Tokom osamdesetih godina prošlog veka domaćim filmovima defilovale su brojne lepotice o kojima se pričalo, maštalo, koje su publiku mamile u tamu bioskopskih sala.
Čitava jedna generacija zavodljivih glumica ulepšala je gomilu filmova, a reditelji su, birajući kojoj će dati šansu, bili na slatkim mukama. Ena Begović, Snežana Savić, Mira Furlan, Savina Geršak, Merima Isaković, Vladica Milosavljević, Tanja Bošković, Marija Baksa, Dragana Varagić, Gordana Gadžić... Svaka od tih lepojki nesumnjivo zaslužuje, makar i samo svojim šarmom i spoljašnjošću, poseban osvrt u pričama o jugoslovenskoj kinematografiji.
Ovoga puta prisećamo se jedne glumice iz "drugog plana", ako se tako može reći.
Olivera Ježina - devojka tamnosmeđe kose, krupnih, tamnih očiju, zavodljive boje glasa i beskrajno simpatičnog osmeha.
Rođena Beograđanka (1960), mala Olivera živela je u zgradi na uglu Svetogorske i Vlajkovićeve, u srcu glavnog grada. Otac, poreklom Dalmatinac i majka nisu se najsrećnije "uklapali", pa je usledio (prvi) razvod, kada je njihova kćerka imala četiri godine. Nedugo zatim, obnovili su bračnu zajednicu da bi se definitivno razišli par godina kasnije. U takvim okolnostima, Olivera je ostala jedinica.
Duga topla leta svog detinjstva provodila je u Šibeniku, zavičaju svog oca.
"Šibenik je bio i ostao moja druga kuća, uvek sam se osećala kao Dalmatinka", isticala je Ježina mnogo kasnije.
Mala slatka Beograđanka sa mediteranskim temperamentom nije mogla a da se ne uključi u raznovrsna vanškolska zanimanja - našla je i zanimaciju, i društvo u dramskoj sekciji tadašnjeg Doma pionira, u Takovskoj ulici. Tu je pronašla i svog prvog dečka. Važio je za svojevrsnu "zvezdu" tamošnje glumačke sekcije i nije bio samo Oliverina simpatija, naprotiv.
Reč je o Vladi Petroviću koga svi jako dobro poznajemo kao Bobu iz "Ludih godina". Bila je to kratka tinejdžerska romansa. Par godina kasnije, Olivera i Vlada zajedno su se pojavili pred kamerama u prvom filmu iz pomenutog serijala, najobimnijeg i najgledanijeg u istoriji domaće kinematografije.
Išla je u Petu beogradsku gimnaziju, sa društvom provodila vreme u legendarnoj "Šansi" na Tašmajdanu. Oliverina strast prema glumi odvela je u Dramski studio Radio Beograda, gde je, između ostalih, upoznala i neponovljivu Sonju Savić.
Imala je 17 godina kada je u Radio Beograd došao mladi Goran Marković, svršeni student režije, sa namerom da pronađe naočitu tinejdžerku za ulogu u svom prvencu. Izabrao je baš Oliveru. "Specijalno vaspitanje" (1977), socijalno obojena drama o sudbinama maloletnih štićenika popravnog doma donela je glumačku afirmaciju sjajnom Aleksandru Berčeku i mladom Slavku Štimcu, označila početak karijere Branislava Lečića, a publici predstavila novo lice o kojem će se pričati.
"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT
Olivera je ostala upamćena u ulozi beogradske tinejdžerke Mire, sa kojom će Berčekov lik Ljupče ostvariti kratku emotivnu vezu. Iako zatvoren i ne naročito pričljiv u toku snimanja, Berček je Oliveri pomagao savetima, znajući da nije imala nikakvo pređašnje iskustvo pred kamerama.
U proleće 78. reditelj i scenarista Zoran Čalić je (već treću godinu zaredom) pokušavao da snimi niskobudžetnu tinejdžersku dramu "Lude godine". Kada je najzad dobio neophodna sredstva za realizaciju projekta, za uloge Bobinih drugara iz gimnazije angažovao je i deo sekcije iz Radio Beograda, među njima Sonju Savić i Oliveru Ježinu. Snovi su počeli da se ostvaruju, usledio je i upis na Fakultet dramskih umetnosti...
Bila je čudesno talentovana ta Oliverina generacija - Svetislav Bule Goncić, Dragana Varagić, Sonja Savić, Zoran Cvijanović... Svima je zajednička bila potpuna predanost glumi, studijama, umetnosti; sve je bilo podređeno Akademiji. "Na fakultetu je bilo toliko obaveza da mi nije padalo ni na pamet da radim bilo šta drugo", izjavila je Ježina u jednom intervjuu.
I dok su tadašnji šminkeri izlazili u famozni kafić "Zlatni papagaj", ekipa sa FDU nije bila u tom fazonu; njihove priče vezane su za kafane "Manjež" i "Proleće", njihovo društvo dopunjavali su likovi koji su personifikovali muzički "novi talas", koncerti u SKC-u bili su obavezno "štivo", baš kao i FEST, lude kućne žurke i "blejanje" na faksu...
"Živeti kao sav normalan svet" (1982), drama Miše Radivojevića, pobednik Pulskog festivala, svakako je ostvarenje koje je obeležilo filmsku karijeru Olivere Ježine. Njeni drugovi sa klase, Sonja Savić i Svetislav Goncić igrali su glavne uloge u ovoj izvanrednoj drami, priči o talentovanom studentu Muzičke akademije, provincijalcu nespremnom na trule kompromise zarad afirmacije u društvu kojim caruju mediokriteti i oportunisti.
