Setili smo ih se... Pre 25 godina, Mundijal je osvojila sjajna generacija nemačkih fudbalera, koji su kasnije imali različite životne priče. Neki su danas selektori, a neki rade kao čistači toaleta.
Na današnji dan, 8. juna 1990. godine, počelo je i danas čuveno Svetsko prvenstvo u Italiji, zemlji u kojoj se tada igrao najbolji fudbal na planeti.
Saznali smo za nekog Salvatorea Tota Skilaćija, koji će postati najbolji strelac turnira sa šest golova i predvoditi Italijane do, "samo", trećeg mesta. Primićemo četiri laka komada na "Meaci" od Nemaca, ali stići do četvrtfinala gde će nas teškom mukom, i pre svega zahvaljući našim greškama, izbaciti aktuelni prvaci sveta Argentinci. Na penale.
Robert Prosinečki biće proglašen za najboljeg mladog fudbalera turnira, a Draganu Stojkoviću Piksiju biće ukazana velika čast time što će biti uvršten u idealnu postavu turnira sa Goikoečeom, Bremeom, Maldinijem, Barezijem, Gaskojnom, Mateusom, Maradonom, Skilaćijem, Milom i Klinsmanom.
Igrajući divan fudbal u lepim dresovima, koji možda nisu bili baš nama namenjeni, Jugosloveni su se ponosno vratili kući u zemlju već zahvaćenu ratom i razišli zauvek, osuđeni na maštanje o tome "šta bi bilo da rata nije bilo".
Sve je završeno trijumfom Zapadne Nemačke u Rimu, odnosno pobedom "pancera" nad Argentinom rezultatom 1:0. Treću titulu prvaka sveta, Nemcima je doneo Andreas Breme golom sa bele tačke u 85. minutu i to je, do prošle godine i Mundijala u Brazilu, bila poslednja titula koju će Nemci osvojiti.
Gde su sada ti ljudi?
Prisetimo se članova zlatne generacije koju je sa klupe vodio čuveni Franc Bekenbauer i koja je do titule stigla pobedama u grupi nad Jugoslavijom (4:1) i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (5:1), odnosno remijem sa Kolumbijom (1:1), a potom izbacujući redom Holandiju (2:1), Čehoslovačku (1:0), Englesku (1:1, penalima 4:3) i Argentinu (1:0).
BODO ILGNER
Prvi čovek, u tom trenutku tek 23-godišnjak, koji nije primio gol u finalu Svetskog prvenstva neočekivano se povukao iz reprezentativnog fudbala posle debakla Nemačke na Mundijalu u SAD 1994. godine, odnosno poraza od Bugarske u četvrtfinalu. Ilgner je tada imao samo 27 godina, a dve godine kasnije ostvariće transfer u Real Madrid, za koji će braniti narednih pet godina i osvojiti dve titule prvaka Evrope, sve do pojave Ikera Kasiljasa. Ali za reprezentaciju – nikad više!
U javnosti ga nije bilo od povlačenja iz fudbala 2000. do 2004. godine kada je, zajedno sa suprugom Bjankom, objavio roman zasnovan na fudbalskoj fikciji, koji je doživeo totalni debakl.
Danas je van fudbala.
"Bio sam beba na golu", rekao je mnogo godina kasnije. "Imao sam mnogo sreće da je Bekenbauer imao poverenja u mene", dodao je junak penal serije sa Englezima u polufinalu, koji je kasnije u finalu postao najmlađi golman u istoriji koji je osvojio Mundijal.
"Finale je bilo lako. Maradona je primio loptu možda dva puta za celu utakmicu, nisam imao mnogo posla", prisetio se.
TOMAS BERTOLD
Gro reprezentativaca Nemačke igralo je u Seriji A u tom periodu, konkretno 1990. godine, ali samo su Bertold i Rudi Feler mogli da kažu da su "boginu" osvojili – kod kuće, jer su Mundijal u Italiji igrali kao fudbaleri Rome.
Igrač koji će u Bajern preći tek nakon "beogradske katastrofe" u izvedbi kolege Klausa Augentalera, držao je desnu stranu u "retro" formaciji koju su Nemci igrali i kakva više ne postoji – sa liberom, Augentalerom i dvojicom štopera, Gidom Buhvaldom i Jirgenom Kolerom.
Nakon Rima 1990. godine, Bekenbauer je reprezentaciju prepustio Bertiju Fogstu, koji je sklonio Bertolda zbog nesportskog poteza koji je napravio u junu 1991. kada je šutnuo bez lopte igrača Velsa, Kevina Retklifa i za to dobio crveni karton, ali se Fogst, u nedostatku boljih rešenja, setio Bertolda za Mundijal 1994.
