Predrag Pepi Laković - diskretni šarm boema

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić podsetio nas je na još jednog sjajnog glumca - Predraga Pepija Lakovića.

"Ja nisam racionalan, ne mogu da planiram, u stilu, danas bi bilo dobro da radim ovo, sutra ću ono i tako; ne, ja idem za srcem - ako me ponese neka stvar, neka uloga, onda me nosi do kraja, bez obzira na muke…".

Melanholik blagog, setnog pogleda, tihog glasa i pesničke zanesenosti, usamljenik boemskog karaktera koji svuda oko sebe nailazi samo na nerazumevanje, pa i podsmeh - tri glumca mi padnu na pamet kada je reč o ovakvim likovima: Slobodan Cico Perović, Mustafa Nadarević i Predrag Laković. Tri gospodina. Tri musketara jugoslovenskog glumišta. A ovaj poslednji, zvali su ga Pepi, bio je najveći gospodin među njima - čak i kada je glumio stočara, mašinovođu, čuvara, pijanicu, radnika, uvek je neobjašnjivo zračio nekim gospodstvom, manirima, šarmom.

Predrag Laković rođen je u Skoplju, pre 86 godina. Pet minuta je stariji od još jednog glumca - njegovog blizanca Dragana Lakovića.

Mlađeg (ali krupnijeg i naočitijeg) Lakovića svi mi nešto stariji pamtimo sa autentičnom nostalgijom, jer Dragan je za nas sinonim za detinjstvo, razdraganost, pesmu i igru. Kada se na YouTube danas ukuca njegovo ime, pojavi se dugačka niska Lakovićevih snimaka pesama za decu, sa horom "Kolibri" i bez njega; da ne nabrajam sve te silne songove koji su obojili odrastanje deci iz sedamdesetih i osamdesetih godina, njegove nebrojene singl ploče koje je PGP RTB prodavala u milionskim tiražima, nastupe na festivalima, priredbama, televiziji…

Uprkos tome što se Dragan pojavljivao i u filmovima kao što su "Kapetan Leši" i, recimo, "Put oko sveta" (kao vozač one diližanse), u TV serijama "Kamiondžije" i "Pozorište u kući", ostao je zauvek upamćen kao apsolutno najpopularniji izvođač pesama za decu na ovom prostoru.

"POZDRAVITE MOGA TATU" - DRAGAN LAKOVIĆ i "KOLIBRI"

Izvor: YouTube



Ipak, ovde ćemo se okrenuti karijeri i životu Draganovog brata; Predrag Laković pripada prvoj posleratnoj generaciji glumaca koji su studirali na tadašnjoj Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Tu, iz današnje perpektive, istorijsku klasu vodio je profesor Mata Milošević, uz asistenciju mlade Soje Jovanović i vrsnog pedagoga Miroslava Belovića. Krajem četrdesetih, mladi Laković dobija nekolicinu uloga u, tada avangardnom, Beogradskom dramskom pozorištu, uglavnom u komadima Pirandela, Beketa i modernih francuskih autora. Kritičari pozitivno ocenjuju njegovu igru, a Laković već posle nekoliko sezona prelazi u Stupičino Jugoslovensko dramsko, u tom periodu najplodniji teatar bivše Jugoslavije.

Nekako u to vreme započinje i Pepijeva filmska karijera. Bilo je to 1953. godine, kada je talentovani debitant Puriša Đorđević uspeo da se izbori za svoj prvi celovečernji film "Opštinsko dete", snimljen po romanu Branislava Nušića. Debitant Laković odigrao je ulogu mladog bogoslova, ćutljivog i zanesenog, i tako odškrinuo vrata filmske i televizijske produkcije. Kroz čitavu Pepijevu filmografiju ta zanesenost, nerazumevanje okoline i česta zbunjenost biće osobine karakteristične za veliki broj likova koje je tumačio sa verodostojnošću koja se retko viđa.

U naredne dve decenije, sve do kraja sedamdesetih, Laković je odigrao više od 40 uloga u televizijskim projektima - dramama, humorističkim serijama, programima za decu. Filmovi su ga, međutim, uvek nekako zaobilazili. Svega pet, šest bioskopskih naslova, to je otprilike sve od Pepijeve glume pred filmskim kamerama.

"MAJSTORI, MAJSTORI" - INSERT

Izvor: YouTube



Početak osamdesetih za Lakovića je označio zaokret u karijeri, za šta je najzaslužniji svakako Goran Marković. Razočarani i ljubomorni nastavnik Bogdan, zamenik direktorke škole u satiričnoj Markovićevoj komediji "Majstori, majstori" (1980), jedan je od onih filmskih likova po kojima šira publika živo pamti Pepija Lakovića.

