. Nose dresove Ronalda i Mesija jer nemaju predstavu kako izgledaju Katai, Brašanac, Stojanović, Branko Ilić, Kovačević, Saša Marković, Cvetković, Grbić, Jovanović, Balažic...

Cvejo, nisi ni svestan koliko si u pravu. Želim da čujem sve sve vas koji ste imali privilegiju da živite Derbi. Ne derbi. Prosvetlite nas, vi svedoci istorije.

Koliko sam lepih stvari čuo od Miše V. Rajkovića i Jove Vukovića, dvojice publicista koji su kroz svoje knjige oživeli sećanja na besmrtne: Dragoslava Šekularca, Mocu Vukotića, Pižona Petrovića, Čavu Dimitrijevića, Dragana Džajića, Milka Đurovskog, Rakija Aranđelovića, Tozu Veselinovića...

Miša Rajković, u knjizi "Uspon i pad moje Zvezde", piše o neraskidivom prijateljstvu sa Partizanovcem Banetom Smiljanićem i otkriva nam tri noćne more iz svog detinjstva: Bajern, Menhengladbah i Momčilo Vukotić:

"Ni smirenijeg i blagorodnijeg čoveka od Moce, ni goreg straha za moju napaćenu zvezdašku dušu. Kada se oprostio od aktivnog igranja, pao mi je kamen sa srca".

Sa druge strane, Jovo Vuković, autor knjige 'Moca', poverio mi je tajnu da je legendarni napadač Partizana imao samo jedan uslov kada su dogovarali čitav projekat:

"Insistirao je da nijednom rečenicom, nijednim pasusom i nijednim citatom ne bude uvređen ili povređen neko od njegovih protivnika iz Crvene zvezde. Čak mi je zabranio da anegdotu sa priprema reprezentacije kada je veliki šaljivdžija Bleki Bogićević svako jutro stizao na doručak sa istim pozdravom: 'Dobro jutro Džajo doktore, Moco majstore i ostali trkači' stavim kao citat, jer mu je  zvučalo pretenciozno".

A tokom gostovanja Jove Vukovića u emisiji, stigao mi je mejl sa potpisom Miše Rajkovića:

"Dva puta sam, najpre na dah a potom polako, pročitao izvanrednu knjigu o fudbalskom velikanu i divnom čoveku Momčilu Moci Vukotiću! Nadam se da će biti još takvih remek dela jer, što se ne zapiše, zaboravi se! Kada danas pogledamo terene naših stadiona, sa tugom se setimo kakve su istinske fudbalske veličine na njima koračale".

Podsetio me gledalac u poslednjoj emisiji na urbanu legendu o Derbiju u kojem je Rajko Mitić bio pod znakom pitanja zbog povrede. Delegacija Partizana u sastavu Bobek, Čajkovski, Zebec, otišla je kod trenera Zvezde zahtevajući da Rajko obavezno bude u timu. Sa sobom su poneli papir sa potpisima svih igrača crno-belih i obećanje da niko od njih neće grubo startovati nad Zvezdinim kapitenom.

E, to je bilo pravo rivalstvo. Zdravo, plemenito, šmekersko. Prožeto ogromnom dozom respekta prema protivniku. Viteštvo, pa tek onda rezultat.

Zato su promociju Mocine knjige uveličali i Džaja i Mrkela i Stane Karasi. Zato je na promociji knjige o Dejanu Stankoviću bilo više bivših asova Partizana nego Zvezde.

Gospodo hedonisti, tačno je. U subotu se igra derbi. Samo derbi. Daleki rođak starog dobrog DERBIJA. Zaboravljenog spektakla na izbledelim stranicama Tempa. Zaključani u fioci, čekaju zajedno neka lepša vremena.

Dame i gospodo, fudbalski hedonisti, patite li za vremenima kada je derbi zaista bio Derbi? Sa velikim D. Večiti. Nenadmašan.

Kada se cenilo ko ima bolje igrače i mudrijeg trenera, a ne veštijeg pisca saopštenja i moćniju sivu eminenciju. Kada su navijači pred polazak na stadion birali najlepše košulje, a ne razorniju dimnu bombu.

Uživam da slušam starije kolege kada govore o tim vremenima. Nostalgično, a ipak romantično. Nimalo patetično. Bivši novinar Tanjuga, Aleksandar Cvejić, kaže da me iskreno žali što nisam izveštavao sa utakmica u onoj ligi velike Jugoslavije. Sležem ramenima. Ćutim i slušam. Šta mi ostaje drugo.

Sećam se svega sa svoje prve utakmice koju sam gledao uživo. Tamo, sredinom osamdesetih. Došlo moćno Sarajevo u Beograd i već u prvih 20 minuta dalo dva gola Zvezdi. Šok. A onda preokret. Tri lopte u gostujućoj mreži i delirijum na stadionu. I to nije kraj. Sarajlije se ne predaju. Stižu do izjednačenja. Ipak, u samom finišu, oba boda ostaju u Beogradu. Sedam golova. Spektakl.

