Tatjana Pujin - slatka mala srpskog filma

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić podsetio nas je na još jednu damu srpske kinematografije, koja nije glumila u mnogo filmova, ali jeste ostavila trag. A i vreme je Oktoberfesta!

Ima jedan vašar u Evropi, vašar piva i veselja, tako su ga nekada zvali - svečano ga otvaraju svake poslednje nedelje septembra, već više od 200 godina. Pa, tako i pre neki dan otvoriše Bavarci taj njihov fascinantni Oktoberfest.

Počinje u septembru, završava u oktobru, u slavu odlazećeg leta i njegovog veličanstva - piva. Švabice u onim kičastim šarenim haljinicama, sa plavim kikama i jarkocrvenim karminom, momci u lederhoznama, zajapureni i rumeni od pivske groznice; karuseli, ringišpil, muzika, kobasice i krigle od kilo, a sve to na čuvenoj Terezinoj livadi pokraj Minhena...

... A moja prva asocijacija (posle piva, razume se) na taj šareni vašar već decenijama je naš sjajni film istog naziva - "Oktoberfest" Dragana Kresoje. Gledao sam ga bezbroj puta i do danas važi za jedan od meni najdražih domaćih filmova. Prvi put sam ga video u "Kozari" (za ove mlađe - to je bio legendarni bioskop u Bezistanu, u centru Beograda) 1987. godine.

Kakve smo samo glumce tu gledali! Izvanredni Bule Goncić u ulozi karijere, fascinantna Vesna Trivalić u svom prvom pojavljivanju pred kamerama, maestralni Zoran Cvijanović i Žarko Laušević, ubedljivi Bata Živojinović i Branislav Lečić, nezaboravna Vladica Milosavljević, sjajni Bogdan Diklić... i, među njima, jedno potpuno novo lice, pravo osveženje niotkuda - Tanja Pujin.

"OKTOBERFEST" - INSERT

Izvor: YouTube


Ta moja asocijacija na bavarski festival piva i radosti zapravo je nezaboravni monolog Zorana Cvijanovića sa početka filma - dvadesetogodišnjak Bane svom društvu na žurci, pun utisaka, prepričava svoj dijabolični provod baš na Oktoberfestu: "U glavi haos, piče ringišpili, zuje karuseli...!". Bilo je to vreme crvenih pasoša, kućnih žurki, odlazaka u Trst po kafu i farmerke, a znali smo da skoknemo i do famoznog Minhena, busom ili vozom, na jedno vrtoglavo popodne, pa uveče nazad za Jugu, u novim starkama i sa kartonom piva pod miškom.

I kada se tako setim Kresojinog filma, odmah je tu negde i ona slatka mala sa plavim uvojcima i smešnim šeširom, neodoljivog osmeha i ogromnih tamnih očiju. Da, Tatjanu Pujin nije više bilo moguće zaboraviti.

Sećam se kako su se svi koji su videli "Oktoberfest" raspitivali (tada ne beše interneta, ni
Gugla) unaokolo ko je ta mala, otkud se stvorila, pričali kako je harizmatična, slatka, temperamentna... Mislim da smo je svi (tadašnji studenti, gimnazijalci) želeli makar za drugaricu. Tanja nije bila toliko predmet erotske fantazije ili nekakva femme fatale, ne; nežne spoljašnjosti, zračila je radošću devojčice i srcem lafčine, imala je autentični šarm, delovala neposredno, simpatično i milo, a sa temperamentom đavolice, vrcava i razigrana, brza na jeziku, još brža na podijumu za igru.




Tatjana Pujin je rođena Čačanka, poreklom iz Vojvodine. U svojoj dvadesetoj odlučila je da pokuša da upiše glumu na beogradskom FDU. Od samog početka, po sopstvenim rečima, sve to je shvatala kao - igru. I studije, i veliki grad, i filmove. I sve to je došlo odmah, već na samom prijemnom ispitu!


Čim je Tanju zapazio tu, na Akademiji, Dragan Kresoja, autor filmova "Još ovaj put" i "Kraj rata", ponudio joj je ulogu u svom novom filmu - bio je to, naravno, "Oktoberfest", priča o sudbinama mladih u Beogradu osamdesetih godina. Šarmantnu devojku su, naravno, primili na studije glume, a Kresoja je bukvalno odvukao pravo na snimanje filma.

Sve se za Tanju odvijalo munjevitom brzinom, što je u jednom trenutku postalo problem - naime, Fakultet dramskih umetnosti ne dozvoljava brucošima da prihvataju glumačke angažmane, da snimaju filmove. Zbog "Oktoberfesta" Tatjana je bila pred izbacivanjem sa Akademije. Ipak, sve se nekako dovelo u red, a leta 1987. godine film je premijerno prikazan na Pulskom festivalu, uz nepodeljene pohvale publike i kritike. Tatjana Pujin preko noći je postala jedno od najslikanijih lica u bivšoj Jugoslaviji, njena prva uloga bila je pun pogodak.

"HAJDE DA SE VOLIMO" - INSERT

Izvor: YouTube



Svi su je primetili, svima se dopala. Tog leta, Pujinova dobija nove ponude, upkos tome što je, u tom trenutku, još uvek na početku studija glume. Najprimamljivija joj se učinila uloga u komediji "Hajde da se volimo", jednom od najgledanijih filmova u istoriji domaće kinematografije. Pored Lepe Brene, Buleta Goncića i čitave plejade domaćih glumačkih asova, Tanja je već živela svoj "američki san". A tek što je napunila 21 godinu.