Ovaj, u izvesnom smislu, "kiseli" prikaz osnovne škole kao autoritarne sredine kojom su ovladali poltronstvo, malodušnost i sebičluk (među zaposlenima, razume se), kroz Markovićev osobeni humor iznedrio je neke od nezaboravnih likova gotovo u rangu kultnog Felinijevog "Amarkorda" - Berčekov Đoka Vinjak, Radmilovićev Majstor Sava, nastavnik fizičkog Ljube Moljca, Diklićev inspektor, direktorka Semke Bertok, Vuisićev domar Stole… u toj galeriji živopisnih likova nezaobilazan je bio i ostao i Pepijev Bogdan; rasejani, tobož bolesni (ili modernim rečnikom, pasivno-agresivni) zamenik direktorke na najbolji način zaokružuje alegoričnu sliku grupe frustiranih (prosvetnih) radnika pod upravom bezobzirne, bolesno ambiciozne direktorke koja uvredama, demagogijom i ucenjivanjem očajnički pokušava da zadrži svoju privilegovanu poziciju, pod prividom borbe za dobrobit đaka. Zaslugom nadahnutih glumaca i britkog, živo napisanog scenarija ovaj film je tek protokom vremena zauzeo svoje zasluženo mesto u antologijama YU kinematografije, baš kao i u kolektivnom pamćenju.



U turobnoj drami ironičnog naziva "Život je lep" (1985) autora Bore Draškovića, Predrag Laković ostao je nezaboravan kao buntovni, raspamećeni mašinovođa koji, u nastupu beznađa, samovoljno zaustavlja putnički voz usred vojvođanske ravnice. Njegov dramatični apel da se "ovako više ne može", taj očajnički čin ispostavlja se, logično i neumitno, uzaludnim, baš kao i svaki pokušaj da se stvari promene, da se nekako, pa makar i naizgled bezumnim potezom, stane na put sveopštoj dekadenciji i licemerju. Po mom mišljenju, Lakovićeva gluma je u ovom filmu prosto savršena, maestralna.

Na ovom mestu setimo se i male, simpatične uloge jednog od "izdajnika", profesora u gorkoj komediji Dušana Kovačevića "Balkanski špijun". Pepija pamtimo i kao Šiljinog (Žarko Laušević) gazdu u kultnoj TV seriji Darka Bajića "Sivi dom".

"OTAC NA SLUŽBENOM PUTU" - INSERT

Izvor: YouTube



Laković je, u jednom trenutku svoje filmske karijere, pesmom i gitarom u rukama, podsetio na svog brata Dragana, strasno pevajući meksički tradicional "Sombrero tengo yo" u prvoj sceni Kusturičinog remek-dela "Otac na službenom putu" (1985). Ovom simpatičnom epizodom započela je Pepijeva plodna saradnja sa dvostrukim pobednikom Kanskog festivala. Uz Kustu biće i na njegovom narednom projektu "Dom za vešanje" (1988), glumeći najčudnijeg člana Ahmetove lopovske družine.

Po mnogima najbolja uloga u bogatoj karijeri Pepija Lakovića desila se u odličnom, danas zaboravljenom filmu "Strategija švrake" iz 1987. godine, po scenariju Emira Kusturice, a u režiji Zlatka Lavanića. Predrag je ovde impresivno dočarao lik zastavnika Šarenca, oficira JNA pred penzijom, neizlečivog idealistu kome su otadžbina, drug Tito i tekovine socijalizma svetinja. Kao takav, Lakovićev lik se slabo snalazi sa nadolazećim potresima u društvu, nerazumevanjem mlađih od sebe, sveopštom devalvacijom ideala koja ga čini gubitnikom, čovekom kakve je ovaj glumac tako često glumio. Zlatni sat kojeg zastavnik Šarenac dobija za službu i lojalnost Titovoj armiji, toliko dugo željeno priznanje za životnu posvećenost "višim ciljevima", odneće jedna ptica, čineći da ovaj čovek postane zatečeni gubitnik, predmet prikrivenog podsmeha, potpuno anahron i, kako bi to Rambo Amadeus rekao, "zreo za penziju", u svakom pogledu.


