Duge tamne kose, senzualnih ali stisnutih usana, zagasite boje glasa i jasnih crta lica, sa izraženim jagodicama i pogledom koji hipnotiše. Za njom je provejavao snažan utisak egzotične, temperamentne, jake žene, nalik na tigricu - neukrotiva, čvrsta, samosvesna.
Jedna od onih, najlepših.
Olivera Katarina rođena je pre 75 godina u Beogradu. Za sebe kaže da je bila svojeglava, nepokorna devojčica. Odrasla je u Savamali, išla u Petu beogradsku gimnaziju, a zatim je na red došao Pravni fakultet. Nemirnog duha, a tek punoletna, naumila je da jedno leto provede u Parizu, da usavrši francuski jezik; ostala je u gradu svetlosti godinu dana.
Očekivano, na studijama prava nije pronašla sebe, pa je ubrzo rešila da upiše glumu na tadašnjoj pozorišnoj akademiji. A što naumi, Olivera je umela i da ostvari. Nema sumnje da je i u studentskim danima bila lepotica za kojom je bilo nemoguće ne okrenuti se, u prolazu. Zvuči otrcano ali zaista je bila rođena da postane zvezda.
Već na drugoj godini studija Olivera je primljena u ansambl Narodnog pozorišta!
Razumljivo, nije se dugo čekalo da se lepotica sa takvom harizmom pojavi i na velikom platnu. Debitovala je pred filmskim kamerama 1964. godine u drami "Dobra kob" Milutina Kosovca. Imala je 24 godine, a svakako najbolja preporuka autoru filma bila je Oliverina upečatljiva igra u "Koštani", na velikoj sceni nacionalnog teatra. Svi su primetili i upamtili tu crnku eksplozivnog temperamenta i egzotične spoljašnjosti, bilo je očigledno da njena harizma i talenat ne mogu proći nezapaženo.
Usledila je mala uloga u avanturističkoj komediji legendarne Soje Jovanović "Put oko sveta" (1964) sa Miodragom Petrovićem Čkaljom u ulozi Nušićevog junaka, neustrašivog Jagodinca Jovanče Micića. Mlada glumica je svojim stasom i glasom oplemenila deo ove priče smešten u - persijski harem. Nešto ranije, Olivera se, bukvalno preko noći, udala za beogradskog kritičara i publicistu Vuka Vuča; brak nije potrajao, ono što je ostalo da traje jesu špice nekolicine filmova na kojima je glumica potpisana kao Olivera Vučo.
Uz bardove jugoslovenskog glumišta, Fabijana Šovagovića i Pavla Vuisića glumila je u sjajnoj psihološkoj drami Vatroslava Mimice "Ponedeljak ili utorak" (1966), pobedniku Pulskog festivala. Ovaj svojevrsni vizuelni esej na temu deprimirajuće, "isprane" svakodnevice u velikom gradu i danas deluje zapanjujuće sveže i aktuelno, reč je o jednom od najzanimljivijih filmova snimljenih paralelno sa pojavom "crnog talasa" u YU kinematografiji.
Te 1966. Olivera se pojavila i u istorijskoj drami "Roj" u režiji Miće Popovića. U, za epohu socijalizma atipičnoj filmskoj priči, smeštenoj u vreme Prvog srpskog ustanka, još uvek nedovoljno iskusna pred kamerama, demonstrirala je upadljivu ekspresivnost, glumeći pored Mire Stupice, Radeta Markovića i Bekima Fehmiua; u tandemu sa Bekimom, već narednog leta Olivera Katarina pokoriće Evropu, pod reflektorima festivala u Kanu, zajedno sa ekipom jednog od najuspešnijih filmova ikada snimljenih na jugoslovenskom prostoru.
Višestruko nagrađivana melodrama Saše Petrovića "Skupljači perja" i danas se smatra jednim od najboljih ostvarenja domaće kinematografije. Iako se rad dvojice vrsnih umetnika, reditelja Petrovića i vodećeg glumca Bekima Fehmiua nameće kao odlučujući za uspeh ovog filma, ne sme se zanemariti impresivni doprinos ostalih aktera - Bate Živojinovića, Rahele Ferari, Mije Aleksića i grupe sjajnih naturščika, a magično zavodljiva Olivera Katarina ostala je zauvek nezaboravna u ulozi kafanske pevačice.
