Janković za MONDO: Zvezda kao sudbina

Stereotipi, klišei i matrice, pogotovo srpske fudbalske, definitivno nisu okvir u koji možete da uklopite Aleksandra Jankovića. Ne čine ga posebnim samo godine u kojima je preuzeo kormilo velikog kluba, već i vizija, hrabrost, znanje da ideju u koju veruje beskompromisno sprovede u delo. Za svoju "misiju Marakana" kaže da je "potpuno svestan rizika" koji je preuzeo i da "funkcioniše kao da će trajati 10 godina" - dok u bliskoj budućnosti očekuje potpisivanje ugovora sa našim najtrofejnijim klubom. Na terenu voli "ratnike" i za MONDO kaže da "ako mora da pogine, to bi bilo zbog ideja".

0
A- A A+

Stereotipi, klišei i matrice, pogotovo srpske fudbalske, definitivno nisu okvir u koji možete da uklopite Aleksandra Jankovića. Ne čine ga posebnim samo godine u kojima je preuzeo kormilo velikog kluba, već i vizija, hrabrost, znanje da ideju u koju veruje beskompromisno sprovede u delo. Za svoju "misiju Marakana" kaže da je "potpuno svestan rizika" koji je preuzeo i da "funkcioniše kao da će trajati 10 godina" - dok u bliskoj budućnosti očekuje potpisivanje ugovora sa našim najtrofejnijim klubom. Na terenu voli "ratnike" i za MONDO kaže da "svaki trener jednom mora da ode, a ako će već da pogine, to će biti zbog svoje ideje".

"Bio sam potpuno svestan rizika, ali jednu šansu u životu sam propustio, ovu nisam smeo… Jedan san sam prekinuo kad sam rešio da prestanem da igram. Taj san da igram u Zvezdi sam sebi amputirao u 28, 29. godini. To je povuklo veliku frustraciju, ali sam se istovremeno prešaltovao na drugi kolosek, trenerski, i zacrtao isti cilj. Velika želja mi je bila da budem trener Crvene zvezde i, da mi se to dogodilo u 65. godini, bio bih jednako srećan kao sada”, izjavio je Janković.

Oduvek ga prati fama da je mlad za to što radi: kada je trebalo da postane "star", iskusan igrač prestao je da igra i postao mlad trener, a iz kože mladog trenera, umesto da postane stariji, pomoćni, u 35. godini postao je najmladji šef stručnog štaba Crvene zvezde ikad.

Autoritet se stiče znanjem

"Mnogo puta se provlačila priča o mom nedostatku autoriteta i, u tom kontekstu, spominjale su se moje godine. Medjutim, autoritet je nešto što se stiče znanjem i sposobnošću da se to znanje pokaže, objasni i prenese. Moj autoritet je stalno na testu. Svakog dana ono kažem, moram da objasnim, pokažem i prenesem, a igrači kada izadju na teren sve to proveravaju i ako to ima smisla onda sam ja autoritet, a ako nema onda sam ja za njih mrtav i smejaće mi se kada okrenem ledja. Zato je nevažno da li imate 35 ili 60 godina. U Levskom sam imao igrača koji je pet godina stariji od mene, pritom je bio i kapiten, a sada je trener tog tima. Nikada nismo imali problem, jer se vrlo jasno povuče crta gde je ko i ko dokle ide”.

Kao klinac, "pikao je fucu" na Tašmajdanu. Do osme godine i odlaska na "Marakanu”, "bubamaru” je uglavnom šutirao na poljančetu pored zgrade Televizije Beograd, koje se spušta ka crkvi svetog Marka. I tada se, kao i danas, merio sa starijima od sebe.

"Brat, koji je četiri godine stariji, uključio me u svoje društvo, prihvatili su me odlično, pa sam skoro uvek igrao sa njegovim drugarima, retko sa svojim. Uporedo, sve do 13, 14. godine igrao sam i u Zvezdi i na Tašu. Čak se dešavalo da se posle nekih utakmica u Zvezdi ni ne istuširam, već požurim u park na fudbal. Iako sam bio najmanji niko me nije štedeo, a nisam ni ja njih. Bila je to velika škola”.