Zanimljivo je da je i sam Laković glumac koga su festivalske nagrade i priznanja konstantno zaobilazile tokom čitave karijere. Ipak, te 1987. godine ovaj umetnik je za svoj izuzetan doprinos kulturi nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda. Uspešno je sarađivao sa još jednim mladim, veoma talentovanim rediteljem, igrajući u njegova dva filma - u pitanju je Zoran Amar, pomenuti naslovi su "Piknik u Topoli" (1981) i "Šmeker" (1986), gde je bio izvanredan u ulozi razočaranog tata Paje.

"BOLJI ŽIVOT" - INSERT

Izvor: YouTube



Najširoj publici bez sumnje najomiljeniji Lakovićev lik bio je i ostao Kosta Pavlović iz "Boljeg života", urnebesni Bobin deda iz Pariza (ujak Emilije Popadić - Svetlana Ceca Bojković), rasejani, elegični romantik sa manirima predratnog gospodina. Ujka Kosta je, od potpuno sporednog lika koji se diskretno pojavljuje tek u drugoj sezoni do jednog od najpopularnijih i najdražih u čitavoj galeriji stigao upravo zahvaljujući impresivnom, živom tumačenju od strane Lakovića. Njegovi setni, srceparajući monolozi o boemskim danima, promašajima iz prošlosti, njegovi maniri, saveti koje daje ukućanima, pesnička zanesenost sa kojom jezdi po kući Popadića, sve je to publika zavolela "na prvu loptu". Pepi je u ovoj ulozi koju kao da je Siniša Pavić skrojio po njegovoj meri, jednostavno briljirao.

Mnogi će se setiti i upečatljive Pepijeve uloge slepog Teofana u Šotrinom filmskom epu “Boj na Kosovu” (1989). U to vreme glumio je i u jednom od najinteresantnijih projekata rađenih za decu, seriji "Metla bez drške"; mnogi ga pamte kao simpatičnog Zlatkovog dedu.

Početkom devedesetih Laković je bio i član sjajnog glumačkog ansambla koji je briljirao u humorističkoj TV seriji "Volim i ja nerandže… no trpim". Pepi je bio onaj rasejani đedo sa debelim naočarima, zadrt i vazda namćorast, a opet nekako simpatičan.

"VOLIM I JA NERANDŽE... NO TRPIM" - INSERT

Izvor: YouTube



Pomenimo i uloge simpatičnog gospodina Galića, jednog od onih šarmantnih i dragih penzionera u Paskaljevićevoj melodrami "Tango Argentino" (1992), zatim, Lauševićevog oca u ratnoj drami "Kaži zašto me ostavi" (1993) i Manetovog dede u ekranizaciji pozorišnog komada "Tamna je noć", u režiji Dragana Kresoje.

Bio je veliki boem, po sopstvenom priznanju, voleo je kafanski život, ljude, priče. Bilo je u tome i nekog paradoksa - Pepi je bio introvertan tip, zamišljen, neretko odsutan (nalik na kolegu, velikog glumca Slobodana Perovića), a u isto vreme, voleo je kafanu, ne bežeći od druženja, razgovora, dobrog raspoloženja, pesme...

"Kod mene su ta kafanska lutanja, druženja, beskrajno duga opuštanja činila da postajem mudriji", govorio je.

Slobodno vreme Pepi je ponekad provodio u osami, u svojoj skromnoj vikendici na Bisernom ostrvu, pokraj Čuruga. Tu, na Mrtvoj Tisi voleo je da zabaci blinker i meditira u miru bačke ravnice.




Predrag Laković poslednji put je pred kamerama briljirao u grotesknoj komediji Emira Kusturice "Crna mačka, beli mačor", leta 1997. godine, u ulozi rasejanog, poluludog matičara. Pepi, nažalost, nije dovršio svoju ulogu - septembra iste godine tragično je stradao na Tisi, reci pored koje je proveo mnoge večeri i jutra.

Tokom montaže "Crne mačke" Kusturica je odlučio da kadrove koje je snimio sa Lakovićem ipak ostavi u finalnoj verziji, a scene koje Pepi nije stigao da odigra (u završnici filma), umesto njega je uradio Miki Manojlović.

"Svi mi zaboravljamo i dobre, i loše strane, ono što je ostalo iza nas, i uvek gledamo šta će biti sutra. A mislim da je ono što je značajno u životu svakog čoveka, neću reći da je bilo, šta ja znam, padova... Bilo je kriza. I umetničkih, i ljudskih, koje nastaju jedna iz druge, nadovezuju se. Ali, sve je to život".

Tako je govorio, živeo, tako je i glumio maestro Predrag Laković.

-----------------------------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

Povezano

Sve vesti