Znate li šta je zajedničko Tomu Henksu, Šonu Penu, Filipu Sejmuru Hofmanu i Vilijemu Hartu, slavnim američkim glumcima? Ovaj „poker asova“ nagrađen je Oskarima za glavnu mušku ulogu, upravo tako. Ali to nije kraj - sva četvorica dobili su zlatnu statuetu za uloge gej muškaraca.
Zanimljivo, kod nas nijedan glumac nije nagrađen za sličnu rolu na filmu, bilo kojom glumačkom nagradom, za svih 105 godina postojanja domaće kinematografije. Ustvari, na prvu formalnu nominaciju za neku od nagrada čekalo se do pre dve godine; tada je za "Kristalnu prizmu" (srpski "kao Oskar") kandidat bio Miloš Samolov, za ulogu u filmu "Parada" Srđana Dragojevića. Zašto je to tako?
U ovdašnjim filmovima, ovo se odnosi na period pre raspada zajedničke države (čitaj: kinematografije), s vremena na vreme bi "iskočili" gej likovi, u formi glumačkih minijatura, najčešće sa komičnim, ponekad i grotesknim kontekstom. Neke iole ozbiljnije role sa gej predznakom jednostavno nisu prolazile, o fabuli, zapletu koji bi se direktno bavio gej tematikom nije bilo ni govora.
Pomenuta "Parada" bavi se temom najdirektnije vezanom za LGBT populaciju. Ako pogledamo unazad desetak godina, ima tu još nekolicina igranih filmova snimljenih na eks YU prostoru, a koji obrađuju teme vezane za homoseksualnost. Dragojevićev film svakako je u prvom planu, zahvaljujući uspehu kod publike, a i brojnim festivalskim nagradama koje je osvojio širom Evrope. Ako zavirimo malo dublje u prošlost, nećemo naći bogznašta; ovakve i slične teme nisu bile obrađivane u bivšoj Jugoslaviji, u filmskoj formi; takvi scenariji nisu mogli da prođu jer bi svaka priča o homoseksualcima bila tretirana kao subverzivna, sa stanovišta tekovina socijalističkog društva, dabome.
Današnjim rečnikom - politički nekorektna.
Uprkos tome što ih je zaista malo (gej likova), hajde da se prisetimo onih najupečatljivijih. Pozabavićemo se isključivo likovima koje smo gledali u filmovima sa etiketom "jugoslovenski", dakle, nastalim u periodu 1945-91. godine. Hronološki, to bi izgledalo ovako:
"VRANE" (1969) - baletan
Milan Jelić ušao je u istoriju jugoslovenskog i srpskog filma kao glumac koji se prvi na našem prostoru pojavio u gej ulozi na velikom platnu. Reč je o turobnoj drami "Vrane" autora Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, ostvarenju koje važi za jedno od ključnih u okviru tzv. "crnog talasa". To je priča o grupi marginalaca, među kojima je i od društva odbačeni, feminizirani baletan. Milan Jelić, tada neafirmisani glumac, krajem sedamdesetih godina počinje da se, sa promenljivim uspehom, bavi filmskom režijom (jedan od njegovih zapaženijih filmova je "Nedeljni ručak").
Razume se da je u to vreme, krajem šezdesetih, u domaćem filmu bilo nerealno očekivati bilo kakav otvoreniji prikaz nečije homoseksualnosti; u "Vranama” autori su naznačili sklonosti pomenutog junaka na indirektan način, naglašavajući njegovu feminiziranost kao svima razumljiv kontekst. Na posletku, tada je gej orijentacija bila inkriminisana i apsolutno neprihvatljiva sa moralnog stanovišta. Uprkos svemu, ovaj film je, ne samo zbog Jelićevog baletana i njegovih sklonosti, zauzeo značajno mesto u antologiji domaćeg filma.
"NACIONALNA KLASA" (1979) - Simke, disk-džokej
Komedija Gorana Markovića već u prvim nedeljama prikazivanja, pre 35 godina, postala je bioskopski hit, a kasnije dostigla status kultnog filma i zaista je teško pronaći osobu koja ga nije gledala u više navrata. Priča o Brani Flojdu, beogradskom frajeru koji sanja karijeru automobilskog asa (a da pritom nema novca ni za nove gume ili makar "đuntu") obojena je duhovitošću i svežinom dobrim delom zahvaljujući živopisnim epizodnim likovima, poput Mileta "rent a bubreg", kicoša Papige i, naravno, Simketa, ili kako ga sjajni Mića Tomić proziva - "sekaperse". Irfan Mensur je ovom izvanrednom interpretacijom dokazao neosporni talenat u tumačenju ćudljivih, neobičnih likova kakve je glumio i pre, i posle "Nacionalne klase" ("Čuvar plaže u zimskom periodu“, "Pas koji je voleo vozove" itd). Simke je, sasvim izvesno, najpoznatiji gej lik u srpskoj kinematografiji XX veka. U osnovi simpatičan, iako na momente deluje odbojno i arogantno, Mensurov Simke je impulsivan i ne naročito feminiziran, što je u tom periodu bio odomaćeni kliše kada je reč o homoseksualcima. U isto vreme, Mensurov lik se izdvajao i po tome što nije bio iskarikiran, niti prikazan kroz prizmu podsmeha kao što je slučaj sa većinom gej likova iz tadašnjih jugoslovenskih filmova (mahom komedija, u "ozbiljnijim" filmovima homoseksualci se praktično nisu ni pojavljivali).
Postoje i oni koji su u "Nacionalnoj klasi" videli još jednog, veoma suptilno prikazanog, gej muškarca - reč je o Papigi (Voja Brajović). Za razliku od Simketa, ovaj mladić je "sumnjiv" ponajviše zbog svoje nalickanosti koja je, u to ne tako davno vreme bila, u izvesnom smislu, signal da sa tim muškarcem nisu baš "čista posla". Zanimljivo je da Papiga ni u jednoj sceni ne pokazuje elementarno zanimanje za suprotni pol (nasuprot Flojdu, razume se).
"MAJSTORI, MAJSTORI" (1980) - Emanuela, nastavnik likovnog
Već smo pomenuli Gorana Markovića kao autora kultne "Nacionalne klase"; njegov naredni film, satirični prikaz socijalističke stvarnosti kroz prizmu međuljudskih odnosa u jednoj prigradskoj osnovnoj školi, takođe privlači pažnju po tome što je jedan od likova prikazan kao osoba sa (latentnim?) homoseksualnim afinitetima. U ulozi nastavnika likovnog pamtimo Stojana Dečermića - u to vreme priznatog i, naročito međ’ ženskom publikom popularnog pozorišnog glumca.