I u ovom ostvarenju Radivojević, "enfant terrible" jugoslovenskog filma ostaje dosledan svom art-haus stilu, kreirajući film koji uspešno komunicira kako sa publikom istančanog ukusa, tako i sa širim auditorijumom, zahvaljujući odličnom scenariju, maestralnoj glumi Savićeve i Goncića, ali i pojedinim scenama i replikama koje su na prečac osvojile publiku i ostale u sećanju gledalaca. Jedna od takvih scena, koje su u kolektivnom sećanju označene (s pravom) kao kultne, svakako je i dijalog Olivere Ježine i Buleta Goncića, kolega sa fakulteta:
"ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET" - INSERT
U nostalgičnoj komediji "Pazi šta radiš - Maturanti" (1984) Milana Jelića - Olivera je, u ulozi Mirjane, svojim šarmom obeležila simpatičnu i pitku priču o jednoj generaciji beogradskih maturanata, njihovim zgodama, dilemama, peripetijama sa roditeljima, prvim seksualnim iskustvima. Pamtimo i Gidru, njenog filmskog oca, posesivnog i temperamentnog, nimalo nalik na Žiku Pavlovića iz "Ludih godina". A nemoguće je zaboraviti ni scene iz hotelske sobe u kojima smo mogli da vidimo obnaženu Oliveru, uz zahvalnost reditelju Jeliću, razume se.
U filmu "Crveni i crni" (1985), istorijskoj drami hrvatskog reditelja Miroslava Mikuljana Ježina je igrala glavnu žensku ulogu, pored dvojice velikih šmekera YU filma - Bekima Fehmiua i Milana Štrljića. Kroz sudbine nekolicine mladih ljudi, ovaj film, bespotrebno obojen izraženom ideološkom poetikom, opisuje burne događaje u vezi sa antifašističkim ustankom istarskih rudara i stvaranjem tzv. Labinske republike, tokom 1921. godine, na području Istre.
Iste godine Olivera se pojavila i u melodrami Dinka Tucakovića "Šest dana juna". Film rađen po scenariju Nebojše Pajkića ostao je upamćen po muzici čiji je autor nedavno preminuli Vlada Divljan. Olivera je igrala epizodu u ovoj pomalo nostalgičnoj priči o provincijalcu (Nebojša Krstić iz "Idola") i njegovim poslednjim danima pred odlazak u vojsku.
Vladi Divljanu Olivera se dopala na prvi pogled. Njih dvoje počeli su da se zabavljaju još za vreme rada na filmu, a njihova veza je potrajala godinu dana. Posle svega, ostali su u prijateljskim odnosima.
Gledali smo je i u mamutskoj TV seriji "Vuk Karadžić", u ulozi Čučuk Stane, a Olivera se pojavila i u filmskom epu Zdravka Šotre "Boj na Kosovu" (1989). Ostvarila je ulogu i u britkoj, nekonvencionalnoj satiri "Seks - partijski neprijatelj broj 1" (1990) Dušana Saboa, filmu koji se gorko poigrao sa nosećim dogmama države i partije koji su već uveliko odumirali.
U nedostatku iole temeljnijih filmskih projekata, u sredini ophrvanoj ratnom tenzijom i neizvesnošću, za filmadžije nastupaju teška vremena. Ježina dobija ponudu da se pojavi u opskurnoj komediji Milana Jelića "Čudna noć" (1991), plitkoj melodramskoj zavrzlami koja se vrti oko ljubavnog četvorougla. Sledeće godine Olivera ponovo snima sa Jelićem - i ovde je reč o lakoj, banalnoj komediji situacije pod nazivom "Velika frka", sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi. Poslednji igrani film u kojem se Ježina (do danas) pojavila bio je "Vizantijsko plavo", snimljen 1993. godine.
U međuvremenu, u Oliverinom privatnom životu događaju se važni momenti: udaje se za Miloša Petrovića, kompozitora i pijanistu i postaje majka - 1992. dobili su kćerku Lenku. Tih godina Treći kanal RTS jedno je od poslednjih medijskih utočišta za mlade u već izolovanoj Srbiji. Olivera Ježina tada dobija priliku da se oproba u TV novinarstvu, sa svojim autorskim projektom, serijalom emisija dokumentarnog karaktera pod nazivom "Ars Altera Pars". Bili su to uglavnom razgovori sa ličnostima iz kulturnog života i, već samom tom činjenicom, predstavljali su svojevrsni kontrapunkt tadašnjem zlokobnom, manijakalnom medijskom prostoru. Punih 11 godina živela je na malim ekranima ta Oliverina TV (e)misija.
Tokom prošle decenije Olivera Ježina, sada već bivša filmska glumica, okrenula je novu stranicu u svojoj karijeri - sa entuzijazmom se prihvatila mesta direktorke Dečjeg kulturnog centra Beograda. Zanimljivo, u pitanju je baš ono mesto gde je započela svoj umetnički put, ona zgrada u Takovskoj ulici, pokraj RTS-a - bivši Dom pionira.
Uporedo sa angažmanom u DKCB, Ježina se poslednjih godina uspešno bavi i profesurom, predaje glumu na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Njena relativno kratka filmska karijera "zamrznuta" je davnih godina ali to je nije sprečilo da nastavi da bude aktivna u ovdašnjem kulturnom životu, i to možda na najlepši način - radom sa mladima, sa nekim budućim umetnicima.
------------------------------------
***SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
