Milan Srdoč - kauboj koji je prodavao lozove

U nastavku serije o sjajnim epizodistima jugoslovenske kinematografije, kolumnista MONDA Mladen Nikolić nije propustio priliku da nas podseti na Milana Srdoča. Saznajte i detalje iz njegovog života.

"Ja sam se odavno pomirio sa tim da ne budem ’glavni’, da se, maltene, provlačim između. Ali ako ja to radim dobro - dobro je. Bolje je kao sporedni akter biti primećen nego kao glavni zabrljati stvar".

Iz plejade naših glumaca koji su nas svojom pojavom na ekranu i sugestivnom dramskom igrom radovali, činili da zajedno sa njima maštamo o nekim događajima, pričama, ljudima i njihovim sudbinama, ovoga puta prisetićemo se tog omalenog, simpatičnog komičara koji je tako uverljivo umeo da odigra geg, da svojom gestikulacijom ili sjajnom mimikom napravi od bilo koje scene vic, da se prosto poigra, u najboljem smislu reči, sa likom kojeg bi tumačio, da mu podari ne samo emocije, već i punokrvnost, rečju, da ga oživi pred gledaocima. A kad pogledate to okruglo, malo, žućkasto lice sa ogromnim tamnim očima, prosto se zapitate kakav je bio čovek iza tih očiju, taj majstor pretvaranja?

Milan Srdoč rođen je pre 95 godina u Rijeci, na obali Jadrana. Njegov otac bio je metalski radnik, brodogradilac, a majka domaćica. Samo par godina kasnije, posle očeve pogibije, dečak sa majkom stiže u Beograd. Milan je odrastao na Čuburi, u nimalo lakim uslovima. Posle osnovne škole, završio je za metalostrugara i zaposlio se u tadašnjem brodogradilištu na Savi.

Milan se već tada ozbiljno zainteresovao za glumu, pa se ubrzo priključio jednoj amaterskoj teatarskoj grupi na Čukarici, upravo u vreme nacističke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju. Rat je proveo kao strugar pod radnom obavezom ali i kao glumac-amater u umetničkoj grupi čika Duška Ilića, koja je igrala (uglavnom Nušićeve) pozorišne komade za lokalnu publiku.

Upravo taj glumački angažman mogao je Srdoča da košta života. Naime, odmah po oslobođenju Beograda, u jesen 1944. godine, komunistički aktivisti i komesari započeli su jezivu čistku među Beograđanima koji su, navodno, bili saradnici okupatora tokom rata. Ni brojni umetnici (glumci, slikari, arhitekte, reditelji) nisu bili pošteđeni, a među onima koji su najsurovije kažnjeni bili su i članovi pomenute glumačke družine koja je označena kao - ravnogorska, dakle, kontrarevolucionarna.

Dušan Ilić, organizator i predvodnik ove umetničke grupe, streljan je na Košutnjaku, bez suđenja, zajedno sa još trojicom glumaca-amatera. Milan Srdoč je takođe bio određen za likvidaciju ali je u poslednji čas pomilovan da bi bio prinudno poslat na Sremski front. Tamo je, neobučen za vojsku, preživeo ranjavanje i tako se ova užasna životna epizoda za Milana srećno završila. Smrt ga nije htela, i to dvaput u svega nekoliko meseci.



Posle oporavka, Srdoč odlučuje da svakako nastavi sa svojom najdražom zanimacijom, glumom. Pridružuje se beogradskom lutkarskom pozorištu, gde peče zanat, sa akcentom na komediji. Odlaskom u Zaječar definitivno se posvećuje glumačkom pozivu, u tamošnjem gradskom teatru. Posle nekoliko sezona, vraća se u glavni grad gde dobija angažman u Beogradskom dramskom pozorištu. Uloge, istina male, epizodne, ređaju se jedna za drugom.

Sredinom pedesetih godina, Milan Srdoč prelazi u Narodno pozorište gde će ostati samo par sezona. Dva su razloga za to - prvo, nije bio naročito zadovoljan svojim statusom u nacionalnom teatru, igrajući uglavnom minijature; i drugo, njegova filmska karijera već je startovala i veoma brzo stigle su pohvale sa svih strana. Ovo je za Milana značilo samo jedno: da je zreo za status slobodnog umetnika, kako bi u potpunosti mogao da se posveti glumi na filmu i televiziji. Narednih trideset godina Srdoč je bio "slobodnjak".

A kako je sve počelo (mislim na Milana pred filmskom kamerom)? Legendarna Soja Jovanović ga je primetila na sceni BDP-a i pozvala ga da se pojavi u njenoj komediji "Sumnjivo lice" (1954) - ovo je bilo prvo Srdočevo pojavljivanje ispred objektiva, iako nije potpisan na odjavnoj špici. Prijao mu je posao na filmu, pa je dve godine kasnije odigrao ulogu čuvara u odličnoj drami Vladimira Pogačića "Veliki i mali".