Stojan Cole Dečermić bio je izrazito šarmantan i naočit, pa je tim pre njegova uloga, u osnovi veoma mala, ostala upamćena; osvedočeni šarmer, glumac koga su brojne obožavateljke čekale posle predstave samo da bi ga dodirnule, pojavio se u nesvakidašnjoj ulozi feminiziranog zanesenjaka sa podrugljivim nadimkom, "Emanuela". Ovde je gej orijentacija pomenutog nastavnika predočena publici na indirektan način, više kroz kontekst, ponašanje; u "Majstorima" nema nijedne scene u kojoj je nedvosmisleno potvrđena homoseksualnost „Emanuele“. Pamtimo njegov gorko-smešni monolog kojim izluđuje inspektora (Bogdan Diklić) u svojoj učionici; u jednom trenutku Emanuela poentira rečima: "A šta je ljubav? Ljubav, to je sloboda, ona ne podnosi zabrane, ruši tabue... ona prkosi".
"DEČKO KOJI OBEĆAVA" (1981) - Slobodan, student medicine i Pit, muzičar
Brilijantni Aleksandar Berček i ništa manje sjajni Dušan Kojić Koja ("Disciplina kičme") kreirali su pomenute likove po scenariju Nebojše Pajkića i ostali upamćeni kao VIS "Dobri dečaci", a njihova "Balada o tvrdim grudima" poslužila je reditelju Milošu Radivojeviću kao ultimativna provokacija, svojevrsni šamar lažnom moralu ondašnjeg socijalističkog sistema ali i šire - malograđanštini balkanskog miljea zaglavljenog u tabuima, patrijarhatu, provincijalizmu. Inteligentna rešenja u samoj fabuli filma publiku su ostavila u nedoumici, jesu li ova dva junaka zaista bili u gej vezi ili je to bio samo njihov odvažni performans, sa ciljem da se privuče pažnja javnosti na njihov rad, tj. muziku?
U filmu koji je koncipiran kao novotalasni manifest par excellence bilo je sasvim logično videti i aluzije na homoseksualnost (i mušku i žensku), kao i neke druge, u ono vreme, subverzivne prikaze koji se tiču nedopuštenih seksualnih kontakata (poput onog između glavnog junaka i njegove tašte). Današnjoj publici ovaj film je uglavnom duhovit i zabavan - u vreme kada je nastao, žestoke osude sa brojnih instanci nisu izostale, a Radivojević se tokom narednih godina suočio sa ozbiljnim sabotiranjem u nastojanjima da i dalje snima filmove...
"ČOVEK SA ČETIRI NOGE" (1983) - fotoreporter
U komediji "Čovek sa četiri noge" (1983), poslednjem ostvarenju koje je potpisao Radivoje Lola Đukić, doajen balkanskog glumišta Bata Stojković igrao je fotoreportera tabloida koji se bavi seksi aferom čiji su akteri direktor poznatog preduzeća i plavokosa šmizla - kada mu se Tanja Bošković u jednoj sceni nađe u krilu, "naoružana" nepristojnim namerama, Bata je iznenađeno gleda, a zatim izgovara famoznu repliku: "Ne vredi ti, seko, da se nameštaš, mene žene ne interesuju. Ja sam nastran".
Bilo je očigledno da je Stojković sa entuzijazmom i radošću ušao u ovu, za njega, nesvakidašnju rolu; odigrao je uz umereno karikiranje, ne prejako, s ciljem da lik "nastranog" fotografa ipak ostane uverljiv, uprkos tome što je Đukićev film samo laka komedija situacije bogata gegovima i šaljivim komentarima na temu malograđanskog mentaliteta, u Nušićevom stilu. Ipak, auditorijum ovaj film pamti, kako po golišavim scenama sa mladom i zgodnom Tanjom Bošković, tako i po, za to vreme, neskrivenoj homoseksualnosti koju decidno ispoljava (uz dozu pitkog humora, razume se), lik kojeg tumači veliki Bata.
"NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA" (1985) - Stanislav, nabildovani dečko u kampu
Srpski bodibilder iz osamdesetih, Zoran Jovanović imao je egzotični izlet u filmske vode, glumeći mišićavog momka koga tinejdžerka Branka Katić upoznaje na letovanju i sa kojim ulazi u čednu, romantičnu letnju šemu. Laka komedija Mihajla Vukobratovića "Nije lako sa muškarcima" lansirala je upravo mlađanu Branku ali se i kvalifikovala za ovu priču o gej junacima domaćeg filma baš zahvaljujući mister Zoranu, tačnije, njegovom liku, Stanislavu. U komičnoj, banalnoj sceni, zaljubljena tinejdžerka zatiče Stanislava u zagrljaju sa službenikom u kampu (igrao ga Feđa Stojanović). Oni malo stariji sigurno se sećaju koliko je često ta scena bila prepričavana u društvu, uz (pod)smeh...
"LEPOTA POROKA" (1986) - Zvonce, šef pogona
U svim filmovima Živka Nikolića (sa izuzetkom drame "U ime naroda") seksualnost je zauzimala važno mesto. Ovaj umetnik je sa hiruškom preciznošću secirao malograđanštinu crnogorske provincije, njen lažni moral, okrećući je naopačke u sukobu sa motivima ljubavi, lepote i modernog načina života. Ovakav koncept Nikolić dovodi do usijanja filmom "Lepota poroka", gde već i sam naslov plastično sugeriše autorov kritički stav prema konzervativnoj sredini iz koje potiče. U ovom izvanrednom filmu, u galeriji živopisnih likova upoznajemo i lokalnu "sekapersu", lika groteskne spoljašnjosti. Istina je, međutim, da ni mnogi drugi, naizgled „normalni“ likovi u priči zapravo nisu ništa manje groteskni od pomenutog. Kum Žoržo (nenadmašni Petar Božović) nabacuje nesrećnog Mimu Karadžića svome pajtosu Zvoncetu, iskarikiranom homiću koji je, gle čuda, rukovodilac u tekstilnom pogonu. Boro Stjepanović je, po ko zna koji put, maestralan u ovoj urnebesnoj glumačkoj minijaturi.
"ĆAO, INSPEKTORE" (1986) - Miki i Mrki
Treš komedija Zorana Čalića, autora serijala "Lude godine", dobila je naziv po famoznoj sceni sa Suzanom Mančić u kojoj tadašnja loto devojka uzvikuje repliku: "Ćao, inspektore". Mnogi Jugosloveni tada su uzdisali za Suzanom, zahvaljujući čemu je ova "o-ruk" parodija na špijunske filmove dostigla zavidnu gledanost u domaćim bioskopima. U samom filmu, genijalni Nikola Simić, u duetu sa Ljubom Moljcem, uzdisao je za glavnim junakom koga glumi, a ko bi drugi nego Bata Živojinović. Palanački milicioner Boki je predmet požude urnebesnog gej teroriste(!?), člana bande kojoj je ključna lozinka za prepoznavanje - vazelin!