Poput Ilgnera, i Bertold se tada definitivno povukao iz reprezentacija, kasnije se oprobao kao poslovni direktor u Diseldorfu koji mu je uručio otkaz zbog loših poteza još 2005. godine, pa sada povremeno radi kao stručni konsultant na nemačkoj televiziji.
ANDREAS BREME
Član čuvene Interove generacije, koja je osvojila "skudeto" 1989. godine zajedno sa Lotarom Metusom, živa je legenda nemačkog fudbala utoliko što nije samo obavio neverovatan posao po levoj strani tokom celog turnira, već i što je prihvatio da izvede penal u finalu u 85. minutu.
I pogodio ga je, desnom nogom! A, igrao je levog beka i u igri češće koristio levicu.
Strelac jednog od najvažnijih pogodaka u istoriji nemačkog fudbala, koji je već ima 30 godina te 1990, nezaposlen je još od kada je dobio otkaz u Štutgartu 2007, gde je radio kao asistent trenera. S njim se sudbina najozbiljnije poigrala u poređenju sa svim ostalim članovima ove generacije, jer su prošle godine iz Nemačke stigle vesti da je u ozbiljnim dugovima i da je nekako našao posao u kompaniji "Oliver Štraube", koja se bavi čišćenjem i održavanjem javnih toaleta.
Veliki Bekenbauer je, kada je to saznao, pokrenuo inicijativu da se Bremeu pomogne finansijski, jer bi njegovi dugovi u budućnosti mogli da narastu i na 400.000 evra.
JIRGEN KOLER
Jedan od mlađih igrača u toj generaciji, visoki štoper Koler, važio je za manje oštrog i grubog igrača od Augentalera i Buhvalda, na čijim će plećima ostati odbrana Nemačke sve do Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj. Tek tada, as Kelna, Bajerna, Juventusa i Borusije Dortmund, s kojom je 1997. postao prvak Evrope, odlučiće se za povlačenje iz reprezentacije.
Vlasnik je 105 nastupa za "Die Mannschaft", ali sličan uspeh onom i 1990. godine neće ostvariti, jer će u Americi i Francuskoj biti eliminisan već u četvrtfinalu.
Po završetku igračke, probao je s trenerskom karijerom, radio u mladoj reprezentaciji Nemačke, ali neuspešno, probao u Duizburgu, ali potom skliznuo u lokalni rang trenirajući Alen, Bener i Virges. U aprilu 2013. godine prihvatio je izazov da postane sportski direktor matičnog Manhajma, koji se takmiči u regionalnoj ligi Jugoistok (4. rang).
GIDO BUHVALD
Bekenbauerovom čoveku za specijalne (čitaj: prljave) poslove nije bilo suđeno da bude zvezda. Iako je u finalu zaključao najboljeg fudbalera sveta svih vremena Dijega Armanda Maradonu, zbog čega Argentina skoro da nije imala šansu na utakmici, Gido Buhvald ostao je upamćen kao čovek koji je srušio Marka van Bastena u ljutom okršaju komšija u osmini finala.
Bez obzira na to što je Nemačka u tom 89. minutu već vodila 2:0 golovima Klinsmana u 51. i Bremena, da Bremea u 82. minutu, pa faul Buhvalda i gol Ronalda Kumana za utehu od 2:1 nisu imali trajne posledice, ovaj čovek bio je i ostao najpotcenjeniji član zlatne generacije.
Sa svojih 189, glatko je "čistio" sve što je išlo kroz vazduh, ali nikada nije dobio adekvatnu nagradu za to što je od 24 centimetra nižeg "El Pibea" napravio neprimetnu figuru u velikom finalu.
Buhvald je takođe igrač koji se oprostio posle sudara sa Hristom Stoičkovim i ostalima u SAD, a potom se tiho povukao u Japan gde je igrao za Uravu i kasnije je trenirao. Pre tri godine bio je v. d. trenera trećeligaša Štutgarter Kikersa, čiji je sada sportski direktor.
KLAUS AUGENTALER
Živa legenda Crvene zvezde i strelac verovatno najvažnijeg gola u istoriji srpskog kluba, kojim su crveno-beli otišli u Bari i potom osvojili Evropu, bio je najstariji član reprezentacije Nemačke u finalu 1990. godine i odlučio je da se povuče iz reprezentacije posle finala.