A onda je stvar postala ozbiljna - Milan je u narednih pet godina glumio u 12 domaćih filmova. U tom periodu je i napustio stalni pozorišni angažman. Njegova najznačajnija uloga iz te rane faze je svakako bokserski fan zvani "Doktor" u tadašnjem bioskopskom hitu, Pogačićevoj melodrami "Subotom uveče" (1957). Stariji čitaoci setiće ga se i po ulozi Jovice Ježa u partizanskom filmu "Nikoletina Bursać" (1964) Branka Bauera;

Srdoč je bio jedan od omiljenih Bauerovih glumaca - zajedno su radili na nekoliko važnih projekata među kojima se ističu filmovi "Licem u lice" (1963), "Doći i ostati" (1966) i "Zimovanje u Jakobsfeldu" (1975), u kojem je na impresivan način odigrao folksdojčera Petera, za Milana atipičnu, punokrvnu dramsku ulogu.

Srdočevo izuzetno ekspresivno lice donelo mu je i uloge u famoznim nemačko-jugoslovenskim koprodukcijama, vesternima baziranim na kultnim romanima Karla Maja, snimanim tokom šezdesetih po vrletima Hercegovine. Ovi filmovi, pravljeni po uzoru na italijanske "špageti" vesterne, imali su ogroman uspeh kod publike širom istočne Evrope; tamošnji gledaoci nisu bili u prilici da gledaju originalne, holivudske kaubojce jer američki filmovi po pravilu nisu mogli da u svojoj distribuciji preskoče "gvozdenu zavesu".



Tada su se, osokoljeni uspehom italijanskih filmadžija koji su svojim niskobudžetnim vesternima harali bioskopima širom Evrope, reditelji iz (obe tadašnje) Nemačke dosetili da bi i oni mogli da snimaju svoje, "humanističke" vizije Divljeg Zapada (u kojima su Indijanci protagonisti, a ne anglosaksonski kauboji). Snimali su ih u Jugoslaviji, jer je to bila zemlja koja ima mediteranske predele, kamenite, osunčane i ruralne, nalik na španske i italijanske pustare u kojima su snimani "špageti", a pritom je realizacija bila značajno jeftinija.

Tako se, uz mnoge naše proslavljene glumce, i Milan Srdoč našao pred izazovom da
obuje čizme, uzme revolver i stavi kaubojski šešir na glavu. Glumio je, pored Bate Živojinovića, Jelene Žigon i Voje Mirića, u filmu "Old Surehand" (1965) nemačkog režisera Alfreda Forera. Istu ulogu (simpatičnog kauboja koji pomaže glavnom protagonisti, a voli i da popije) odigrao je i u "crvenom" vesternu "Knez nafte" (1965) Haralda Filipa, ponovo u nemačkoj produkciji. U oba pomenuta filma Srdoč nije glumio pod svojim imenom i prezimenom, već je koristio atraktivan "holivudski" pseudonim - Paddy Fox.

U sumornoj karakternoj drami "Divlje seme" (1967) Kokana Rakonjca, Srdoč je ostvario impresivnu rolu šizofrenog ckvenjaka u ubogoj provinciji i ta uloga ostala je kao jedna od najupečatljivijih u njegovoj karijeri. Zanimljivo je da se Milan nije pojavljivao u istaknutijim ostvarenjima "crnog talasa", dakle, u filmovima Makavejeva, Pavlovića i Petrovića, uprkos činjenici da se, već tokom te prve decenije rada na filmu, ovaj glumac profilisao kao majstor za raznorodne uloge, od komičnih do onih koje nazivaju "karakternim".

"DIVLJE SEME" - INSERT

Izvor: YouTube



Početkom 70-tih usledile su epizodne uloge u filmovima kao što su "Goli čovjek", "Burduš", "Bubašinter", kao i mnogo značajnije role u popularnim TV serijama "Muzikanti", "Diplomci" i "Prosjaci i sinovi". Srdoč je bukvalno išao iz projekta u projekat, bio je neumoran, a i tadašnja domaća filmska produkcija je bila u punom zamahu, zdrava i potentna, oslonjena na radove veoma talentovanih autora i scenarista (ovde ne mislim samo na filmove iz epohe "crnog talasa").

Milan je u svojoj bogatoj filmskoj karijeri igrao i pored pojedinih internacionalnih glumačkih vedeta. Jedna od njih je i nemačka glumica Hana Šigula, Fazbinderova miljenica i jedna od najistaknutijih srednjeevropskih glumica uopšte. Sa Hanom je glumio u zapadnonemačkoj drami "Kuća na moru" (1973). Ovoga puta Milanu nisu nadenuli na špici onaj komični pseudonim, Paddy Fox.