Pamtim svaki detalj. Čak i to da je čovek ispred mene nosio dve raznobojne starke.

A sada, da me pitate kako je završena utakmica Zvezde protiv Borca jesenas, ne bih znao da odgovorim. Jeste, analizirao sam je sa gostima u emisiji i znam da je bilo nešto tesno i da je Zvezda na kraju ipak dobila. A da li je bilo 1:0, 2:1 ili 3:2, ubijte me... Morao bih da pogledam na internetu.

Gospodo hedonisti, podsetiću vas na još nešto sveto iz perioda za kojim čeznemo.

TEMPO! Fudbalska Biblija.

Pamtite li strast sa kojom se svake srede hitalo na trafike! Išćekivanje ko je na naslovnoj strani. O posteru da ne govorim. Zbog njih sam svojevremeno kupovao i Piksi u prirodnoj veličini, iz dva dela. Kupiš onaj prvi, pa onda kao na iglama čekaš sledeću sredu. Jer, nije u redu da peta Zvezdina zvezda visi na vratima bez nogu.

Pa u njima i jeste čarolija. Te noge su slale Martina Vaskeza po burek, a Zubizaretu po kusur od bureka. Zatim, izađe poster Peđe Mijatovića, Partizanovci u transu. Uvijaju knjige. Lepe Mijata na vrata učionice. Šta tek reći o euforiji ispred splitskih trafika kada bi se na duplerici našao Blaž Slišković u akciji. Ili u Zagrebu, kada bi na posteru bio grupni portret Dinama sa sve rasporedom prvenstva.

Uf, kakav užitak! Tvoj voljeni klub na onom čuvenom masnom papiru i još možeš da upisuješ rezultate posle svakog kola. Ludilo!

Pre desetak godina pojavio se čovek na vratima redakcije sa nekoliko velikih ukoričenih knjiga i izgovorio reči koje su me ostavile bez teksta:

"Ovo su svi brojevi Tempa, od prvog do poslednjeg. Ja više nemam gde sa njima, a pretpostavljam da će vama biti od koristi".

Da li sam dobro čuo? Sve te silne srede na jednom mestu! I mnogo više od toga.

Čak i one srede pre vašeg rođenja. Nemoguće. Sanjam.

Zamislite količinu strasti sa kojom se prilazi listanju brojeva iz prošlosti, posvećenih nekim konkretnih događajima.

"Tempo" posle pobede fudbalera protiv Engleske u polufinalu Evropskog prvenstva ’68. Pa Tempo posle trijumfa Zvezde u Bariju ’91. Ili Tempo posle Bjekovićevog gola u Ljubljani u 100. minutu. Tempo posle Zvezdinog finala Kupa UEFA sa Borusijom. A pošto je prvi broj štampan 3. marta ’66, tu je i Tempo posle Partizanovog finala Kupa šampiona protiv Reala.

A tek brojevi koji veličaju čuvene uspehe košarkaša, vaterpolista, rukometaša, Bojana Križaja, Mateje Svet, Monike Seleš, Matea Parlova... Ma nisam smeo ni da razmišljam. Platonova gozba!

Kao kada zagriženom ribolovcu poklonite MUGEN ŠIPU IŠIDA štap za pecanje. Ili filatelisti markicu iz 1856. u obliku jednog centa iz Britanske Gvajane. Vrednost ovog štapa je 10.000 evra. Te markice 12 miliona funti. Vrednost kompleta Tempa - neprocenjiva. Listao sam ga danima. Listam i dalje. Nisam sebičan, pa sam podelio zadovoljstvo sa gledaocima. Uveo sam novu rubriku i u svakoj emisiji listam po jedan broj.

GalerijaTempo

Nedavno mi je gost u studiju bio Dalibor Škorić. Ispričao je anegdotu kada je iz Zvezde odlazio u Belgiju. Imao je dogovor da ga na aerodromu u Briselu sačeka čovek koga nikada u životu nije video. Znao je samo da se zove Dragan i da ima guste crne brkove.

"Ali, Dragane, kako da Vas prepoznam među svim onim ljudima?", brinuo se Škorić.

"Vrlo prosto", odgovori brkati Draganče: "Samo kupi najnoviji Tempo i stavi pod mišku".

Znak raspoznavanja! Strast! Sreda!

Naravno, svaki Tempo sa Večitima na naslovnoj imao je posebnu težinu. Sećam se Milka i Boška Đurovskog sa meksičkim sombrerosima na glavi u novogodišnjem izdanju, uz poklon-kalendar za mondijalsku 1986. godinu. Legendaran je i onaj sa bardovima jugoslovenskog glumišta Mijom i Čkaljom u dresovima omiljenih klubova, kao uvertira u novu šampionsku trku.

Nema ga odavno na kioscima. U eri moderne tehnologije izgubio je bitku sa sportskim portalima. Nema šta da traži u konkurenciji sa dnevnim listovima željnim skandala, starleta i crne hronike.

