Intervju sa Vengerom koji se čita više puta...

Arsen Venger, koji je ovog meseca ušao u 20. godinu na mestu menadžera Arsenala, u konstantnom je ratu sa dobrim delom britanskih medija.

Ne štede ga, mada ni rezultati u poslednjoj deceniji nisu u skladu sa očekivanjima i onim što je Francuz radio na početku karijere u Premijer ligi. Zato ih, iako obožava Englesku, London i Arsenal, drži na distancii.

Valjda zato, Venger je otvorio dušu u intervjuu za francuski "L'Ekip", možda i najzanimljivijem intervjuu koji je dao u karijeri.

Život, smrt, religija, fudbal, vera, stil. To su bile teme.

Arsene, ako vam kažemo 6.945, na šta pomislite?

"Ni na šta".

Vi ste menadžer Arsenala 6.945 dana, više nego ostalih 19 menadžera u Premijer ligi zajedno.

"Zaista? A, koliko je to u sekundama, ako sve već dobri u matematici?" (smeh)

Lako je: 6.945 x 24 x 3.600!

"Za mene, to ne predstavlja ništa drugo nego da se bavim poslom koji je isključivo okrenut budućnosti. Narednom dan. Uvek živim u budućnosti. Ona je planirana. Ograničena. Zapravo, imam veoma dramatičan odnos s vremenom i zabrinut sam zbog toga. U konstantnoj sam borbi s vremenom. Baš zato, potpuno ignorišem ono što se događalo u prošlosti".

Kako naredni minut koji dolazi izaziva kod vas nemir?

"Uvek sam u strahu da ne zakasnim. Da ne budem spreman. Da ne ostvarim ono što sam planirao. Moj odnos s vremenom je ispunjen nemirom u svakom smislu. Osvrtanje za sobom, gledanje u prošlost jednostavno je nazadovanje. Pre svega, zastrašujuće je, jer postajete svesni šta ste sve proživeli i da sve manje toga može da se dogodi. Jedini način da se borite protiv vremena je da se ne osvrćete previše. Ako to radite, moguće da ćete početi da osećate kajanje i krivicu za neke stvari".

A, budućnost? Da li i ona donosi nesigurnost?

"Jedini pravi trenutak u kom možete da osetite sreću je sadašnjost. Prošlost je puna stvari zbog kojih se možete kajati. Budućnost je, ipak, nepredvidiva. Čovek je to veoma brzo shvatio i stvorio religiju. Ona prašta onima koji su činili loše u prošlosti i govori im da ne brinu za budućnost, jer će ići u raj. To znači da bi trebalo da uradimo najviše što možemo u sadašnjosti. Čovek je napravio psihoanalizu sebe veoma rano, kroz religiju".

Vaše poređenje čoveka i Boga bitno se razlikuje od stavova iz literatura koje ste čitali kao tinejdžer. U to vreme, čitali ste Rimski misal (jedna od bogoslužnih knjiga katoličke crkve, u kojoj se opisuju rimski obredi).

"Nažalost, to danas ne pomaže u toj meri. Ali u isto vreme, na sreću, to je dokaz da mom timu nije neophodan Bog da bi ostvario pobedu".

JA SAMO DONOSIM ONO DIVNO ŠTO JE U ČOVEKU

"Timski sport, utoliko, ima specifičnu vrednost, da budete ispred vremena. Možete da igrate sa 11 igrača različite nacionalnosti i napravite malo umetničko delo. Sport danas možda može da pokaže kakav bi svet mogao sutra da bude. Možemo, takođe, da podelimo najlepša moguća osećanja sa ljudima koje nikad nećemo videti i sa kojima nikad nećemo pričati".

"A, te stvari i dalje nisu moguće u svakodnevnom životu. U tom smislu, timski sport stoji kao egzamplar. Kada se tenis pretvori u Dejvis kup, on donese nešto što inače ne postoji u tom sportu. Isto je i sa golfom kada počne Rajders kup. Ljudi to osete. I počne da se stvara puls".

Da li vas to što ste bili profesionalni fudbaler, ali ne veliki fudbaler, čini umerenijim, da li zbog toga imate više strpljenja i razumevanja za ono što vaš tim može da ostvari?