Reč je o, bez sumnje, najbizarnijem gej tandemu kojeg smo mogli da vidimo u YU filmovima. Izuzetna su retkost glumci koji su bili kadri da od polovičnih scenarija punih rupa izvuku maksimum u kreiranju filmskih likova. Nikola Simić predstavlja sjajan primer; u mnoštvu filmskih i TV uloga koje je igrao, a koje nisu baš najsrećnije napisane, on je uspevao da ih svojom nadogradnjom - smislom za humor i osobenim šarmom obogati u toj meri da ti i takvi likovi čak ostanu upamćeni kao sjajne kreacije, smešne, simpatične, pune duha. Rezultat je neretko znao da bude sledeći: film ispod proseka, a Simićeva uloga maestralna.
Ostaće večno upamćene replike: "Pele, vrati mi frizuru" ili "Deco, hajde da pravimo voz... Deco, nemojte ništa da radite bez mene, ja hoću da budem lokomotiva!".
"KAKO JE PROPAO ROKENROL" (1989) - Boban, Đurin komšija
Stižemo i do kultne komedije, studentskog omnibusa "Kako je propao rokenrol". Preciznije, u delu pod nazivom "Ne šalji mi pisma" (režirao Goran Gajić, inače, suprug glumice Mire Furlan) glavni junaci, Eva i Đura žive u, hajde da kažemo, skladnoj vezi, sve do trenutka kada on pronađe misteriozno ljubavno pismo. Đura je patološki ljubomoran i veza počinje da se klima i ruši, a sa njom i sav nameštaj, garderoba itd. Misterija oko autora ljubavnih pisama rešava se na samom kraju, kada saznajemo da lascivne poruke uopšte nisu upućene Evi, već... Konačno, autor pisama zaljubljen u Đuru je Boban, uzorni komšija, gej intelektualac. Tumačio ga je Bogdan Diklić, lucidno u razradi priče, komično i luckasto u završnici. Kad god se setim ove sjajne komedije zabune, padne mi na pamet i ona Đurina replika: "Voliš da se prerušavaš?!".
Bilo je u tim našim starim filmovima još likova koje bi danas svrstali u LGBT, naravno - recimo, Nebojša Bakočević je odigrao epizodnu rolu gej momka u drami "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića, zatim, u drugom delu "Tesne kože“ Josif Tatić je glumio Pantićevog poslovnog partnera iz Turske, korpulentnog brkatog trgovca koji spopada "mlađeg referenta" u hotelskom apartmanu, itd.
Ipak, kada se podvuče crta, jasno je da u bivšoj SFRJ (u kojoj se na homoseksualnost gledalo kao na devijaciju, društveni problem) filmovi koji bi se određenije i temeljnije bavili temama vezanim za LGBT nisu bili tretirani na redovan način. To je imalo za posledicu veoma retke sinopsise koji bi makar samo i dotakli živote i sudbine gej osoba u tom i takvom društvu. Ako bi se takve uloge i pojavile u filmskim scenarijima, gej osobe su po običaju bile tretirane sa dozom podsmeha, da ne kažem, sprdnje.
I za kraj ovog skraćenog prikaza homoseksulnosti u YU kinematografiji, da se osvrnemo, samo u par rečenica, na temu ženskih likova. Kažem površno jer je činjenica da ženskih gej uloga u lokalnim filmovima gotovo da nije ni bilo. Pomenuo bih Vladicu Milosavljević, tj. njenu ulogu u omnibusu "Kroz prašume južne Amerike" (1987), a događali su se i nesvakidašnji angažmani kada su u pitanju uloge „muškarača“. Tako je, recimo, majka Maje Volk odigrala nezaboravnu rolu brkate staramajke Bore Stjepanovića u legendarnom filmu "Čudo neviđeno“; njena replika: "Eh, što nijesam muško!", dok sa požudom u očima posmatra Savinu Geršak kako se kupa u jezeru, pamti se kao jedna od najduhovitijih iz tog filma.
-------------------------------------------
***SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
"Voliš da se prerušavaš?!" - gej likovi u YU filmu
Homoseksualnost u domaćoj kinematografiji je tema koja je privukla pažnju kolumniste MONDA Mladena Nikolića.
Znate li šta je zajedničko Tomu Henksu, Šonu Penu, Filipu Sejmuru Hofmanu i Vilijemu Hartu, slavnim američkim glumcima? Ovaj „poker asova“ nagrađen je Oskarima za glavnu mušku ulogu, upravo tako. Ali to nije kraj - sva četvorica dobili su zlatnu statuetu za uloge gej muškaraca.
Zanimljivo, kod nas nijedan glumac nije nagrađen za sličnu rolu na filmu, bilo kojom glumačkom nagradom, za svih 105 godina postojanja domaće kinematografije. Ustvari, na prvu formalnu nominaciju za neku od nagrada čekalo se do pre dve godine; tada je za "Kristalnu prizmu" (srpski "kao Oskar") kandidat bio Miloš Samolov, za ulogu u filmu "Parada" Srđana Dragojevića. Zašto je to tako?
U ovdašnjim filmovima, ovo se odnosi na period pre raspada zajedničke države (čitaj: kinematografije), s vremena na vreme bi "iskočili" gej likovi, u formi glumačkih minijatura, najčešće sa komičnim, ponekad i grotesknim kontekstom. Neke iole ozbiljnije role sa gej predznakom jednostavno nisu prolazile, o fabuli, zapletu koji bi se direktno bavio gej tematikom nije bilo ni govora.
Pomenuta "Parada" bavi se temom najdirektnije vezanom za LGBT populaciju. Ako pogledamo unazad desetak godina, ima tu još nekolicina igranih filmova snimljenih na eks YU prostoru, a koji obrađuju teme vezane za homoseksualnost. Dragojevićev film svakako je u prvom planu, zahvaljujući uspehu kod publike, a i brojnim festivalskim nagradama koje je osvojio širom Evrope. Ako zavirimo malo dublje u prošlost, nećemo naći bogznašta; ovakve i slične teme nisu bile obrađivane u bivšoj Jugoslaviji, u filmskoj formi; takvi scenariji nisu mogli da prođu jer bi svaka priča o homoseksualcima bila tretirana kao subverzivna, sa stanovišta tekovina socijalističkog društva, dabome.