Usledila je uloga Lili, ekscentrične i vesele provincijalke u ostvarenju Želimira Žilnika "Tako se kalio čelik" (1988), satiričnom osvrtu na život radničke klase i marginalaca u već dobrano načetom socijalističkom društvu. I ovde će Tatjana Pujin svojim talentom, neposrednošću i šarmom oduševiti publiku. Kamera je naprosto voli, Tanja je u svakom kadru prirodna, opuštena, kao da je reč o glumici sa ogromnim iskustvom, a ne studentkinji koja je praktično tek zakoračila u svet filma.

"TAKO SE KALIO ČELIK" - INSERT

Izvor: YouTube



Pujinovu smo gledali i u par epizoda TV serije "Bolji život", kao Ciganovićevu kćerku. To je, u osnovi isti lik kojeg je tumačila u komediji „Hajde da se volimo“ (uprkos protivljenju svog sumanutog oca, ludo zaljubljena Tanja beži sa Buletom Goncićem, a njen tata ih onda juri širom bivše domovine).

Te iste, olimpijske 1988. Tanja Pujin nije mogla da se odbrani od filmskih ponuda - zaigrala je u još dve lake komedije. "Sulude godine" (1988) - jedan od nebrojenih nastavaka onih originalnih "Ludih godina", predstavile su nam Tanju u novom izdanju: kao seksi medicinsku sestru na klinici u kojoj se leče Žika i Milan.


Sledi "Špijun na štiklama", još jedna (treš) komedija Milana Jelića, sa maestralnim Lanetom Gutovićem u naslovnoj ulozi. Ovde smo Tanju gledali u melodramskoj zavrzlami sa Milanom Štrljićem, tada jednim od najpopularnijih domaćih glumaca.

"Masmediologija na Balkanu" (1989) mladog sineaste Vuka Babića zanimljiv je pokušaj da se Branislav Nušić "instalira" u savremeno doba, tačnije u vreme sloma socijalizma, krajem 80-tih godina. Nušićev komad "Dr" temelj je ove britke filmske komedije sa Banetom Lečićem i Gidrom u glavnim ulogama; Tanja Pujin sjajno je odglumila razmaženu drugaricu, kćerku saveznog sekretara.

I posle svih ovih komedija došla je na red i dramska rola za Tanju Pujin - u pitanju je "Belle Epoque - Poslednji valcer u Sarajevu" (1990) Nikole Stojanovića. Neobičan i na momente stilski provokativan, film o zanimljivim ličnostima i događajima u sarajevskoj čaršiji u predvečerje atentata na prestolonaslednika F. Ferdinanda neobičan je i po tome što je snimljen 1990, a finalizovan u postprodukciji tek 2007. godine. Čim je završeno snimanje počeo je rat, a negativi su ostali "zarobljeni" u Zagrebu. Punih 17 godina trebalo je da se ovaj film uobliči po zamislima autora i konačno nađe pred publikom u svim republikama bivše SFRJ. Protagonisti Davor Janjić i Tanja Pujin najzad su mogli i sami da vide film na kome su radili na početku svojih karijera.



Uloga Lidije u komediji Srđana Dragojevića "Mi nismo anđeli" (1992) bila je praktično Tanjina poslednja rola u jugoslovenskoj kinematografiji, baš kao što je i pomenuti film poslednji filmski hit bivše zajedničke države.

Za kraj, Tanja se pojavila i u kanadskom filmu snimanom kod nas, neposredno pred izbijanje rata - "Happy Hell Night" (1992), opskurni horor film o satanističkom serijskom ubici, manje-više klasičan izdanak B-produkcije s kraja osamdesetih. Oskudno realizovan, ovaj film nama je interesantan i po ulogama Gale Videnović i Irfana Mensura, a pomoćnik reditelja Brajana Ovensa bio je naš Dinko Tucaković.


U to ružno vreme, Tatjana Pujin napušta Srbiju i odlazi u Rim. Istovremeno, donosi odluku da prekine glumačku karijeru. Zanimljivo, u Italiji će narednih godina dobijati, s vremena na vreme, ponude da zaigra u tamošnjim filmovima i serijama ali sve ih je odbila, rešena da se ne vraća glumi. Tokom prošle decenije, Tanja je odlučila da se pozabavi produkcijom dokumentarnih filmova, bolje reći putopisa iz raznih krajeva sveta. Tako je i realizovala nekolicinu filmskih priča o lepotama egzotičnih krajeva u koje je i putovala, poput zemalja severne Afrike, Kambodže, Tajlanda...



Sa svega desetak naslova u svojoj filmografiji, Tatjana Pujin svakako ne spada u red istaknutih filmskih glumica sa naših prostora; ipak, kada se uzme da je njena filmska karijera potrajala svega sedam sezona (1986-1992), deset uloga i nije zanemarljiv učinak. Istini za volju, Tanja nije dobijala priliku da tumači kompleksne dramske role; njeni likovi su, po pravilu, bili profilisani kao komični - reč je o mladim, temperamentnim devojkama koje ne mare za probleme i koje vole život, provod i bezbrižnost. Upravo za takve uloge Tanja je bila savršen izbor, još od slatke Irene iz "Oktoberfesta" pa nadalje.

I danas Tatjana Pujin zrači svojom energičnošću, pozitivnim stavom i tim razoružavajućim osmehom koji kao da nikada ne silazi sa njenog lica. Duhom i dalje mlada i poletna, Tanja je rado viđena u svakom društvu, na svakom mestu. S vremena na vreme, svrati u svoj Beograd, obiđe prijatelje, kulturna dešavanja. Šteta je što se već davno oprostila od glume, voleo bih da je ponovo vidim na filmskom platnu, da još koji film oboji svojom životnom radošću i šarmom kakav se u ovim vremenima tako retko sreće.
----------------------------------------------
SVE KOLUMNE Mladena Nikolića

Povezano

Sve vesti