"Možemo to da povežemo i sa odnosom koji igrač ima prema frustraciji zbog nečega što nije ostvario, a želeo je. Šta god da se dogodilo tokom moje karijere, ja bih ostao u fudbalu. Fudbal je za mene bio jedini izbor. Luda jednozračnost".

"Bilo je trenutaka kada sam imao 24 ili 25 godina, i kada sam govorio sebi: 'Sranje, ako ne budem mogao više da igram fudbal, ubiću se'. Govorio sam sebi: 'Šta je smisao života, onda, uopšte?'

Zaista?

"Ozbiljno. Dugo sam razmišljao kako je moguće da neko može da bude toliko glup. Ali, postoji prosto objašnjenje. Odrastao sam u baru, malom restoranu, koji je u isto vreme bio kancelarija lokalnog fudbalskog kluba. Samo se razgovaralo o fudbalu. Ljudi su se okupljali u sredu i četvrtak i birali tim za nedelju. Nisam ni prohodao, a već sam gledao to sve svojim očima, i slušao. I mislio: 'Vau, staviće njega ne levo krilo, pa opet će se mučiti da pobede'. Tako je bilo".

Da li ste se brzo uključili u diskusije?

"Oh, da! Sa četiri ili pet godina počeo sam da razumem neke stvari, a da devet ili deset sam već učestvovao u razgovorima. Bio sam deo kulture gde sam, podsvesno, verovao da je fudbal važniji od života. Jer, ljudi su samo o tome govorili".

Pomenuli ste vaše strahove sa 25 godina. Kada su oni nestali?

"Postepeno. Sa, mislim, 26 godina, prijatelj me je pozvao da budem tehnički savetnik. Ponudio mi je da radim sa trenerima. Tako je započet proces transformacije, da bi jednog dana moj trener u Strazburu, Maks Ild, rekao: 'Hajde sa mnom na akademiju'. Pristao sam i postao mu asistent, a on je brzo postao trener prvog tima, a ja sam promovisan u Direktora omladinske škole sa 30. Sa 32, to je bila jedina stvar kojom sam se bavio, prestao sam da igram fudbal u isto vreme i posvetio se trenerskom poslu".

"Posle toga sve se dogodilo brzo. Nisam ni imao vremena da postavljam sebi dodatna pitanja".

PLAŠI GA POMISAO NA KRAJ KARIJERE

Da li osećate da ste, sa 66 godina, blizu kraja svoje druge karijere? Blizu nove male smrti?

"Potpuno ignorišem to pitanje. Ja sam pomalo kao tip koji ima 34 godine i još povremeno igra fudbal. Onda odigra lošu utakmicu i ja mu kažem: 'Hm, OK, prijatelju trebalo bi da prestaneš'. Uopšte ne postavljam sebi pitanje čime ću se baviti potom, jer bi to moglo da proizvede ekstremno veliki šok".

"Mnogo veći od onog koji sam preživeo na putu od fudbalera do trenera. Jer, u ovom slučaju to će biti prelazak iz hiperaktivnosti u prazninu. Upravo zato odbijam da sebi postavim to pitanje. Ja sam čovek koji nije daleko od cilja, koji nastavlja da napreduje i koji ignoriše zid koji je pred njim".

Arsen je potom imao pitanje za autora intervjua...

"Sada, ako bih ti rekao Erik, da imaš samo 24 časa da živiš, da li bi razmišljao o nožu koji će ti za 24 časa pocepati grlo ili bi jednostavno uživao u satima koji su pred tobom svom snagom?"

Ali... Primer Aleksa Fergusina, koji je sa 71 godinom naglo prekinuo karijeru na zahtev svoje supruge, koja je bila potresena smrću svoje sestre? Da li vas to inspiriše?

"Sa ove distance, smatram da je Ferguson primer. Za početnike u poslu. On je uvek znao kako da se obnovi, da se razvija. Nije ga uljuljkao uspeh. To je kvalitet koji cenim kod njega. Uvek je znao kako da izazove samog sebe. Iako je možda to radio instiktivno..."

"Ali, imao je i druge strasti. Voleo je konje. Vino. Poznavao je crno vino bolje od mene. Nedavno, sreo sam ga i pitao: 'Aleks, da li ti nedostaje ovo?' Odgovorio mi je: 'Ne, ni najmanje'. U tom trenutku bio sam pomalo i razočaran, mada je to bila i uteha u isto vreme. To mi je dalo razlog da nastavim i verujem u sebe".