Današnjim rečnikom - politički nekorektna.
Uprkos tome što ih je zaista malo (gej likova), hajde da se prisetimo onih najupečatljivijih. Pozabavićemo se isključivo likovima koje smo gledali u filmovima sa etiketom "jugoslovenski", dakle, nastalim u periodu 1945-91. godine. Hronološki, to bi izgledalo ovako:
"VRANE" (1969) - baletan
Milan Jelić ušao je u istoriju jugoslovenskog i srpskog filma kao glumac koji se prvi na našem prostoru pojavio u gej ulozi na velikom platnu. Reč je o turobnoj drami "Vrane" autora Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, ostvarenju koje važi za jedno od ključnih u okviru tzv. "crnog talasa". To je priča o grupi marginalaca, među kojima je i od društva odbačeni, feminizirani baletan. Milan Jelić, tada neafirmisani glumac, krajem sedamdesetih godina počinje da se, sa promenljivim uspehom, bavi filmskom režijom (jedan od njegovih zapaženijih filmova je "Nedeljni ručak").
Razume se da je u to vreme, krajem šezdesetih, u domaćem filmu bilo nerealno očekivati bilo kakav otvoreniji prikaz nečije homoseksualnosti; u "Vranama” autori su naznačili sklonosti pomenutog junaka na indirektan način, naglašavajući njegovu feminiziranost kao svima razumljiv kontekst. Na posletku, tada je gej orijentacija bila inkriminisana i apsolutno neprihvatljiva sa moralnog stanovišta. Uprkos svemu, ovaj film je, ne samo zbog Jelićevog baletana i njegovih sklonosti, zauzeo značajno mesto u antologiji domaćeg filma.
"NACIONALNA KLASA" (1979) - Simke, disk-džokej
Komedija Gorana Markovića već u prvim nedeljama prikazivanja, pre 35 godina, postala je bioskopski hit, a kasnije dostigla status kultnog filma i zaista je teško pronaći osobu koja ga nije gledala u više navrata. Priča o Brani Flojdu, beogradskom frajeru koji sanja karijeru automobilskog asa (a da pritom nema novca ni za nove gume ili makar "đuntu") obojena je duhovitošću i svežinom dobrim delom zahvaljujući živopisnim epizodnim likovima, poput Mileta "rent a bubreg", kicoša Papige i, naravno, Simketa, ili kako ga sjajni Mića Tomić proziva - "sekaperse". Irfan Mensur je ovom izvanrednom interpretacijom dokazao neosporni talenat u tumačenju ćudljivih, neobičnih likova kakve je glumio i pre, i posle "Nacionalne klase" ("Čuvar plaže u zimskom periodu“, "Pas koji je voleo vozove" itd). Simke je, sasvim izvesno, najpoznatiji gej lik u srpskoj kinematografiji XX veka. U osnovi simpatičan, iako na momente deluje odbojno i arogantno, Mensurov Simke je impulsivan i ne naročito feminiziran, što je u tom periodu bio odomaćeni kliše kada je reč o homoseksualcima. U isto vreme, Mensurov lik se izdvajao i po tome što nije bio iskarikiran, niti prikazan kroz prizmu podsmeha kao što je slučaj sa većinom gej likova iz tadašnjih jugoslovenskih filmova (mahom komedija, u "ozbiljnijim" filmovima homoseksualci se praktično nisu ni pojavljivali).
Postoje i oni koji su u "Nacionalnoj klasi" videli još jednog, veoma suptilno prikazanog, gej muškarca - reč je o Papigi (Voja Brajović). Za razliku od Simketa, ovaj mladić je "sumnjiv" ponajviše zbog svoje nalickanosti koja je, u to ne tako davno vreme bila, u izvesnom smislu, signal da sa tim muškarcem nisu baš "čista posla". Zanimljivo je da Papiga ni u jednoj sceni ne pokazuje elementarno zanimanje za suprotni pol (nasuprot Flojdu, razume se).
"MAJSTORI, MAJSTORI" (1980) - Emanuela, nastavnik likovnog
Već smo pomenuli Gorana Markovića kao autora kultne "Nacionalne klase"; njegov naredni film, satirični prikaz socijalističke stvarnosti kroz prizmu međuljudskih odnosa u jednoj prigradskoj osnovnoj školi, takođe privlači pažnju po tome što je jedan od likova prikazan kao osoba sa (latentnim?) homoseksualnim afinitetima. U ulozi nastavnika likovnog pamtimo Stojana Dečermića - u to vreme priznatog i, naročito međ’ ženskom publikom popularnog pozorišnog glumca.
Stojan Cole Dečermić bio je izrazito šarmantan i naočit, pa je tim pre njegova uloga, u osnovi veoma mala, ostala upamćena; osvedočeni šarmer, glumac koga su brojne obožavateljke čekale posle predstave samo da bi ga dodirnule, pojavio se u nesvakidašnjoj ulozi feminiziranog zanesenjaka sa podrugljivim nadimkom, "Emanuela". Ovde je gej orijentacija pomenutog nastavnika predočena publici na indirektan način, više kroz kontekst, ponašanje; u "Majstorima" nema nijedne scene u kojoj je nedvosmisleno potvrđena homoseksualnost „Emanuele“. Pamtimo njegov gorko-smešni monolog kojim izluđuje inspektora (Bogdan Diklić) u svojoj učionici; u jednom trenutku Emanuela poentira rečima: "A šta je ljubav? Ljubav, to je sloboda, ona ne podnosi zabrane, ruši tabue... ona prkosi".
"DEČKO KOJI OBEĆAVA" (1981) - Slobodan, student medicine i Pit, muzičar
Brilijantni Aleksandar Berček i ništa manje sjajni Dušan Kojić Koja ("Disciplina kičme") kreirali su pomenute likove po scenariju Nebojše Pajkića i ostali upamćeni kao VIS "Dobri dečaci", a njihova "Balada o tvrdim grudima" poslužila je reditelju Milošu Radivojeviću kao ultimativna provokacija, svojevrsni šamar lažnom moralu ondašnjeg socijalističkog sistema ali i šire - malograđanštini balkanskog miljea zaglavljenog u tabuima, patrijarhatu, provincijalizmu. Inteligentna rešenja u samoj fabuli filma publiku su ostavila u nedoumici, jesu li ova dva junaka zaista bili u gej vezi ili je to bio samo njihov odvažni performans, sa ciljem da se privuče pažnja javnosti na njihov rad, tj. muziku?