Za Bajern, u kojem je proveo celu karijeru počev od 1976. godine, odlučio je da odigra još jednu sezonu 1990-91, koja je završena njegovim autogolom u 90. minutu revanš utakmice Kupa šampiona na "Marakani".
Bajern mu to nije zamerio, pa je zadržan u klubu kao trener mladog tima, asistent, a 1996. godine probao da je bude i trener Bajerna, doduše privremeni, kada je svima u klubu postalo jasno da od njega neće nastati veliko trenersko ime.
To je potvrđeno u godinama koje su usledile, jer je Augentaler uglavnom dobijao poslove u klubovima koji su se borili za opstanak, pa je tako 2007. godine spasao Volfsburg ispadanja u Cvajtu i na sledeći posao čekao tri godine, kada ga je zvao Unterhašing.
U međuvremenu, podneo je kandidaturu za trenera Minhena 1860 i bio odbijen.
PJER LITBARSKI
Živa legenda Kelna i fudbaler sa možda i najkrivljim nogama u istoriji fudbala, u Italiji 1990. godine igrao je treće uzastopno finale Svetskog prvenstva i konačno uspeo da podigne "boginu", nakon poraza od Italijana u Španiji 1982. (3:1) i Argentinaca u Meksiku 1986. (3:2).
U toj generaciji, Lotar Mateus je imao najbolji prodor i šut, Tomas Hesler imao je najbolji pas i prekid, a Litbarski je bio najbolji dribler.
Iako je fudbal, prilično uspešno, igrao još sedam godina, Litbarski je odlučio da je posle 1990. bilo dosta. Poput mnogih, sredinom 90-ih, i Litbarski se po rastanku sa "jarčevima" otisnuo u Japan gde je upoznao drugu suprugu, Japanku, igrao za Čibu i Sendai, pre nego što se oprobao kao trener Jokohame.
U Bundesligi nije uspeo da napravi trenersko ime, bio je asistent u Leverkuzenu i Volfsburgu, trenirao Duizburg i švajcarski Vaduz, ali je češće posao dobijao daleko, daleko od Nemačke – Jokohama, Sidnej, Fukuoka...
U međuvremenu, bio je prvi trener Volfsburga od 7. februara do 17. marta 2011. godine – dakle 38 dana.
TOMAS HESLER
Svega 166 centimetara visoki plejmejker, koji je zajedno sa Litbarskim 1990. godine izbacio Crvenu zvezdu u četvrtfinalu Kupa UEFA (2:0 u Beogradu, 3:0 u Kelnu), zajedno sa upornim Lotarom Mateusom igrao je za reprezentaciju Nemačke najduže od svih osvajača titule u Rimu – sve do 2000. godine i velike sramote Nemaca, koji u Holandiji i Belgiji nisu prošli – grupu!
Tada, nakon što su osvojili bod u grupi sa Portugalcima, Turcima i Englezima (takođe eliminisanim), Hesleru i Mateusu je bilo jasno da je njihovo vreme prošlo. Hesler je imao 35, Mateus 39 godina.
Popularni "Ike" imao je zanimljivu karijeru, jer je '90. napustio Keln i igrao za Juventus, Romu, Karlsrue, Dortmund, Minhen 1860 i Salcburg, a po završetku karijere oprobao se kao trener i shvatio da to nije za njega.
Radio je kao asistent bivšem selektoru Bertiju Fogstu u vreme kada je ovaj vodio Nigeriju (2007-08), potom je dve godine bio u svom Kelnu, takođe u stručnom štabu, a posle četiri godine provedenih van fudbala, ovu sezonu proveo je kao asistent trenera iranskog kluba Padideh, koji je završio kao deseti.
LOTAR MATEUS
U to je malo ko verovao na proslavi titule prvaka sveta 1990. godine, ali čekajući 30. rođendan u nedelji posle trijumfa nad Argentinom, nekad najbolji fudbaler sveta Mateus sastavio je još celu deceniju igrajući za reprezentaciju Nemačke.
Sabirajući rezultate u tom periodu, bolje da nije.
Mateus je, do pomenutog debakla u Holandiji i Belgiji 2000, prošao četvrtfinale samo rane 1992. godine na EP u Švedskoj, kada je Danska pobedila Nemačku u finalu 2:0, a u deceniji odbijanja da se povuče iz nacionalnog tima, legendarni fudbaler jednom nije bio uvršten u tim – 1996. godine za EURO u Engleskoj i Nemci su osvojili titulu!