Kum će biti trener

Prošao je i sve mladje kategorije kluba u Ljutice Bogdana, rastao ispod severne tribine, gde je za osam godina na više od 250 utakmica skupljao lopte. Bio je tamo i kad je Maradona lobovao Diku, i kad je Dejo dao gol Milanu u magli, i kad je Vasilijević vadio loptu metar ipo iza linije na ponovljenoj utakmici protiv "rosonera"…

U Zvezdi je bio kapiten svojim vršnjacima (generacija ’72) sa kojima je 1990. godine osvojio omladinski Kup Jugoslavije. Iz te Zvezdine generacije izašlo je i nekoliko kumstava, medju kojima i kumstvo Jankovića i Zvonka Milojevića, nekadašnjeg golmana crveno-belih koji je prošlog meseca u Nemačkoj imao tešku saobraćajnu nesreću.

"Miloje se oporavlja polako, sve to teško ide, ali uspeva da predje stepenik po stepenik - od borbe za život, pa za izlazak iz kome, pa da povrati moć govora, pokretanje ruku. Sada je ostalo još da ne može da pomera noge. Takav će da krene na rehabilitaciju u belgijski Luven”, rekao je Janković i za MONDO otkrio da će Milojević, kad se potpuno oporavi, ući u trenerski posao i početi da radi sa njim, kao što su planirali još pre nesreće.

Bolje bih prošao da nisam Bobijev sin

Za razliku od kuma, koji je bio i standardan prvotimac Zvezde, Janković nije dobio pravu šansu na "Marakani".

"Pao sam u nezgodno vreme za prvi tim. Realno, nisam mogao da prodjem, pošto je to bila ona najbolja generacija. Sa druge strane imao sam veliku čast da radim i živim sa njima godinu dana, da prodjem i pripreme u tom ciklusu kada se jurio evropski tron”, rekao je Janković, čiju poziciju su u toj šampionskoj generaciji pokrivali Robert Prosinečki ili Vlada Stošić.

Za seniorski tim Crvene zvezde debitovao je u sezoni 1990/1991 na utakmici protiv subotičkog Spartaka, a zatim je još samo jednom nosio dres najdražeg kluba. Pored objektivnih okolnosti, na njegovu igračku karijeru uticale su i neke subjektivne, najviše teret prezimena koje nosi.

"Sigurno bih prošao bolje kao igrač da nisam sin (sportskog novinara Dobrivoja) Bobija Jankovića. Pratilo me očevo ime, njegov status, a ja sam se borio da tu etiketu skinem. Bilo je jako teško, jer su ljudi bili i tada, kao što su i sada, sujetni u ovom poslu”.

Preko tri kontinenta do Zvezde

U potrazi za sopstvenim identitetom, Janković se tada preselio u Australiju.

"Sa ove distance, to je bila greška. Medjutim, kao klinac od 19 godina, taj teret sam sebi preko noći hteo da skinem sa vrata tako što ću otići negde gde ću moći da se borim za svoje ime i prezime onako najčistije, najpoštenije - na terenu. Prva ponuda bila je najradikalnija, ali sam, tražeći svoj identitet, u roku od 24 sata prelomio, spakovao se i otišao za Australiju. Klub se zvao AFC Sidnej, vlasnik je bio jedan naš čovek, a trener Englez. Došao sam u prvenstvo gde mene niko nije brenovao i gde ja nikog nisam brenovao. Živeo sam sam celu sezonu, bila je to vrsta čeličenja, i mentalnog i igračkog”.

Imao je priliku da ostane u Sidneju, ali je Zvezda, čiji je igrač i dalje bio, tražila da se vrati. Kad je u Beogradu "prepoznao da je to ista klima", sačekao je šest meseci da mu istekne ugovor, pa ponovo spakovao kofere i otišao put Francuske. Prvo je igrao za Šerbur, mali klub na La Manšu, a zatim, juna 1994, prešao u Po, ekipu koju je vodio Slavoljub Muslin. To poznanstvo, pokazaće se kasnije, promenilo mu je život.

Nije mu se dopao američki "soker"

Francuska je zemlja koju je Janković zavoleo od malena. Išao je u francusko zabavište u Kneza Miloša, pa u osnovnu školu Vladislav Ribnikar, gde se francuski uči od prvog razreda, a školovanje je nastavio u filološkoj gimnaziji, da bi na kraju upisao i studije francuskog jezika. Igrao je i studirao u isto vreme, čak su mu studije išle veoma dobro, a onda je odlučio da ih batali, jer ga je nerviralo to što se ispiti polažu na srpskom jeziku.