U filmu koji je koncipiran kao novotalasni manifest par excellence bilo je sasvim logično videti i aluzije na homoseksualnost (i mušku i žensku), kao i neke druge, u ono vreme, subverzivne prikaze koji se tiču nedopuštenih seksualnih kontakata (poput onog između glavnog junaka i njegove tašte). Današnjoj publici ovaj film je uglavnom duhovit i zabavan - u vreme kada je nastao, žestoke osude sa brojnih instanci nisu izostale, a Radivojević se tokom narednih godina suočio sa ozbiljnim sabotiranjem u nastojanjima da i dalje snima filmove...
"ČOVEK SA ČETIRI NOGE" (1983) - fotoreporter
U komediji "Čovek sa četiri noge" (1983), poslednjem ostvarenju koje je potpisao Radivoje Lola Đukić, doajen balkanskog glumišta Bata Stojković igrao je fotoreportera tabloida koji se bavi seksi aferom čiji su akteri direktor poznatog preduzeća i plavokosa šmizla - kada mu se Tanja Bošković u jednoj sceni nađe u krilu, "naoružana" nepristojnim namerama, Bata je iznenađeno gleda, a zatim izgovara famoznu repliku: "Ne vredi ti, seko, da se nameštaš, mene žene ne interesuju. Ja sam nastran".
Bilo je očigledno da je Stojković sa entuzijazmom i radošću ušao u ovu, za njega, nesvakidašnju rolu; odigrao je uz umereno karikiranje, ne prejako, s ciljem da lik "nastranog" fotografa ipak ostane uverljiv, uprkos tome što je Đukićev film samo laka komedija situacije bogata gegovima i šaljivim komentarima na temu malograđanskog mentaliteta, u Nušićevom stilu. Ipak, auditorijum ovaj film pamti, kako po golišavim scenama sa mladom i zgodnom Tanjom Bošković, tako i po, za to vreme, neskrivenoj homoseksualnosti koju decidno ispoljava (uz dozu pitkog humora, razume se), lik kojeg tumači veliki Bata.
"NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA" (1985) - Stanislav, nabildovani dečko u kampu
Srpski bodibilder iz osamdesetih, Zoran Jovanović imao je egzotični izlet u filmske vode, glumeći mišićavog momka koga tinejdžerka Branka Katić upoznaje na letovanju i sa kojim ulazi u čednu, romantičnu letnju šemu. Laka komedija Mihajla Vukobratovića "Nije lako sa muškarcima" lansirala je upravo mlađanu Branku ali se i kvalifikovala za ovu priču o gej junacima domaćeg filma baš zahvaljujući mister Zoranu, tačnije, njegovom liku, Stanislavu. U komičnoj, banalnoj sceni, zaljubljena tinejdžerka zatiče Stanislava u zagrljaju sa službenikom u kampu (igrao ga Feđa Stojanović). Oni malo stariji sigurno se sećaju koliko je često ta scena bila prepričavana u društvu, uz (pod)smeh...
"LEPOTA POROKA" (1986) - Zvonce, šef pogona
U svim filmovima Živka Nikolića (sa izuzetkom drame "U ime naroda") seksualnost je zauzimala važno mesto. Ovaj umetnik je sa hiruškom preciznošću secirao malograđanštinu crnogorske provincije, njen lažni moral, okrećući je naopačke u sukobu sa motivima ljubavi, lepote i modernog načina života. Ovakav koncept Nikolić dovodi do usijanja filmom "Lepota poroka", gde već i sam naslov plastično sugeriše autorov kritički stav prema konzervativnoj sredini iz koje potiče. U ovom izvanrednom filmu, u galeriji živopisnih likova upoznajemo i lokalnu "sekapersu", lika groteskne spoljašnjosti. Istina je, međutim, da ni mnogi drugi, naizgled „normalni“ likovi u priči zapravo nisu ništa manje groteskni od pomenutog. Kum Žoržo (nenadmašni Petar Božović) nabacuje nesrećnog Mimu Karadžića svome pajtosu Zvoncetu, iskarikiranom homiću koji je, gle čuda, rukovodilac u tekstilnom pogonu. Boro Stjepanović je, po ko zna koji put, maestralan u ovoj urnebesnoj glumačkoj minijaturi.
"ĆAO, INSPEKTORE" (1986) - Miki i Mrki
Treš komedija Zorana Čalića, autora serijala "Lude godine", dobila je naziv po famoznoj sceni sa Suzanom Mančić u kojoj tadašnja loto devojka uzvikuje repliku: "Ćao, inspektore". Mnogi Jugosloveni tada su uzdisali za Suzanom, zahvaljujući čemu je ova "o-ruk" parodija na špijunske filmove dostigla zavidnu gledanost u domaćim bioskopima. U samom filmu, genijalni Nikola Simić, u duetu sa Ljubom Moljcem, uzdisao je za glavnim junakom koga glumi, a ko bi drugi nego Bata Živojinović. Palanački milicioner Boki je predmet požude urnebesnog gej teroriste(!?), člana bande kojoj je ključna lozinka za prepoznavanje - vazelin!
Reč je o, bez sumnje, najbizarnijem gej tandemu kojeg smo mogli da vidimo u YU filmovima. Izuzetna su retkost glumci koji su bili kadri da od polovičnih scenarija punih rupa izvuku maksimum u kreiranju filmskih likova. Nikola Simić predstavlja sjajan primer; u mnoštvu filmskih i TV uloga koje je igrao, a koje nisu baš najsrećnije napisane, on je uspevao da ih svojom nadogradnjom - smislom za humor i osobenim šarmom obogati u toj meri da ti i takvi likovi čak ostanu upamćeni kao sjajne kreacije, smešne, simpatične, pune duha. Rezultat je neretko znao da bude sledeći: film ispod proseka, a Simićeva uloga maestralna.
Ostaće večno upamćene replike: "Pele, vrati mi frizuru" ili "Deco, hajde da pravimo voz... Deco, nemojte ništa da radite bez mene, ja hoću da budem lokomotiva!".
"KAKO JE PROPAO ROKENROL" (1989) - Boban, Đurin komšija
Stižemo i do kultne komedije, studentskog omnibusa "Kako je propao rokenrol". Preciznije, u delu pod nazivom "Ne šalji mi pisma" (režirao Goran Gajić, inače, suprug glumice Mire Furlan) glavni junaci, Eva i Đura žive u, hajde da kažemo, skladnoj vezi, sve do trenutka kada on pronađe misteriozno ljubavno pismo. Đura je patološki ljubomoran i veza počinje da se klima i ruši, a sa njom i sav nameštaj, garderoba itd. Misterija oko autora ljubavnih pisama rešava se na samom kraju, kada saznajemo da lascivne poruke uopšte nisu upućene Evi, već... Konačno, autor pisama zaljubljen u Đuru je Boban, uzorni komšija, gej intelektualac. Tumačio ga je Bogdan Diklić, lucidno u razradi priče, komično i luckasto u završnici. Kad god se setim ove sjajne komedije zabune, padne mi na pamet i ona Đurina replika: "Voliš da se prerušavaš?!".