"SKUPLJAČI PERJA" - INSERT
Neukrotiva Lenče, strastvena pevačica u opskurnoj birtiji u kojoj se okupljaju junaci filma, osvojila je preko noći famoznu Kroazetu tog maja 1967. godine; svi ti silni reditelji, producenti, glumci želeli su da upoznaju egzotičnu, crnokosu femme fatale sa Balkana. Bekim Fehmiu je antologijskom ulogom Belog Bore, svojom harizmom i talentom impresionirao filmadžije iz celog sveta. Legendarna pesma "Đelem đelem" postala je prvo veliki hit, a zatim i evergrin numera za sva vremena. Nakon tog kanskog festivala, Olivera je, u pratnji orkestra Janike Balaža, održala više od 70 solističkih koncerata u pariskoj "Olimpiji". Rasprodatih, razume se. Bio je to, za mladi glumački par, nagoveštaj blistave internacionalne karijere. Posle premijernog koncerta u Parizu, prišao je i kleknuo pred njom Salvador Dali. Nominacija "Skupljača perja" za Oskara krunisala je uspeh ne samo ekipe ovog filma već i čitave jugoslovenske kinematografije.
Glumački trio koji se proslavio ulogama u Petrovićevom filmu još jednom se okupio na zajedničkom zadatku, u drami "Uzrok smrti ne pominjati" (1968) Jovana Živanovića, jednog od naših najtalentovanijih sineasta tog vremena. Bekim Fehmiu, Bata Živojinović i Olivera Katarina i ovu, poetski koncipiranu, tragičnu priču iz Drugog svetskog rata obeležili su svojim talentom i sugestivnim rolama.
"UZROK SMRTI NE POMINJATI" - INSERT
Gore nabrojane uloge karakteristične su pre svega po izuzetnom, do tada neviđenom senzibilitetu ove glumice - i kritika, i najširi auditorijum percipirali su Oliveru Katarinu kao ženu nesvakidašnje unutrašnje snage, razarajuće harizme koja zarobljava pogled gledaoca, gotovo do stadijuma hipnoze. Njena "divlja" lepota, prkosni pogled i uspravan stav personifikovali su modernu ženu dvadesetog veka, čak i u ulogama smeštenim u epohu, decenijama pre (tada ultra aktuelne) seksualne revolucije. Istini za volju, nije na poslovnom planu sve išlo bez poteškoća - paralelno sa uspehom u evropskim okvirima, Olivera ostaje, spletom intriga, bez angažmana u Narodnom pozorištu. Jasno je, bilo je onih kojima se njena rastuća popularnost nije dopala.
Krajem šezdesetih, na Oliverinu adresu (baš kao i Bekimovu) stižu i sve češće ponude za angažmane u inostranim produkcijama - prihvatala je samo pojedine uloge, birajući projekte u kojima bi tumačila uglavnom tragične heroine. Možda najbolji primer jeste uloga Vanese Benedikt, neustrašive žene koju je španska inkvizicija optužila za veštičarenje, a reč je o istorijskoj drami-hororu "Znak đavola" (“Mark of the Devil”) iz 1970, u režiji Majkla Armstronga.
I naredna Oliverina uloga koju bih ovde istakao tiče se epohe koju je obeležila brutalnost španske inkvizicije, a u pitanju je iznenađujuće dobar istočnonemački biografski film "Goja" (1971) autora Konrada Vulfa. Ulogu famozne vojvotkinje od Albe Olivera je odigrala maestralno, ni malo ne zaostajući za glavnim protagonistom, litvanskim bardom glume Donatasom Banionisom (igrao kod Tarkovskog u "Solarisu"). "Goja" je pokupio nagrade na filmskim festivalima u Veneciji i Moskvi. U međuvremenu, njen drugi brak, sa gradskim funkcionerom Miladinom Šakićem, nažalost, tragično je okončan posle nepune dve godine - Oliverin suprug gine u saobraćajnoj nesreći kod Mladenovca, 1971.