Zašto? Zar nemate drugih pasija?

"Ne".

"Odatle dolazi moja urođena nesigurnost. Ja nisam Ferguson. Ja nemam zamenu za ono što radim i nisam zainteresovan za osvrtanje iza sebe. Recimo, da sednem i napišem knjigu o svojim iskustvima", rekao je Venger, aludirajući na Fergusonovu autobiografiju, koja je izazvala mnoge kontroverze.

"Jako se potresem kada sretnem svoje bivše igrače koji mi priđu i kažu da nisu potpuno srećni. Biti predstavljen kao Mister X, bivši igrač Arsenala, a ne ono što si u tom trenutku, to je potresno... Biti ono što si nekad bio je oblik mučenja i ptanje. Nadam se da ću u svom narednom životu (životu posle fudbala, prim. aut) imati priliku da budem nešto drugo, a ne bivši menadžer Arsenala", rekao je i zastao.

"Treniraj decu. Radi nešto korisno".

Zašto se ne osvrnete na prošlost bar na kratko?

"Jer me ona brine. Ako biste došli u moju kuću, nikada ne biste pomislili da ste u kući fudbalskog trenera. Ako biste me pitali gde mi je medalja sa poslednjeg finala FA kupa, ne bih znao da vam kažem. Mislim da sam je dao klupskom lekaru ili ekonomu".

Paradoksalno za menadžera kluba koji ima tako izražen odnos prema istoriji i tradiciji.

"Enormno sam zainteresovan za prošlost drugih ljudi. Moja me ne zanima. Jer, ja sam je proživeo i to što ne gledam unazad pomaže mi da zaboravim na greške koje sam pravio. Pomaže mi da ne osećam krivicu. Uvek sam osećao odbojnost prema ljudima koji su posećivali sopstvene muzeje i podsećali na velike stvari koje su uradili u svojim životima".

Ko će, onda, zabeležiti trag o vašoj profesionalnoj karijeri?

"Moj klub će to uraditi veoma dobro. Mediji su danas veoma prisutni, sigurno će se naći neki narator, iako to neće uvek biti moja prava priča. Istina će nesumnjivo biti interesantnija, jer postoje zabeleške o onome što sam prošao".

"Moj otac, na primer, sakupljao je sve što je ikada bilo napisano o meni. Nekada pomislim da sam ga izneverio, jer ja nisam bio zainteresovan za to. Možda će se to promeniti. Jednog dana, ko zna, možda ću reći: 'Prijatelju, vreme je da napravim pauzu i osvrnem se na ono što sam prošao'. Sada, ne..."

Da li je za trenera u modernom fudbalu teže da uveri nekoga u nešto ili pobedi meč?

"Da biste pobedili, morate da budete uverljivi. Društvo je od vertikalnog postalo horizontalno. Menadžer bi 1960. godine rekao: 'Momci, uradićemo to ovako' i niko mu ne bi protivurečio. Danas, prvo morate da ubedite nekoga u nešto. Fudbaler je bogat. Odlika bogatih ljudi je da nužnu budu uvereni u nešto, da im se nešto dokaže".

"Jer, on ima status. On ima način razmišljanja. Današnji čovek je informisan. Stoga, ima mišljenje. I svi misle da je njihovo mišljenje ispravno. Neće uvek deliti moje mišljenje, tako da moram da se potrudim da ih ubedim u suprotno".

Bilo je potrebno vreme da klub i navijače Arsenala ubedite da vas prate i da su vaši principi pravi.

"Arsenal je klub čija tradicija govori da se niko ne plaši inovacija. Nisu se plašili da me slede i to je pravi primer hrabrosti".

PROMENIO SE U JAPANU

Nema dileme oko toga da su vam dali vreme, jer ste u 20. godini na čelu Arsenala.

"Vreme je, u tom smislu, luksuz. Pripisaću sebi samo jednu zaslugu – oduvek sam Arsenal gledao kao da pripada meni i ja njemu. Nekada sam bio i kritikovan zbog toga. Jer, navodno nisam trošadžija. Čak i da nisam bezbrižan..."