Bilo je u tim našim starim filmovima još likova koje bi danas svrstali u LGBT, naravno - recimo, Nebojša Bakočević je odigrao epizodnu rolu gej momka u drami "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića, zatim, u drugom delu "Tesne kože“ Josif Tatić je glumio Pantićevog poslovnog partnera iz Turske, korpulentnog brkatog trgovca koji spopada "mlađeg referenta" u hotelskom apartmanu, itd.
Ipak, kada se podvuče crta, jasno je da u bivšoj SFRJ (u kojoj se na homoseksualnost gledalo kao na devijaciju, društveni problem) filmovi koji bi se određenije i temeljnije bavili temama vezanim za LGBT nisu bili tretirani na redovan način. To je imalo za posledicu veoma retke sinopsise koji bi makar samo i dotakli živote i sudbine gej osoba u tom i takvom društvu. Ako bi se takve uloge i pojavile u filmskim scenarijima, gej osobe su po običaju bile tretirane sa dozom podsmeha, da ne kažem, sprdnje.
I za kraj ovog skraćenog prikaza homoseksulnosti u YU kinematografiji, da se osvrnemo, samo u par rečenica, na temu ženskih likova. Kažem površno jer je činjenica da ženskih gej uloga u lokalnim filmovima gotovo da nije ni bilo. Pomenuo bih Vladicu Milosavljević, tj. njenu ulogu u omnibusu "Kroz prašume južne Amerike" (1987), a događali su se i nesvakidašnji angažmani kada su u pitanju uloge „muškarača“. Tako je, recimo, majka Maje Volk odigrala nezaboravnu rolu brkate staramajke Bore Stjepanovića u legendarnom filmu "Čudo neviđeno“; njena replika: "Eh, što nijesam muško!", dok sa požudom u očima posmatra Savinu Geršak kako se kupa u jezeru, pamti se kao jedna od najduhovitijih iz tog filma.
-------------------------------------------
***SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
Znate li šta je zajedničko Tomu Henksu, Šonu Penu, Filipu Sejmuru Hofmanu i Vilijemu Hartu, slavnim američkim glumcima? Ovaj „poker asova“ nagrađen je Oskarima za glavnu mušku ulogu, upravo tako. Ali to nije kraj - sva četvorica dobili su zlatnu statuetu za uloge gej muškaraca.
Zanimljivo, kod nas nijedan glumac nije nagrađen za sličnu rolu na filmu, bilo kojom glumačkom nagradom, za svih 105 godina postojanja domaće kinematografije. Ustvari, na prvu formalnu nominaciju za neku od nagrada čekalo se do pre dve godine; tada je za "Kristalnu prizmu" (srpski "kao Oskar") kandidat bio Miloš Samolov, za ulogu u filmu "Parada" Srđana Dragojevića. Zašto je to tako?
U ovdašnjim filmovima, ovo se odnosi na period pre raspada zajedničke države (čitaj: kinematografije), s vremena na vreme bi "iskočili" gej likovi, u formi glumačkih minijatura, najčešće sa komičnim, ponekad i grotesknim kontekstom. Neke iole ozbiljnije role sa gej predznakom jednostavno nisu prolazile, o fabuli, zapletu koji bi se direktno bavio gej tematikom nije bilo ni govora.
Pomenuta "Parada" bavi se temom najdirektnije vezanom za LGBT populaciju. Ako pogledamo unazad desetak godina, ima tu još nekolicina igranih filmova snimljenih na eks YU prostoru, a koji obrađuju teme vezane za homoseksualnost. Dragojevićev film svakako je u prvom planu, zahvaljujući uspehu kod publike, a i brojnim festivalskim nagradama koje je osvojio širom Evrope. Ako zavirimo malo dublje u prošlost, nećemo naći bogznašta; ovakve i slične teme nisu bile obrađivane u bivšoj Jugoslaviji, u filmskoj formi; takvi scenariji nisu mogli da prođu jer bi svaka priča o homoseksualcima bila tretirana kao subverzivna, sa stanovišta tekovina socijalističkog društva, dabome.
Današnjim rečnikom - politički nekorektna.
Uprkos tome što ih je zaista malo (gej likova), hajde da se prisetimo onih najupečatljivijih. Pozabavićemo se isključivo likovima koje smo gledali u filmovima sa etiketom "jugoslovenski", dakle, nastalim u periodu 1945-91. godine. Hronološki, to bi izgledalo ovako:
"VRANE" (1969) - baletan
Milan Jelić ušao je u istoriju jugoslovenskog i srpskog filma kao glumac koji se prvi na našem prostoru pojavio u gej ulozi na velikom platnu. Reč je o turobnoj drami "Vrane" autora Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, ostvarenju koje važi za jedno od ključnih u okviru tzv. "crnog talasa". To je priča o grupi marginalaca, među kojima je i od društva odbačeni, feminizirani baletan. Milan Jelić, tada neafirmisani glumac, krajem sedamdesetih godina počinje da se, sa promenljivim uspehom, bavi filmskom režijom (jedan od njegovih zapaženijih filmova je "Nedeljni ručak").
Razume se da je u to vreme, krajem šezdesetih, u domaćem filmu bilo nerealno očekivati bilo kakav otvoreniji prikaz nečije homoseksualnosti; u "Vranama” autori su naznačili sklonosti pomenutog junaka na indirektan način, naglašavajući njegovu feminiziranost kao svima razumljiv kontekst. Na posletku, tada je gej orijentacija bila inkriminisana i apsolutno neprihvatljiva sa moralnog stanovišta. Uprkos svemu, ovaj film je, ne samo zbog Jelićevog baletana i njegovih sklonosti, zauzeo značajno mesto u antologiji domaćeg filma.