"Razlog jeste klinački, ali zapravo sam zbog toga napustio fakultet. Dolazeći iz Francuske u tri roka sam stigao do toga da mi nedostaju dva ispita da očistim drugu godinu. Medjutim, kako nikada nisam planirao da se bavim time, da radim kao prevodilac ili profesor, već je to bilo iz čiste ljubavi, nisam osećao neku presiju. Kako sam upisao fakultet, tako sam odlučio i da ga napustim i prešaltovao se na višu trenersku školu”.

Posle Zvezde, Šerbura i Poa, na red je došao odlazak preko "bare” i paraf na ugovor sa ekipom Kanzas Sitija.

"Bilo je to igranje u jednom suludom sistemu, u kojem su važila neka fudbalsko-hokejaška pravila. Golovi koji su se postizali vredeli su jedan, dva i tri poena, a utakmice, koje su se igrale u punim halama, završavale su se rezultatima 15:13 ili 20:15”.

Američki "soker" ga nije impresionirao i nakon sezone u Kanzasu želeo je da se vrati u Evropu. Bio je na korak od pariskog Rasinga, za koji na kraju nije potpisao zbog povrede kolena. Priča da se već na prvom treningu povredio "do daske" - stradali su mu meniskus i prednje ukrštene veze.

Sa Muslinom i na kraj sveta

Posle "spartanskog oporavka", već za šest, sedam meseci potpuno se vratio fudbalu. U to vreme, dotadašnji pomoćni trener Ratko Dostanić preuzeo je Obilić, a Slavoljub Muslin pozvao Jankovića da dodje i radi sa njim.

"Malo sam se premišljao, da bi jednog dana postao svestan da sa takvom povredom i u tim godinama više neću moći da stignem do visokog nivoa, a da su mi se na drugoj strani otvorila vrata da sve to kompenzujem. Tako sam u zimu 2000. počeo da radim u Zvezdi kao savetnik-skaut, a 5. jula 2001. kao trener”.

Sa Muslinom je osvojio dve "duple krune", a saradnja je, kako kaže, bila "maksimalno čista i spartanska”.

"Bez pitanja i potpitanja, sa dva kofera išao sam svuda gde ide čovek sa kojim radim. Maksimalno poverenje, egzemplar kako bi odnosi trebalo da funkcionišu. Bio sam pomoćni trener u najčistijem smislu te reči, kakvih je danas malo. Takav je bio odlazak iz Zvezde, takav je bio odlazak iz Levskog, takav je bio novi odlazak iz Zvezde, takav je bio odlazak iz Lokerena, gde sam imao ponudu da ostanem da radim kao šef stručnog štaba, najmladji trener u istoriji belgijskog fudbala, pritom stranac, bez licence i dana samostalnog rada sa ekipom. Odbio sam i krenuo dalje sa Muslinom, prvo u Ukrajinu (Metalurg), a zatim Moskvu (Lokomotiva)”.

Vratio se u Zvezdu sa idejom

A onda se ovog leta konačno vratio kući. Došao je sa idejom u Zvezdu i - dobio posao.

"Vratio sam se sa programom podizanja stručnog rada u celom klubu. Radni naziv funkcije je bio sportski kordinator, a cilj - da se ustanovi kriterijum za treniranje igrača Zvezde od klinaca do prvog tima. Da se ponovo pokrene stara Zvezdina škola fudbala, da se unificira rad u klubu, da se uspostavi skauting mreža u celom regionu, da se odatle dovode klinci i da se napravi elitna grupa dece sa kojom će se dodatno raditi, a zatim da se tako isfiltrirana grupa polako približava prvom timu”.

Prvobitno zamišljena ideja, medjutim, morala je da sačeka, pošto su rezultati prvog tima bili prioritet, a - kako je kao Muslinov pomoćnik imao više od 30 evropskih utakmica - ponovo je, barem na odredjeno vreme, postao skaut. Ipak, ono zbog čega je došao, program koji zastupa, kao i trenersko iskustvo koje ima bez obzira na godine, presudili su da Aleksandar Janković 9. novembra nasledi Milorada Kosanovića na klupi Zvezde. Uleteo je tada u "crveno-beli voz" i, umešno pilotirajući, dovezao ga do prve stanice - zimske pauze.

Slede opravke i reglaža trapa

"Prvi deo puta prošli smo sa jednim malim oštećenjem koje se zove Kula i dva izgubljena boda. Ostale stvari bile su manje-više kako treba. O Evropi namerno ne pričam, jer to u ovom trenutku nije realno. Opravke, reglaže trapa, u ovakvim okolnostima nije moglo da bude, igrali smo svaka tri dana u blatu do članaka, a trenirali u blatu do kolena. Sada ćemo konačno imati vremena da se posvetimo ispravljanju nedostataka na putu do neke lepršavije i efikasnije igre”

Zimsku pauzu, crveno-beli će iskoristiti i da malo izmene kompoziciju svog voza.

