Šta je zajedničko Borislavu Pekiću, Draži, Žanki Stokić, Karađorđevićima, ali i hiljadama drugih ljudi u Srbiji koji su od strane države bili okačeni na stub srama?
Pročitajte dirljivu ljudsku priču koju su nam ispričali potomci rehabilitovanog štampara iz Zemuna...
Kada je proleća ove godine rehabilitovan Dragoljub Draža Mihajlović digla se prava medijska halabuka. I godinama pre odluke suda o rehabilitaciji komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini u Drugom svetskom ratu sudski postupak praćen je protestima i okršajima negdašnjih četnika i partizana. Jedni su tvrdili da je reč o prekrajanju istorije, a drugi o zadovoljenju istorijske pravde...
Stotine novinskih stubaca bilo je ispisano o rehabilitovanom “đeneralu Draži”, ali i drugim ličnostima iz srpske istorije sa u startu manje “spornom biografijom”, poput velikana srpske kulture Borislava Pekića i Žanke Stokić, ili poslednjeg jugoslovenskog monarha - kralja Petra Drugog Karađorđevića, pa i današnjih Karađorđevića...
O njihovim životima i postignućima uči se i u školama, prave se filmovi, pišu knjige...A šta je sa onim drugim, “malim ljudima” čije ime, osim porodice, retko ko spominje, a pretrpeli su pravu torturu i bili od svoje države proglašeni za izdajnike, neprijatelje, saradnike okupatora...
Pre nekoliko dana, jedna mlada žena iz Zemuna, nagnala nas je da se setimo baš tih ljudi, dirljivom pričom o svom dedi koju je objavila na Facebooku. Sanda Filipesko podelila je sa svojim prijateljima ovu priču:
“Juče smo dobili rešenje Apelacionog suda da su rehabilitovali mog dedu Stevana Filipesko.
Krivica mu je bila što je bio privatnik i posedovao je štampariju 'Jugoslavija'sa svojim bratom Livijem, u centu Zemuna koja je počela sa radom davne 1922. godine. Tih godina posle drugog svetskog rata, svi su se radovali oslobođenju od Nemaca, očekivali srećniji život u konačno svom slobodnom gradu, srećni što je porodica ostala na broju i što će se konačno raditi bez prisile i pritisaka. Nije se slutila nesreća - dedi je oduzeta štamparija, proglašen je za ratnog profitera jer je radio i štampao u vreme rata. Život je visio o koncu. Sreća što je njegov radnik potvrdio da je deda tokom noći zajedno sa njima štampao letke za partizane, pomagao pokret otpora. Ostao je da radi u štampariji do penzije kao šef, ali je oduzeta celokupna imovina, mašine, papir, boje... Rekao mi je : 'Najteže mi je bilo kad su mi izvadili novčanik iz džepa, uzeli pare iz njega, pocepali slike dece i porodice'. Borba je trajala od 1946.godine - da mu se povrati ugled, da se ispravi nepravda...ali nažalost on nije više među nama i ne može da se raduje", napisala je Sanda, a mi smo je posle toga pronašli...
DOVEO GUTENBERGOVE MAŠINE U SRBIJU
Od Sande i njenog oca Branislava Filipesko saznali smo celu životnu priču ovog hrabrog čoveka, jednog od najboljih štampara i grafičara koje je zemlja tada imala, a koji nije dočekao pravdu, pošto je umro, sada već daleke 1990. godine.
U jednom kafiću s one strane reke, “jer pravi Zemunci retko zalaze u Beograd”, Sanda i Branislav su nam u dahu ispričali šta je sve preživeo njihov deda i otac, o čijem radu postoje zapisi u Zemunskim novinama, bibliografiji Zemuna, a uskoro će o njemu pisati i Almanah grafičara Srbije.
Jedan od viđenijih ljudi u Zemunu bio je Stevan Filipesko uoči i za vreme Drugog svetskog rata. Rođen 1907. godine, završio je zanatsku kalfensku školu za štampara u Beogradu, u tadašnjoj štampariji Makarije. Daleke 1922. godine, zajedno sa bratom Livijem i vrsnim grafičarem Matijom Veberom osnivaju štampariju “Jugoslavija”. Veber se, posle nekog vremena, povlači iz tog posla, a braća ga isplaćuju i nastavljaju sama.
Po mnogo čemu revolucionaran bio je mladi Stevan. “Otac odlazi u Beč i kupuje najmoderniju mašinu - šnel presu 'Man' u Centru evropske grafike 'Gutenberg haus' i to ne tako što je dobio nasledstvo, već tako što je dao hipoteku na kuću, na sve što je imao - osim žene i dece. Postao je jedan od najmodernijih štampara u zemlji”, priča Branislav.
“U pitanju je mašina koja je štampala sama bez ikakvog osoblja, bez ulagačice koja je ulagala tabak, a koštala je 'sačuvaj Bože'. Tako je počeo da širi posao, kokurisao je jakim preduzećima u Srbiji i dobijao je velike poslove. Radio je brošure za 'Crveni krst', štampao je knjige, plakate i stručna medinska izdanja, i za bolnice je radio...Jednom rečju sve poslove bio je osposobljen da radi - imao je i knjigoveznicu i štampariju i unos teksta je radio”, objašnjava Stevanov sin.
A ONDA JE POČEO RAT
“Tokom rata u Zemunu su bili na vlasti Nemci i ustaše, glavna ulica bila je ulica Adolfa Hiltera. Štamparija mu je bila tu negde gde je sada MekDonalds, u centru, u Glavnoj ulici...1946. godine odlukom Vrhovnog suda vlast je rekla da ne može da postoje više privatne štamparije - između ostalog, i Moša Pijade je rekao da je privatna štamparija opasnija nego atomska bomba. Oni su znali i da su paritizanima štamparije bile bitne za propagandu. Tako je, posle te odluke vlasti, mom ocu oduzeta štamparija”, kaže Branislav, koji je rođen 1948. godine, dve godine pošto je Stevanu oduzeta imovina.