"NACIONALNA KLASA" (1979) - Simke, disk-džokej
Komedija Gorana Markovića već u prvim nedeljama prikazivanja, pre 35 godina, postala je bioskopski hit, a kasnije dostigla status kultnog filma i zaista je teško pronaći osobu koja ga nije gledala u više navrata. Priča o Brani Flojdu, beogradskom frajeru koji sanja karijeru automobilskog asa (a da pritom nema novca ni za nove gume ili makar "đuntu") obojena je duhovitošću i svežinom dobrim delom zahvaljujući živopisnim epizodnim likovima, poput Mileta "rent a bubreg", kicoša Papige i, naravno, Simketa, ili kako ga sjajni Mića Tomić proziva - "sekaperse". Irfan Mensur je ovom izvanrednom interpretacijom dokazao neosporni talenat u tumačenju ćudljivih, neobičnih likova kakve je glumio i pre, i posle "Nacionalne klase" ("Čuvar plaže u zimskom periodu“, "Pas koji je voleo vozove" itd). Simke je, sasvim izvesno, najpoznatiji gej lik u srpskoj kinematografiji XX veka. U osnovi simpatičan, iako na momente deluje odbojno i arogantno, Mensurov Simke je impulsivan i ne naročito feminiziran, što je u tom periodu bio odomaćeni kliše kada je reč o homoseksualcima. U isto vreme, Mensurov lik se izdvajao i po tome što nije bio iskarikiran, niti prikazan kroz prizmu podsmeha kao što je slučaj sa većinom gej likova iz tadašnjih jugoslovenskih filmova (mahom komedija, u "ozbiljnijim" filmovima homoseksualci se praktično nisu ni pojavljivali).
Postoje i oni koji su u "Nacionalnoj klasi" videli još jednog, veoma suptilno prikazanog, gej muškarca - reč je o Papigi (Voja Brajović). Za razliku od Simketa, ovaj mladić je "sumnjiv" ponajviše zbog svoje nalickanosti koja je, u to ne tako davno vreme bila, u izvesnom smislu, signal da sa tim muškarcem nisu baš "čista posla". Zanimljivo je da Papiga ni u jednoj sceni ne pokazuje elementarno zanimanje za suprotni pol (nasuprot Flojdu, razume se).
"MAJSTORI, MAJSTORI" (1980) - Emanuela, nastavnik likovnog
Već smo pomenuli Gorana Markovića kao autora kultne "Nacionalne klase"; njegov naredni film, satirični prikaz socijalističke stvarnosti kroz prizmu međuljudskih odnosa u jednoj prigradskoj osnovnoj školi, takođe privlači pažnju po tome što je jedan od likova prikazan kao osoba sa (latentnim?) homoseksualnim afinitetima. U ulozi nastavnika likovnog pamtimo Stojana Dečermića - u to vreme priznatog i, naročito međ’ ženskom publikom popularnog pozorišnog glumca.
Stojan Cole Dečermić bio je izrazito šarmantan i naočit, pa je tim pre njegova uloga, u osnovi veoma mala, ostala upamćena; osvedočeni šarmer, glumac koga su brojne obožavateljke čekale posle predstave samo da bi ga dodirnule, pojavio se u nesvakidašnjoj ulozi feminiziranog zanesenjaka sa podrugljivim nadimkom, "Emanuela". Ovde je gej orijentacija pomenutog nastavnika predočena publici na indirektan način, više kroz kontekst, ponašanje; u "Majstorima" nema nijedne scene u kojoj je nedvosmisleno potvrđena homoseksualnost „Emanuele“. Pamtimo njegov gorko-smešni monolog kojim izluđuje inspektora (Bogdan Diklić) u svojoj učionici; u jednom trenutku Emanuela poentira rečima: "A šta je ljubav? Ljubav, to je sloboda, ona ne podnosi zabrane, ruši tabue... ona prkosi".
"DEČKO KOJI OBEĆAVA" (1981) - Slobodan, student medicine i Pit, muzičar
Brilijantni Aleksandar Berček i ništa manje sjajni Dušan Kojić Koja ("Disciplina kičme") kreirali su pomenute likove po scenariju Nebojše Pajkića i ostali upamćeni kao VIS "Dobri dečaci", a njihova "Balada o tvrdim grudima" poslužila je reditelju Milošu Radivojeviću kao ultimativna provokacija, svojevrsni šamar lažnom moralu ondašnjeg socijalističkog sistema ali i šire - malograđanštini balkanskog miljea zaglavljenog u tabuima, patrijarhatu, provincijalizmu. Inteligentna rešenja u samoj fabuli filma publiku su ostavila u nedoumici, jesu li ova dva junaka zaista bili u gej vezi ili je to bio samo njihov odvažni performans, sa ciljem da se privuče pažnja javnosti na njihov rad, tj. muziku?
U filmu koji je koncipiran kao novotalasni manifest par excellence bilo je sasvim logično videti i aluzije na homoseksualnost (i mušku i žensku), kao i neke druge, u ono vreme, subverzivne prikaze koji se tiču nedopuštenih seksualnih kontakata (poput onog između glavnog junaka i njegove tašte). Današnjoj publici ovaj film je uglavnom duhovit i zabavan - u vreme kada je nastao, žestoke osude sa brojnih instanci nisu izostale, a Radivojević se tokom narednih godina suočio sa ozbiljnim sabotiranjem u nastojanjima da i dalje snima filmove...
"ČOVEK SA ČETIRI NOGE" (1983) - fotoreporter
U komediji "Čovek sa četiri noge" (1983), poslednjem ostvarenju koje je potpisao Radivoje Lola Đukić, doajen balkanskog glumišta Bata Stojković igrao je fotoreportera tabloida koji se bavi seksi aferom čiji su akteri direktor poznatog preduzeća i plavokosa šmizla - kada mu se Tanja Bošković u jednoj sceni nađe u krilu, "naoružana" nepristojnim namerama, Bata je iznenađeno gleda, a zatim izgovara famoznu repliku: "Ne vredi ti, seko, da se nameštaš, mene žene ne interesuju. Ja sam nastran".
Bilo je očigledno da je Stojković sa entuzijazmom i radošću ušao u ovu, za njega, nesvakidašnju rolu; odigrao je uz umereno karikiranje, ne prejako, s ciljem da lik "nastranog" fotografa ipak ostane uverljiv, uprkos tome što je Đukićev film samo laka komedija situacije bogata gegovima i šaljivim komentarima na temu malograđanskog mentaliteta, u Nušićevom stilu. Ipak, auditorijum ovaj film pamti, kako po golišavim scenama sa mladom i zgodnom Tanjom Bošković, tako i po, za to vreme, neskrivenoj homoseksualnosti koju decidno ispoljava (uz dozu pitkog humora, razume se), lik kojeg tumači veliki Bata.
"NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA" (1985) - Stanislav, nabildovani dečko u kampu
Srpski bodibilder iz osamdesetih, Zoran Jovanović imao je egzotični izlet u filmske vode, glumeći mišićavog momka koga tinejdžerka Branka Katić upoznaje na letovanju i sa kojim ulazi u čednu, romantičnu letnju šemu. Laka komedija Mihajla Vukobratovića "Nije lako sa muškarcima" lansirala je upravo mlađanu Branku ali se i kvalifikovala za ovu priču o gej junacima domaćeg filma baš zahvaljujući mister Zoranu, tačnije, njegovom liku, Stanislavu. U komičnoj, banalnoj sceni, zaljubljena tinejdžerka zatiče Stanislava u zagrljaju sa službenikom u kampu (igrao ga Feđa Stojanović). Oni malo stariji sigurno se sećaju koliko je često ta scena bila prepričavana u društvu, uz (pod)smeh...
"LEPOTA POROKA" (1986) - Zvonce, šef pogona
U svim filmovima Živka Nikolića (sa izuzetkom drame "U ime naroda") seksualnost je zauzimala važno mesto. Ovaj umetnik je sa hiruškom preciznošću secirao malograđanštinu crnogorske provincije, njen lažni moral, okrećući je naopačke u sukobu sa motivima ljubavi, lepote i modernog načina života. Ovakav koncept Nikolić dovodi do usijanja filmom "Lepota poroka", gde već i sam naslov plastično sugeriše autorov kritički stav prema konzervativnoj sredini iz koje potiče. U ovom izvanrednom filmu, u galeriji živopisnih likova upoznajemo i lokalnu "sekapersu", lika groteskne spoljašnjosti. Istina je, međutim, da ni mnogi drugi, naizgled „normalni“ likovi u priči zapravo nisu ništa manje groteskni od pomenutog. Kum Žoržo (nenadmašni Petar Božović) nabacuje nesrećnog Mimu Karadžića svome pajtosu Zvoncetu, iskarikiranom homiću koji je, gle čuda, rukovodilac u tekstilnom pogonu. Boro Stjepanović je, po ko zna koji put, maestralan u ovoj urnebesnoj glumačkoj minijaturi.
"ĆAO, INSPEKTORE" (1986) - Miki i Mrki
Treš komedija Zorana Čalića, autora serijala "Lude godine", dobila je naziv po famoznoj sceni sa Suzanom Mančić u kojoj tadašnja loto devojka uzvikuje repliku: "Ćao, inspektore". Mnogi Jugosloveni tada su uzdisali za Suzanom, zahvaljujući čemu je ova "o-ruk" parodija na špijunske filmove dostigla zavidnu gledanost u domaćim bioskopima. U samom filmu, genijalni Nikola Simić, u duetu sa Ljubom Moljcem, uzdisao je za glavnim junakom koga glumi, a ko bi drugi nego Bata Živojinović. Palanački milicioner Boki je predmet požude urnebesnog gej teroriste(!?), člana bande kojoj je ključna lozinka za prepoznavanje - vazelin!
Reč je o, bez sumnje, najbizarnijem gej tandemu kojeg smo mogli da vidimo u YU filmovima. Izuzetna su retkost glumci koji su bili kadri da od polovičnih scenarija punih rupa izvuku maksimum u kreiranju filmskih likova. Nikola Simić predstavlja sjajan primer; u mnoštvu filmskih i TV uloga koje je igrao, a koje nisu baš najsrećnije napisane, on je uspevao da ih svojom nadogradnjom - smislom za humor i osobenim šarmom obogati u toj meri da ti i takvi likovi čak ostanu upamćeni kao sjajne kreacije, smešne, simpatične, pune duha. Rezultat je neretko znao da bude sledeći: film ispod proseka, a Simićeva uloga maestralna.
Ostaće večno upamćene replike: "Pele, vrati mi frizuru" ili "Deco, hajde da pravimo voz... Deco, nemojte ništa da radite bez mene, ja hoću da budem lokomotiva!".
"KAKO JE PROPAO ROKENROL" (1989) - Boban, Đurin komšija
Stižemo i do kultne komedije, studentskog omnibusa "Kako je propao rokenrol". Preciznije, u delu pod nazivom "Ne šalji mi pisma" (režirao Goran Gajić, inače, suprug glumice Mire Furlan) glavni junaci, Eva i Đura žive u, hajde da kažemo, skladnoj vezi, sve do trenutka kada on pronađe misteriozno ljubavno pismo. Đura je patološki ljubomoran i veza počinje da se klima i ruši, a sa njom i sav nameštaj, garderoba itd. Misterija oko autora ljubavnih pisama rešava se na samom kraju, kada saznajemo da lascivne poruke uopšte nisu upućene Evi, već... Konačno, autor pisama zaljubljen u Đuru je Boban, uzorni komšija, gej intelektualac. Tumačio ga je Bogdan Diklić, lucidno u razradi priče, komično i luckasto u završnici. Kad god se setim ove sjajne komedije zabune, padne mi na pamet i ona Đurina replika: "Voliš da se prerušavaš?!".
Bilo je u tim našim starim filmovima još likova koje bi danas svrstali u LGBT, naravno - recimo, Nebojša Bakočević je odigrao epizodnu rolu gej momka u drami "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića, zatim, u drugom delu "Tesne kože“ Josif Tatić je glumio Pantićevog poslovnog partnera iz Turske, korpulentnog brkatog trgovca koji spopada "mlađeg referenta" u hotelskom apartmanu, itd.
Ipak, kada se podvuče crta, jasno je da u bivšoj SFRJ (u kojoj se na homoseksualnost gledalo kao na devijaciju, društveni problem) filmovi koji bi se određenije i temeljnije bavili temama vezanim za LGBT nisu bili tretirani na redovan način. To je imalo za posledicu veoma retke sinopsise koji bi makar samo i dotakli živote i sudbine gej osoba u tom i takvom društvu. Ako bi se takve uloge i pojavile u filmskim scenarijima, gej osobe su po običaju bile tretirane sa dozom podsmeha, da ne kažem, sprdnje.
I za kraj ovog skraćenog prikaza homoseksulnosti u YU kinematografiji, da se osvrnemo, samo u par rečenica, na temu ženskih likova. Kažem površno jer je činjenica da ženskih gej uloga u lokalnim filmovima gotovo da nije ni bilo. Pomenuo bih Vladicu Milosavljević, tj. njenu ulogu u omnibusu "Kroz prašume južne Amerike" (1987), a događali su se i nesvakidašnji angažmani kada su u pitanju uloge „muškarača“. Tako je, recimo, majka Maje Volk odigrala nezaboravnu rolu brkate staramajke Bore Stjepanovića u legendarnom filmu "Čudo neviđeno“; njena replika: "Eh, što nijesam muško!", dok sa požudom u očima posmatra Savinu Geršak kako se kupa u jezeru, pamti se kao jedna od najduhovitijih iz tog filma.
-------------------------------------------
***SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