"Dovešćemo neke igrače na pozicije za koje smo deficitarni. Dvojica su izvesna, s tim što postoje još dvojica koja zavise od eventualnih transfera”, rekao je Janković. U predstojećem prelaznom roku više od pet igrača moglo bi da ode iz Zvezde, ali Janković nije želeo da ih imenuje.

Upitan ima li Zvezda neki "biser” u mladjim kategorijama koji bi mogao da pojača prvi timu, trener crveno-belih kaže:

"Od generacije ‘84, u kojoj su bili Basta, Janković, Mrdja i Milovanović, iz Zvezdine škole nije izašao nijedan igrač koji je postao standardan prvotimac. O biserima ne bih govorio, jer situacija nije nimalo ružičasta, medjutim, sve može da se popravi. Situacija nije bila ružičasta ni u prvom timu pre mesec, mesec i po dana, pa se polako vadimo. Sve je proizvod rada i vere u taj rad”.

Runi kontra Pantelić

Kada bi imao neograničen budžet za pojačanja, Janković bi u Zvezdu prvo doveo Vejna Runija.

"Definitivno Runija. Obožavam ratnike, igrače sa borbernim mentalitetom. Runi je igrač kojeg često spominjem u svlačionici kada se postavi pitanje motivacije. On je igrač koji nema nijedan problem, ni statusni, ni materijalni, a u njegovim očima na svakom meču vidimo glad za pobedom, želju za igrom, za nadmetanjem i volju da ostavi i poslednji atom snage na terenu. Prvi takav tip igrača, koji je maltene više tukao štopere nego oni njega, bio je Mark Hjuz.. Taj borbeni duh je nešto što mnogo volim i cenim kod igrača, daleko od toga da odobravam grubosti na terenu, ali mnogo mi se dopada ta bespoštednost, beskompromisnost, srčanost”.

Idealnih 11 u tom slučaju bi bilo:

"Na golu Bufon. U odbrani desno Alveš, levo Hajnce, štoperi Vidić i Teri. Zadnjeg veznog bi mi igrao Makelele, u sredini Ronaldinjo, desno Džerard, levo Kristijano Ronaldo, polušpica Vejn Runi, a špica Tjeri Anri”.

Kao antipod Runiju, ne po majstorstvu, već po voljnom momentu, bio bi Marko Pantelić, ako smo dobro zaključili iz anegdote koju nam je kao najači utisak iz dosadašnje trenerske karijere prepričao Sale Janković.

"Gori nam pod nogama za titulu, igramo u Nikšiću protiv Sutjeske i rezultat je 0:0. U 70. minutu ulazi Pantelić, koji u 71. minutu postiže gol, a u 72. već traži izmenu zbog povrede”, kaže Janković, a zatim dodaje: "To je neka vrsta karaktera igrača koji je takav i sa čim morate da se pomirite”.

Nešto se dogodilo na putu za raj

Porodica - petogodišnja ćerka Mila, djak prvak Marko i supruga Danijela utočište su od svakodnevnih problema, a "ventil" su i knjige, od kojih preferira špijunske trilere, i muzika.

"Muzika ima strahovito važno mesto u mom životu, s obzirom da san dosta vremena proveo i provodim na kojekakvim putovanjima imam muziku za svako raspoloženje, a u poslednje vreme uglavnom slušam klasiku i neke ambijentlne stvari, koje me opuštaju pošto mi je posao dosta stresan"

Narodnjake - kaže da ne sluša, niti je ikad slušao. S obzirom na to da je većini igrača Zvezde omiljena pevačica Ceca, pitali smo se šta se sluša u svlačionici, a šta u autobusu.

"U svlačionici se ne sluša ništa, a u autobusu odlučuje šef", kroz smeh kaže Janković, a zatim pomirljivo dodaje: "Ne ulazim ni u čiji izbor, svako traži svoj mir i pronalazi ga u odredjenim stvarima, uvažavam sve".

I za kraj, koja pesma bi Aleksandra Jankovića ispratila u ring, da je kojim slučajem bokser?

"Fil Kolins (Phil Collins) - Something Happened On The Way To Heaven (Nešto se dogodilo na putu za raj)".



(MONDO)

Povezano

Sve vesti