Pozlaćeni telefoni, skupi satovi, fensi garderoba, leto na Dunavu... Upoznajte bogatu stranu sirijske izbegličke drame koja ovog leta potresa i Srbiju.
Brod hotel "Compass River City", smešten na dunavskom keju između bombardovanog hotela "Jugoslavija" i ušća Save u Dunav, ovih dana je pun izbeglica iz Sirije, koje su pobegle od bombardovanja u svojoj zemlji.
Reč je dobrostojećim građanima te države razorene ratom, koji se u Srbiji zadržavaju tek nekoliko dana na putu ka zapadnoj Evropi.
Obučeni po poslednjoj modi, u markiranoj garderobi, s pozlaćenim mobilnim telefonima i “roleksima” na rukama, nisu baš bili spremni da odgovore na svako naše pitanje, ali smo uspeli da sa nekolicinom njih ostvarimo kontakt i saznamo deo njihove životne priče...
Većina potencijalnih sagovornika odbila je razgovor sa našim reporterom, uz opravdanje da ne govori engleski jezik, što deluje malo verovatno jer je reč o obrazovanim ljudima iz bogatih porodica koje su, pred stihijom rata, napustile sve i trenutno utočište našle u hotelu u našem komšiluku.
Sa migrantima nismo mogli da razgovaramo u hotelu da ne bi, kako su nam rekli u upravi, narušavali njihovu privatnost, već smo ih sačekali ispred. Pitali smo ih zbog čega su tu i šta im je cilj, a prvi koji nam je odgovorio bio je Osama, elektroinženjer iz Homsa.
“Ovde sam prenoćio i danas idem u Mađarsku", kaže on. Na pitanje da li kao i većina njegovih zemljaka planira da se nastani u Nemačkoj, Osama odgovara odrečno.
"U Nemačkoj je gužva u saobraćaju, to mi ne odgovara. Idem u Holandiju. Sigurno ću pronaći posao", opušten je Osama. On je, kaže, sa porodicom jedva izvukao živu glavu iz Homsa, grada sravnjenog sa zemljom.
Njegov drug Abdel, softverski inženjer, takođe je uveren da će lako naći posao, ali njemu ne smetaju gužve u Nemačkoj, gde će pokušati da ostvari bolju budućnost za sebe i porodicu.
"Spreman sam da u prvo vreme radim bilo šta, samo da imam da jedem", kaže Abdel.
Abdel za rat u Siriji krivi sve strane podjednako.
"Bašar el Asad, 'Islamska država', pobunjenici, sve je to isto. Svi oni imaju za hiljadu života, a naš su upropastili i baš ih briga za narod. Važni su im samo vlast i bogatstvo. Strašno je to što nam se dogodilo, ničim nismo zaslužili ovu tragediju", ogorčen je Abdel, koji je odbio da se fotografiše, ali je obećao da će poslati svoje fotografije čim se negde skući.
Ni ostali Sirijci nisu raspoloženi za fotografisanje, jer ne žele da se njihovi likovi pojavljuju u medijima.
Dok razgovaramo sa Osamom i Abdelom, pored nas prolaze njihovi prijatelji, od kojih jedan vodi žučnu raspravu na arapskom preko svog pozlaćenog telefona.
Po završenoj raspravi, kaže da ne govori engleski i upire prstom na svog prijatelja u drečavoj trenerci, koji, međutim, takođe odbija razgovor. Pored nas prolaze njihove žene i zovu na hotelski ručak decu koja se igraju u parku na keju.
U međuvremenu se pojavljuje raspoloženi beogradski taksista koji čeka mušterije iz hotela. Ubrzo izlaze dva pristojna gospodina pedesetih godina, na osnovu čijeg izleda i držanja se može zaključiti da su veoma uspešni u svojim poslovima. Sa njima su i njihovi sinovi tinejdžeri.
"Puni su, brate moj, svi su ovde puni", prezadovoljan je taksista na ivici ekstaze. "Bibi, inšalah, Budapest, Bibi", obraća se taksista sa rukama pruženim u vis jednom od pedesetogodišnjaka, dok kukovima pokušava da imitira orijentalni ples. Sirijci mu upućuju prezrive poglede, ali odlaze za njim.
Od drugog starijeg Sirijca, koji, kao i ostali, vadi cigarete iz tabakere, saznajemo da je ova grupica upravo taksijem krenula ka Budimpešti. Ispostavlja se da je vožnja do Budimpešte bila razlog taksistine euforije.
Taj stariji čovek nam otkriva da je iz Damaska, gde je imao manufakturu za proizvodnju cipela, od koje je pristojno živeo, ali je u bombardovanju potpuno uništena.
"Ne znam gde ću odavde sa sinom. Nemam toliko novca kao ostali, a ne ide mi se u Nemačku. Ne znam gde ćemo. Tražim neki jeftiniji hotel, to mi je sada najvažnije. Dok ne budem morao, neću da spavam u parku kao moji sunarodnici koji su ostali bez novca", kaže ovaj Sirijac.
On kaže i da svi Sirijci u ovom hotelu imaju pasoše, za razliku od sunarodnika koji spavaju po beogradskim parkovima.
Njegov sin, mladić od svojih dvadesetak godina nam otkriva i kako su beogradski taksisti pokazali svoje "gostoprimstvo" prema ovim nevoljnicima.
"Od autobuske stanice do hotela, nema ni pet minuta vožnje, uzimaju nam 10 evra po osobi. Ako nas je dvojica u taksiju, onda 20 evra, trojica 30... Misle da smo budale. Jadno je to, ali šta možemo. U nevolji smo i moramo da plaćamo", kaže nam tužno mladić.
Na šetalištu iznad hotela srećemo grupu raspoloženih mlađih Sirijaca koji se vraćaju na ručak. Raspituju se o prodavnicama garderobe, brendovima... Oni su studenti iz Damaska koji su se zaputili u Nemačku.
"Dobro je u Siriji, super je", kaže jedan od njih u šali dok sebi prislanja kažiprst na slepoočnicu imitirajući pucanj iz pištolja.
Oni navode da je u Damasku tek malo bolja situacija nego u ostalim delovima Sirije, ali da je i tamo život postao nepodnošljiv.
Dok razgovaramo sa njima, žena iz Beograda dovodi grupu od četvorice Sirijaca, kojima pokazuje hotel i kaže im da tu mogu da odsednu, a da se za sve ostalo obrate njoj i da je pozovu kada se smeste. Ona je vodič dobrostojećim sirijskim izbeglicama.
Polako napuštamo ovaj nezvanični "sirijski izbeglički centar za punišiće", pomešanih osećanja i utisaka, uz misao nalik Grunfovoj, junaka iz "Alan Forda", da je "došlo takvo vreme da je bolje imati nego nemati".