Priseća se Branislav da mu je otac ispričao da su mu tada odneli sav papir, boje, alate, uređaje... “Sve što je imao i prebačeno je u državnu štampatiju, napravljen je popis. Oduzete su mu sve stvari, čak su mu odneli i dnevni pazar”. Sve je to odneto odlukom Vrhovnog suda, koji je kao otežavajuću okolnost uzeo i činjenicu da je Stevan u svojoj štampariji za vreme rata štampao i ustaški list "Graničar", kao i bilten za nemačku vojsku (zanimljivo je da je glavni urednik “Graničara” bio hrvatski književnik Gustav Krklec koji zbog toga nije pretrpeo nikakve posledice).
Tužilaštvo se i danas, tokom procesa rehabilitacije pozvalo na te “otežavajuće okolnosti”, ali su odlukom Apelacionog suda one odbačene, i Stevan je ipak rehabilitovan. A evo i zašto...
Naime, i posleratni Vrhovni sud nije Stevana poslao u zatvor, ili izrekao još strožu kaznu zbog veoma važne činjenice – svedoci su potvrdili da je pomagao partizane, da im je pripremao materijale za štampu, ali i pomagao novčano i u sanitestkom materijalu. “To mu je bila olakšavajuća okolnost da ne bude osuđen na zatvor, ili čak smrt”, kažu Sanda i Branislav.
On im je rekao “Ljudi, morao sam da radim! Upali su mi ti neki poglavnici ustaški i Nemci i rekli su da štampam. Pretili su - čak su mi i revolver u usta gurnuli pred radnicima. Pokušao sam i da se izvadim, rekao da ne mogu to da radim jer nemam čoveka za unos teksta, nemam slagača... Ja i ne radim knjige jer nema ko da mi ih slaže”, seća se očevih reči Branislav. Onda su mu, kaže, oni rekli “Nema problema! I za dva dana su ustaše iz Zagreba dovele svog čoveka koji je počeo da im slaže 'ono što je bilo za njih interesantno'. Izašli su možda jedanput ili dvaput sa tim svojim časopisima...”
Time su teretili Stevana, a kao olakšanje su mu uzeli podatak da je u štampariji obučio dva narodna heroja: Jovana Popića i Nikolu Ribarića, koji su kasnije streljani u logorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški.. “Oni su bili kod njega đaci, bili su deca... Štampali su noću letke, raznosili ih po gradu i nosili na groblje, pa su ih i tamo delili”.
Upravo potomci tih narodnih heroja bili su svedoci na procesu koji je nedavno završen i koji je doveo do odluke da se Filipesko rehabilituje.
Ali nisu samo oni svedočili o delima zemunskog grafičara, gospodina starog kova...
KAKO JE RAHELA POSTALA RADMILA, A SEMJUEL STEVAN
Pretpostavljamo da ni jedan sudija na svetu ne bi ostao ravnodušan na priču ćerke Jevrejke čiju je porodicu upravo Stevan Filipesko spasio sigurne smrti za vreme fašističke vlasti u Zemunu.
“Kakav je on čovek bio, kao stena! Svoju glavu stavio je u torbu, da bi spasao druge”, sa ponosom priča Branislav i deli s nama još jednu priču za kraj.
“Iz Beograda su za vreme rata, preko Lida dovodili Jevreje u batarama za kupus (pletene košare u kojima se prenosio kupus) i tako su ih prevozili u Zemun. Moj otac je u kuću primio ženu sa dva sina i ćerkom. Tada ih je otac prekrstio da ih ne bi streljali. Mladić Semjuel postao je Stevan, a devojka Rahela – Radmila, drugi sin Robert nije menjao ime. Živeli su kod nas u kući dve - tri godine, a posle su svi otišli u partizane. Stevan je postao oficir JNA, Rahela je otišla u Šestu ličku diviziju, a posle je bila medicinski radnik na VMA. Njena ćerka je svedočila u procesu rehabilitacije mog oca”, kaže Branislav, koji je poslednjih 18 meseci na Višem sudu u Beogradu brojnim dokumentima, ali i svojim sećanjima i sećanjima svedoka koje je uspeo da pronađe, uspeo da dokaže da njegov otac nije saradnik okupatora...
Stevan Filipesko nije se predao posle odluke o konfiksaciji imovine. Nastavio je da radi u državnim firmama kao štampar i grafičar. Sudbina je htela da na poziv opštinskih vlasti, posle dva druga radna mesta na kojima se kraće zadržao, do penzije radi na mašinama koje je sam kupio davno u Beču, i u štampariji koju je sam osnovao i nazvao je “Jugoslavija”, a nove komunističke vlasti štamparija “Sava Mihić”. I pošto se penzionisao, bio je glavna pomoć zemunskim penzionerima, pisao im je sve potrebne dokumente, tražio za njih socijalnu pomoć...
Zemunske novine 9. novembra 1990. godine su javile: “Sa zakašnjenjem javljamo da je večno na Gardoš otišao Stevan Filipesko, jedan od ljudi koji je Zemunu dao mnogo, a tako ga tiho napustio. Umalo neprimetno”.
Pa da ne bude neprimetno. Posvećujemo ovaj tekst Stevanu Filipesko, ali i svim drugim dekama i bakama, i njihovim potomcima koji i danas na svojim plećima nose ljagu nekih davnih vremena kad se sudilo i presuđivalo, često bez pravde...