Po završetku igračke karijere, Mateus je započeo trenersku koja nije otišla tako daleko. Trenirao je Rapid, poput senzacionalno uveo Partizan u Ligu šampiona i osvojio titulu u Srbiji, probao kao selektor Mađarske, otišao u Brazil u Atletiko Paranense, vratio se u Austriju, ali u Salcburg, trenirao čak i u Izraelu, a poslednji pokušaj i veliki neuspeh doživeo je kao selektor Bugarske s kojom se rastao 2011. godine.
Od tada, javnost za njega najčešće čuje kada promeni suprugu ili devojku. U aprilu 2014. sa suprugom Anastasijom Klimko dobio je sina, kojem je dao ime Milan, a trenutno živi u Mađarskoj.
Uporedo sa trenerskom karijerom, Mateus ja gradio novinarsku. Od 2001. do 2009. bio je saradnik "Bilda", a redovan je komentator velikih fudbalskih događaja (ZDF, Al Džazira Sports, IRIB Iran, Sport TV Brazil).
RUDI FELER
Stariji i prgaviji od dvojice plavokosih centarforova koje je imao Bekenbauer, jedan je od najpopularnijih nemačkih fudbalera svih vremena i igrač koji je, uprkos prisustvu Bremea, Mateusa, Litbarskog i Klinsmana, bio pravi vođa šampiona sveta u nastajanju.
Zato mu recimo niko nije zamerio zbog crvenog kartona i kačenja sa Frankom Rajkardom u osmini finala (Rajkard je tad naočigled svih i pljunuo Felera), jer on je bio živa legenda nemačkog fudbala.
Kao igrač Rome od 1987. do 1992. godine, Feler je titulu prvaka sveta proslavio na "svom" Olimpiku, a probao da uradi isto i četiri godine kasnije u SAD, gde je završena njegova internacionalna karijera (47 golova na 90 utakmica).
Profi karijeru završio je 1996. u Bajeru iz Leverkuzena, a srca Nemaca osvojio je ponovo 2000. godine kada je preuzeo beznadežnu reprezentaciju poniženu na EURO u komšiluku i odveo je do finala Mundijala 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji.
Felerovi "panceri" tada nisu uspeli da osvoje "boginju", jer su s druge strane bili Ronaldo, Rivaldo i Ronaldinjo, ali je on u istoriji fudbala ostao upamćen kao jedini čovek, uz Bekenbauera, koji je uspeo da nastupi u finalu Svetskog prvenstva i kao igrač i kao selektor.
To što je uspeo kao selektor, nije značilo da je imao dar da bude trener, što su potvrdila tri kratka i bolna pokušaja, dva u Leverkuzenu (2000, 2005) i jedan u Romi (2004), pa se 2005. godine odlučio da postane sportski direktor Bajera, što je i danas.
JIRGEN KLINSMAN
Lukavi napadač, Klinsman, za razliku od svog dugogodišnjeg saigrača iz reprezentacije, Intera i Bajerna, Mateusa, shvatio je još 1998. da je postao balast u nacionalnom timu, posle drugog uzastopnog ispadanja u četvrtfinalu.
Klinsman, koji je oduvek bio više cenjen van Nemačke, nego kod kuće, imao je burnu karijeru na klupskom nivou i igrao za Štutgart, Inter, Monako, Totenhem i potom Bajern, kada se sukobio sa prijateljem Mateusom i odlučio da se skloni i iz kluba i iz reprezentacije.
I bio je u pravu, što su potvrdili rezultati Nemčke 2000. godine. Klinsman je tada, posle neuspešne epizode u Sampdoriji i emotivnog povratka u Totnehem za sezonu 1997/98, već učio knjige i spremao se za trenersku karijeru, a prvi angažman bio mu je, ni manje ni više, na kormilu reprezentacije Nemačke za koju je igrao 108 puta i postigao 47 golova.
Savez mu je poverio reprezentaciju posle Felerovog neuspeha na EURO 2004 i ispadanja još u grupi, ali nije dugo trajalo najviše zbog toga što Jirgen 2006. nije osvojio "boginju" na tlu Nemačke. Posle osvojenog "tek" trećeg mesta, a to je Nemcima bio najveći mundijalski uspeh od Italije '90, Klinsman se povukao sa mesta selektora. Probao je i kao trener Bajerna u sezoni 2008/09, osvojio drugo mesto, uz ispadanje u četvrtfinalu Lige šampiona, pa je još tokom sezone umesto njega morao da dođe Jup Hajnkes, u svojstvu "ve-dea".
Klinsmanu je tada već bilo dosta Nemačke, pa se preselio u SAD, gde je 2011. postao selektor Sjedinjenih Američkih Država. To je i u trenutku kucanja ovog teksta.