Od devet novčanica u opticaju izdanja Narodne banke Srbije na samo jednoj se nalazi lik žene - patriote, kosmopolite, slikara, intelektualca...
Uz rame sa Vukom Stefanovićem Karadžićem, Petrom II Petrovićem Njegošem, Stevanom Stojanovićem Mokranjcem, Nikolom Teslom, Jovanom Cvijićem, Đorđem Vajfertom, Milutinom Milankovićem i Slobodanom Jovanovićem nalazi se Nadežda Petrović. Ona je jedna od najznačajnijih figura srpske likovne umetnosti na početku 20. veka, ali je pre svega pamtimo kao hrabru i humanu ženu. Kada nije slikala, držala je govore, maštala, pisala kritike i previjala borce - u tri rata je bila bolničarka. Osnivačica "Kola srpskih sestara" rođena je na današnji dan 1873. godine u Čačku od oca Dimitrija - Mite Petrovića i majke Mileve, sestričine Svetozara Miletića.
Odrasla je u građanskoj porodici koja je cenila umetnost, pa je i ona učila slikarstvo u Beogradu i Minhenu, a zatim ju je želja za usavršavanjem odvela u Pariz.
Početak balkanskih ratova vraća je u otadžbinu, dobrovoljno je krenula za srpskom vojskom kao bolničarka i to na frontu.
Za vreme Prvog i Drugog balkanskog rata (1912-1913) Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.
"...Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!" — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći", napisala je na jednoj od njih.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljac Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu.
U jednom od pisma iz Prvog svetskog rata Nadežda je pisala svojima o borbama na Mačkovom kamenu: "...Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu.
Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše."
Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. godine Nadežda je otišla u Skoplje, gde se sklonila njena porodica. Uprkos preklinjanjima rodbine da se ne vraća na bojište, ona je ipak otišla u Valjevo na front, gde je i slikala svoje poslednje delo tokom borbi sa teškom bolešću - "Šatori Valjevske bolnice". Tada je Valjevo bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav...".
Naokon Suvoborske bitke Valjevo je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je nemilice odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović, koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana i umrla od tifusa 3. aprila 1915. godine. Tako je iza sebe ostavila ne samo fenomenalna umetnička dela, već i inspirativnu priču o požrtvovanju.
