Bojana Zimonjić Jelisavac

Mesec dana bez "Fejsa"

Silom prilika, odsustvo sa društvene mreže od 30 dana. Evo šta će vam se dogoditi ako na mesec dana ostavite Facebook.

Možda ste i vi, ko zna koje godine, otvorili Facebook nalog i, umesto imena i prezimena, stavili neki nadimak. Ja jesam. I možda vas je, kao i mene, nedavno Facebook počastio blokadom profila, dok im ne dokažete svoj identitet.

O proceduri dokazivanja identiteta nešto kasnije, a sada o realnosti bez "Fejsa" - šta najviše nedostaje, šta uopšte ne fali, i šta me je celo to iskustvo naučilo.

Prvih nekoliko dana, priznajem, krizirala sam. Meni je Facebook "upaljen" po ceo bogovetni dan, možda ne postujem sama svakodnevno, ali skrolujem po News feedu svaki put kada bih da ubijem par minuta vremena. Nema "Fejsa", nema ni neke nove muzike za preslušati - jer ko će to sam da traži po internetu, lakše je kad neko okači link, nema bizarnih fotki iz klabinga, što poznatih, što nepoznatih ljudi, niti klipova simpatičnih beba koje se preturaju kada kinu ili odvaljenih Rusa koji se preturaju zato što su odvaljeni... Sve se to nalazi na internetu, ima ga koliko hoćete, samo sam ja navikla da mi se servira na gotovo, na poznatoj belo-plavoj pozadini.

Facebook nas je razmazio, to stoji. U drugoj nedelji, shvatam da sam osuđena na Viber. Možete da se ispričate i na Viberu sa svima koji vam nedostaju. Malo je slabiji izbor besplatnih smajlija, ali šta je - tu je.

Mada, kako je moguće da ljudi na FB umeju da otkucaju celu misao, a na Viberu "štucaju"? Kao što reče jedna naša koleginica pre neki dan...

"Kad vidim da mi neko šalje reč po reč kao odvojene poruke na Viberu, ja bih mu opalila šamar. Otkucaj lepo celu rečenicu ili misao pa onda klikni Send". Amin!

Pažnja - videćete ljude uživo!

Facebook nas je naučio i da ne moramo da se viđamo, pošto ćete nekome napisati poruku na sajtu, dobićete odgovor, pa čak i ako je pitanje bilo "kad ćemo na kafu", nećete piti tu kafu uskoro jer ćete 20 minuta kasnije shvatiti da ste se siti ispričali i da sada nema potrebe da se vidite. Kada ostanete bez FB, preostaje vam telefonski poziv, ugovaranje i realizacija tog viđanja. To je jedna od lepših stvari u ovom "odvikavanju" od društvenih mreža, što sam otkrila treće nedelje - za svako slobodno popodne ugovorila sam po jedno viđanje sa različitim ljudima, bilo onima sa kojima bih četovala svaki dan, ili onima sa kojima se nisam videla više od godinu dana. I bilo nam je super.

Osim što je nekolicina njih na svakih dvadesetak minuta skrolovala po FB, da nešto ne propusti.

Verovatno sam to radila i ja, ali sada zapravo primećujem koliko je to nepristojno.

Naravno, tu je i gomila onih koja je moje odsustvo sa FB protumačila kao da sam na moru, u zemlju propala, pobegla da se pridružim cirkusu ili šta već. To su oni koji su mi na SMS ili poziv uzvratili PRIDIKOM što me nema "nigde". Ej, pridikom! Jer, po njima, ako me nema na FB, više ne postojim.

Zablude!

Dakle, društvo misli da sam "potpuno odsečena od sveta". Dobijam nekoliko sažaljivih pogleda, kao da sam izgubila vid, nogu ili posao, a ne nalog na jednoj običnoj društvenoj mreži.

Ima tu i biser pitanja, kao što je - pa, kako sad uhodiš ljude?! Postavlja ga, doduše, poznanica koja najveći deo svog vremena provodi uhodeći bivše ili potencijalne frajere po FB, razgledajući slike njihovih novih ili starih devojaka u kupaćim kostimima, itd. Razumem zašto bi nju ukidanje FB potpuno porazilo.

Isto pitanje, malo ublaženo, počinju da mi postavljaju i ljudi koje smatram normalnim. Malkice brinem. Je l' to svi jedni druge uhodimo 24/7? Ko li meni gleda slike sa plaže? A da, niko, profil mi je ugašen.

Ali, nedostaju mi...