U godinama koje su usledile, Olivera Katarina ostala je u vrhu liste želja mnogih filmskih režisera i producenata. Među njima se našao i naš najplodniji autor filmova koji se mogu svrstati u žanr horora, Đorđe Kadijević. On je 1973. godine Oliveru angažovao za ulogu mistične lepotice Sibile u svom ostvarenju "Devičanska svirka", jednom od onih dobrih, a zaboravljenih filmova.
"DEVIČANSKA SVIRKA" - INSERT
U njemu je Olivera u potpunosti opravdala tadašnji renome najlepše jugoslovenske glumice. U priči od koje podilaze žmarci, njena Sibila je nedokučiva, mistična udovica koja zavodi mladog putnika namernika (jedna od prvih uloga Gorana Sultanovića) u mračnoj kući koja krije jezivu tajnu. Paralelno sa glumačkom karijerom, Olivera Katarina se ostvarila i kao izuzetno cenjena interpretatorka tradicionalnih narodnih (i kafanskih) pesama, starogradskih i romskih melodija, evergrin komada, šansona i romansi. Tokom sedamdesetih godina, PGP RTB izdao je na desetine singl ploča sa Oliverinim snimcima - pevala je zanosno, ali i strasno, prkosno, elegično, od pesme do pesme.
U filmu Zdravka Velimirovića “Derviš i smrt” (1974, po motivima romana Meše Selimovića) igrala je glavnu žensku ulogu - bila je više nego uverljiva kao lepa Kadinica, glumeći pored Voje Mirića, Borisa Dvornika, Bate Živojinovića i Pavla Vuisića. Iste godine, Katarina se pojavila i u crnotalasovskoj drami Predraga Golubovića "Crveni udar" (1974), priči o rudarima Trepče i njihovom otporu fašistima, tokom okupacije.
I tu se njena glumačka karijera naglo prekinula, pre 40 godina - Olivera Katarina više nije snimala filmove, nije nastupala na koncertima, niti se pojavljivala u javnosti (sa izuzetkom male uloge u TV seriji "Vuk Karadžić", 1987). Razlozi za (dobrovoljnu?) apstinenciju takođe su bili obavijeni tišinom. Istina je da je zapala u nemilost izvesnih moćnika koji su je doveli u nezavidnu situaciju, kako umetničku, tako i materijalnu. Međutim, višegodišnje izgnanstvo sa javne scene prkosnu Oliveru je pokrenulo na - pisanje. Tako su, mnogo kasnije, njena zbirka pesama "Beli badnjaci" i autobiografska proza "Aristokratsko stopalo" ugledale svetlost dana; Olivera Katarina našla se, da parafraziram epskog poetu, "po drugi put među Srbima".
Posle odsustva sa velikog platna koje je potrajalo 33 godine(!) Olivera je stala ispred kamere, ulogom Velike boginje u pomalo pretencioznoj, stilski razbarušenoj ekstravaganci "Čarlston za Ognjenku" (2008) mladog Uroša Stojanovića. I to bi bilo to.
Titova Jugoslavija, danas znamo, bila je neobična zemlja. Kažem, danas znamo, jer u tim prošlim vremenima to možda i nije bilo tako vidljivo. Umesto da, kao svaka normalna evropska država, bude pod Rusima ili Amerikancima, bila je "nesvrstana"; umesto upravnih odbora i tajkuna, imala je radničke savete; umesto sportista profesionalaca, gajila je entuzijaste, amatere sa titulama svetskih šampiona. A zemlja ni bogata, ni velika.
Imala je i malu, mladu kinematografiju, ni nalik na neke sa golemim nasleđem, poput francuske ili italijanske, o Americi da ne govorimo. Uprkos tome što nije bilo ničega ni nalik onome što se u Holivudu zove "Star system", imali smo zapanjujuće talentovane glumce i glumice, mnogo njih; ali nije bilo platinastih starleta, nije se gajio kult zvezda sa crvenih tepiha, nije bilo filmskih diva.
Osim jedne. Olivera Katarina, svetska, a naša.
-----------------------------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