"PROSJACI I SINOVI" - INSERT

Izvor: YouTube



Srdoča pamtimo i iz filmova Bore Draškovića, "Usijanje" i "Duvanski put", kao i iz više popularnih TV serija s kraja sedamdesetih - "Pozorište u kući", "Babino unuče", "Vruć vetar", "Poletarac". Šira publika sigurno najviše voli da se priseti Milana kao lukavog nakupca koji se folira da je siromah, u kultnoj seriji "Priče iz radionice".

Naročito zapažen ostao je u filmovima Gorana Paskaljevića. "Poseban tretman" (1980) i "Suton" (1983). Bio je urnebesno uverljiv i simpatičan kao Čeda, jedan iz grupe alkoholičara na rehabilitaciji. Kad smo već kod pića, mnogi gledaoci Srdoča i pamte uglavnom po ulogama pijanaca, a takve likove odigrao je u svega tri filma (doduše, i u par TV serija).

"POSEBAN TRETMAN" - INSERT

Izvor: YouTube



Srdočev nesumnjivo najpopularniji filmski lik, prodavac lozova Čika Mige, jedini je, uz Bobu, Mariju i njihove roditelje, bez koga nije moguće ni zamisliti bilo koji od nastavaka kultnog filmskog serijala "Lude godine". Nema sumnje da je Mige, pored deda Žike i Milana, najprepoznatljiviji lik brojnim ljubiteljima ove franšize, uprkos tome što se u svakom od nastavaka pojavio veoma kratko, u svega nekoliko kadrova i sa tri-četiri replike. U tome se i ogleda Srdočev izražen talenat, da filmskom junaku kojeg tumači udahne život već u prvoj sceni, da publiku ubedi da je baš on taj i takav - prodavac lozova, kao što je Čika Mige u "Ludim godinama".

Milan Srdoč kao "čika Mige" iz serijala "LUDE GODINE"

Izvor: YouTube



Tokom najplodnijeg perioda u svojoj karijeri, sredinom sedamdesetih, Milan je rešio da sebi ispuni veliku želju - da napravi kuću, letnjikovac na Hvaru. Kupio je plac i počeo izgradnju. Kažu da je mnogo toga sam napravio: sto i stolice, vrata, prozore i još koji komad stolarije, to je svojim rukama pravio. A nije ni čudo, mladost je proveo i izdržavao sebe radeći zanatske poslove. Govorio je da će, čim ode u penziju, pravo na Hvar. Milan je sa porodicom živeo u centru Beograda, u zgradi u čijem prizemlju je kafana "Proleće".

Igrao je u blizu 50 filmova, ne računajući rad na televiziji. Publika ga najbolje pamti kao vrsnog komičara sa izraženom spontanošću i živopisnom ekspresijom u tumačenju uglavnom marginalnih likova, tzv. malih ljudi. A snimao je Milan Srdoč filmove i TV emisije i bio aktivan praktično do poslednjeg daha. Tokom 1987. igrao je u filmovima "Hajde da se volimo", "Neka čudna zemlja" i u seriji "Vuk Karadžić".

A onda je iznenada umro, na Božić 1988. godine. Penzionerski dani u miru i lepoti jadranskog
ostrva sa mirisom lavande ostali su Milanova neispunjena želja.


Nikada se nije ponašao kao neka zvezda; iako prepoznatljive spoljašnjosti, bio je jako skroman, naročito kada su u pitanju njegovi glumački kvaliteti. Milan se nije libio da otvoreno govori kako je njegova profesija u osnovi zanat, usput demistifikujući glumu, pa i dramsku umetnost u celini:

"Igrao sam razne stvari, ponekad i ono što mi nije ležalo, ali glumac nema šta da bira. Ustvari, najčešće se glumi za - honorar. A ružno je kada čovek ne razume to što radi... Često i dugo ponavljam tekst, ne zato da bih ga naučio napamet nego da razumem šta to pisac hoće. Ponekad to shvatim iz prve, a dešava se da nikad ne shvatim".

I baš kao što Milanu Srdoču ponekad nije bilo lako da razume ono što igra, i meni je nekad teško da shvatim šta je to što pojedine glumce, te ljude koji tako vešto manipulišu našim emocijama dok ih gledamo, izdvaja od ostalih i čini naročitim, pa i neponovljivim.

Pa čak i onda kada ne razumeju baš najbolje to što igraju. A za Milana upravo mislim da je bio - neponovljiv.
---------------------------------------------------

SVE KOLUMNE Mladena Nikolića

Povezano

Sve vesti