Multimedijalni emotivni sadržaji Ipak je 2015, navikli smo. Nekako vam nije dovoljno da čujete da je nečije dete prohodalo, da se drugarica iz detinjstva u nekoj dalekoj zemlji udala, ako znate da uz to ima i prateći album ili video zapis. Mislim, jeste vam dovoljno i svakako vas razveseli ta vest, ali ŽELITE da vidite i foto/video.

Stikeri

Šta ću. Smejte se slobodno! Ali nekoliko puta mi zaista jeste zafalilo da neko osećanje ilustrujem zabavnom sličicom.

Kad mi bilo ko pošalje "opet si prerano ustala"...

Kad ubeđujem nekog da radimo nešto što je njemu glupo, a meni zabavno...

Kad mi neko priča nešto za šta zna da uveliko znam...

Ali slobodno bih do kraja života mogla i bez...

"Šta radiš (smajli)" ljudi

Onih kojima je uvek dosadno, koji uvek svima na četu šalju "šta radiš :)". Kad im napišete šta radite, nastavljaju sa "šta ima :)". Zeznete li se i tu, sledi obavezno "šta ima OVAKO :)". Pitanja bez poente, odgovori koji se ni ne čitaju, samo je važno da se nešto piše. Žderači vremena.

Statusa u kojima ljudi, nažalost, otkrivaju da su budale

Do juče ste mislili da je neko sasvim normalan i OK, a onda u nekoliko dana pročitate nekolicinu podužih statusa o nekom "gorućem" pitanju, u kojima otkrivaju ne samo da o tome nemaju pojma, nego i da misle da se piše "Evo NEZNAM majke mi", "JER moguće da u Srbiji..." i tako dalje.

S druge strane, obećavam sebi da ću iz ovog iskustva naučiti da budem pristojnija u društvu. Da neću u kafiću odmah tražiti lozinku za wi-fi, kako bih mogla da proverim šta "levi" ljudi kače po sajtu, dok ne obraćam pažnju na one koji sede tu, pored mene.

I moram da vam priznam, imam žešći višak slobodnog vremena. Svakodnevnog, po minut-dva, desetak, dvadesetak, ali kada se sabere, nije malo.

I takođe moram da vam priznam, ako mislite da ćete nešto propustiti – nećete. Ništa bitno, hitno ili nezamenljivo. Neke stvari ćete videti kasnije, ali ako postoji informacija ili sadržaj koji mora da stigne do vas, stići će, ne brinite.

Stižemo do okruglih mesec dana bez Facebooka, i mejla od uprave sajta u kome osoba potpisana samo kao "Dennis", bez prezimena, tvrdi da MORAM da im pošaljem lični dokument (LK, pasoš) sa pravim imenom, kako bi mi reaktivirali profil. Odlažem to već danima. I ne znam da li ću uraditi. Potpuno sam pola-pola da li uopšte više želim profil. Ne obećavam ni da hoću, ni da neću. Jednostavno – nemam pojma. Neka čeka Dennis bez prezimena.

Prisetila sam se i kako mi je, pre nekoliko meseci, od Facebooka stiglo upozorenje da misli da sam – bot. Naravno, uz obrazloženje, koje ću vam prepričati pošto ga tada nisam skrinšotovala.

"Mislimo da si bot pošto sa tvog naloga nema dovoljno aktivnosti, osim spama koji šalješ".

Spama?!

Nikad nisam otvorila neobjašnjeni atačment na četu, nikad mi niko nije napisao "e, tvoj profil šalje poziv na kineskom za igrice ili da pogledamo pornić tog i tog", živo me zanimalo koji to spam šaljem i zašto. Priložili su mi i link zabeležene (nedovoljne) aktivnosti, da pogledam to svoje spamovanje.

Šest ili sedam puta sam, za nešto više od mesec dana, nekome javno čestitala rođendan. I to je to.

Dakle, po Facebooku, ja sam bezumna mašina ograničenih sposobnosti, zato što ne kačim dovoljno fotki, ne komentarišem dovoljno stvari koje ljudi kače, i ne menjam status dovoljno često. Nego, sram me bilo, čestitam okolo rođendane. Razumela bih čak i da sam svakome od njih stavila istu poruku "srecan rodjendan tacka", ali sam se čak trudila da svako dobije različitu, personalizovanu.

I šta uopšte znači "nema dovoljno aktivnosti"? Otkad na Facebooku morate da ispunite kvotu statusa, fotki, komentara? Pa, nije moj profil Tamagoči, pa da tri puta dnevno mora da ručka svež status i svako veče spava pokriven novom cover fotografijom, da ne bi uginuo.

Ili jeste?

Pratite nas i na Facebooku,Twitteru i Instagramu.

Povezano

Sve vesti