Skloniji sam mišljenju da je po sredi nešto sasvim drugo. Fudbal koji se danas igra u Srbiji ne zaslužuje list kao što je Tempo. Većina igrača koji trenutno brane boje Zvezde i Partizana ne bi bili starteri ni u timovima Druge lige stare Jugoslavije.

Mislite li da bi u listu koji je u zlatno doba dostizao tiraž od 200.000 primeraka bilo prostora za ova glomazna i nesuvisla saopštenja dva beogradska "velikana"? Taj fudbalski Gebels koji trenutno vlada našom medijskom scenom bio bi najuren sa prvog redakcijskog kolegijuma i naglavačke izbačen na ulicu. Teorija zavere i manija gonjenja. Suština svih kukuvmačenja sa Autokomande. Lov na veštice koje stoje na putu njihovoj šetnji ka tituli.

Nema više Mije i Čkalje. Tu su sada Vujošević i Čović da izrazima poput "moralni gmizavac" i "pevač serenada na Cvetnom trgu", naprave uvertiru pred najveću sportsku svetkovinu.

Danas ni obična promocija knjige o Derbiju ne može da prođe bez ujedanja i bolesnog prepucavanja. Sve je izgubilo smisao. Nekada je bilo nezamislivo da pored 22 igrača, najzvučnije ime u Derbiju bude onaj dvadesettreći sa pištaljkom u ruci. Klinci traže idole na šipkama severa i juga, umesto dole na terenu. Nose dresove Ronalda i Mesija jer nemaju predstavu kako izgledaju Katai, Brašanac, Stojanović, Branko Ilić, Kovačević, Saša Marković, Cvetković, Grbić, Jovanović, Balažic...

Cvejo, nisi ni svestan koliko si u pravu. Želim da čujem sve sve vas koji ste imali privilegiju da živite Derbi. Ne derbi. Prosvetlite nas, vi svedoci istorije.

Koliko sam lepih stvari čuo od Miše V. Rajkovića i Jove Vukovića, dvojice publicista koji su kroz svoje knjige oživeli sećanja na besmrtne: Dragoslava Šekularca, Mocu Vukotića, Pižona Petrovića, Čavu Dimitrijevića, Dragana Džajića, Milka Đurovskog, Rakija Aranđelovića, Tozu Veselinovića...

Miša Rajković, u knjizi "Uspon i pad moje Zvezde", piše o neraskidivom prijateljstvu sa Partizanovcem Banetom Smiljanićem i otkriva nam tri noćne more iz svog detinjstva: Bajern, Menhengladbah i Momčilo Vukotić:

"Ni smirenijeg i blagorodnijeg čoveka od Moce, ni goreg straha za moju napaćenu zvezdašku dušu. Kada se oprostio od aktivnog igranja, pao mi je kamen sa srca".

Sa druge strane, Jovo Vuković, autor knjige 'Moca', poverio mi je tajnu da je legendarni napadač Partizana imao samo jedan uslov kada su dogovarali čitav projekat:

"Insistirao je da nijednom rečenicom, nijednim pasusom i nijednim citatom ne bude uvređen ili povređen neko od njegovih protivnika iz Crvene zvezde. Čak mi je zabranio da anegdotu sa priprema reprezentacije kada je veliki šaljivdžija Bleki Bogićević svako jutro stizao na doručak sa istim pozdravom: 'Dobro jutro Džajo doktore, Moco majstore i ostali trkači' stavim kao citat, jer mu je  zvučalo pretenciozno".

A tokom gostovanja Jove Vukovića u emisiji, stigao mi je mejl sa potpisom Miše Rajkovića:

"Dva puta sam, najpre na dah a potom polako, pročitao izvanrednu knjigu o fudbalskom velikanu i divnom čoveku Momčilu Moci Vukotiću! Nadam se da će biti još takvih remek dela jer, što se ne zapiše, zaboravi se! Kada danas pogledamo terene naših stadiona, sa tugom se setimo kakve su istinske fudbalske veličine na njima koračale".

Podsetio me gledalac u poslednjoj emisiji na urbanu legendu o Derbiju u kojem je Rajko Mitić bio pod znakom pitanja zbog povrede. Delegacija Partizana u sastavu Bobek, Čajkovski, Zebec, otišla je kod trenera Zvezde zahtevajući da Rajko obavezno bude u timu. Sa sobom su poneli papir sa potpisima svih igrača crno-belih i obećanje da niko od njih neće grubo startovati nad Zvezdinim kapitenom.

E, to je bilo pravo rivalstvo. Zdravo, plemenito, šmekersko. Prožeto ogromnom dozom respekta prema protivniku. Viteštvo, pa tek onda rezultat.

Zato su promociju Mocine knjige uveličali i Džaja i Mrkela i Stane Karasi. Zato je na promociji knjige o Dejanu Stankoviću bilo više bivših asova Partizana nego Zvezde.

Gospodo hedonisti, tačno je. U subotu se igra derbi. Samo derbi. Daleki rođak starog dobrog DERBIJA. Zaboravljenog spektakla na izbledelim stranicama Tempa. Zaključani u fioci, čekaju zajedno neka lepša vremena.