"Kod sebe cenim to što sam imao hrabrosti da primenim svoje ideje i borim se za njih. Pored toga, mogu da razumem zbog čega se ljudi možda neće složiti sa mnom. Moj ponos će biti da jednog dana mogu da kažem, kada budem odlazio, da ostavljam dobar tim iza sebe, zdravu situaciju u klubu i klub sposoban da se takmiči uspešno u budućnosti".

"Mogao sam da kažem sebi: 'Ostajem ovde još četiri ili pet godina, osvojiću sve', i da onda odem i ostavim klub na ivici bankrota. Za mene, biti konstantan na visokom nivou je pravi znak da ste veliki klub. Real Madrid nije osvojio titulu 21 godinu, dok nije došao Di Stefano".

Ali, u današnjem Realu možete da budete krunisani kralj i da vas opet otpuste.

"Ušli su u začarani krug. Potrebna su im sveža lica. To je zavisnost od naslovnih strana. Za mene, konzistentnost rezultata zavisi od jedinstva unutar kluba. Gurati sve od sebe, odbacivati ljude i rezultate, i to sve vreme, donekle ima smisla samo ako imate neograničene resurse. Onda to može da vam donese pobede. U suprotnom, završili ste".

Govorite o konstantnosti i strpljenju. Niste bili takvi kao trener Monaka.

"Stasao sam. Otišao sam u Japan, naučio sam da se kontrolišem. Svoju hipersenzitivnost sam kontrolisao, korak po korak. Počeo sam sa 33, sad ima 66. Da bih opstao, morao sam da se prilagodim".

Mirčea Lučesku je za vas rekao da ste aristokrata, da vas ne pokreću boljševičke ideje Aleksa Ferugosna ili divlja priroda Žozea Murinja, već da ste nadasve obrazovani. Da li je to pravi opis vaše ličnosti?

"Ne mogu to da poreknem, ali bih pre svega rekao da sam ja učitelj. S druge s trane, nije baš da se osećam kao aristokrata. Da ste živeli sa mnom, razumeli biste. Samo se trudim da ostanem veran vrednostima za koje smatram da su ispravne i da to prenesem drugima. Za 30 godina u ovom poslu, nikad nisam 'pujdao' i 'huškao' svoje igrače da bi igrali bolje. Na to sam ponosan. A igrao sam protiv mnogo timova koji nisu imali takav način razmišljanja".

"Neću da protivurečim drugima, ali ne vidim sebe kao aristrokratu, već više kao čoveka iz Datlenhajma (rodno mesto na granici između Francuske i Nemačke) koji trči po poljima svakog dana. A, aristokratama na kraju seku glave. Ja samo težim da prenosim prave vrednosti. Ne po boji krvi... Civilizaicja koja ne ceni ni svoje pretke, ni njihove vrednosti, osuđena je na propast".

Upravo to, u Engleskoj ste i ne nosite više vašu farmersku odeću. U skladu ste sa najvišim standardima kada se pojavite na klupi, pecnuo ga je novinar.

"To je zato što osećam odgovornost za imidž fudbala i sliku koju stvaramo o klubu. U isto vreme, fudbal je proslava i radost. A, tamo odakle potičem, kad sam bio mlad, oblačili smo svečana odela nedeljom. Svidelo mi se, kada sam došao u Englesku, da vidim menadžere koji nose odela i kravate".

"Čuo bih povremeno: 'Momci, naš cilj je da od ovog trenutka napravimo proslavu'. Prihvatio sam to. Pretvorio sam se u čoveka koji se budi ujutru i kaže sebi: 'Arsenal igra danas, biće to sjajan provod'. Ovaj čovek ustaje ujutru govoreći sebi da će se nešto pozitivno dogoditi tog dana. I, iz tog razloga, veliki klubovi moraju da imaju ambiciju da priređuju veliki 'šou'. Da dele radost. Iako to ne možemo uvek da ostvarimo".

Tijeri Anri je rekao da Arsenal mora da postane šampion ove sezone.

"Morati se podrazumeva samo kada je smrt u pitanju. Svi moramo da umremo jednog dana. Stoga, u životu više volim da koristim želeti, nego morati. Da nešto želim, više nego da nešto moram. Ako mi kažete da moram da izađem večeras na večeru, ja ću to u startu manje želeti nego inače. Ako biste me pitali da li želim s vama na večeru, rekao bih: 'Da. Naravno da želim'. Zbog toga je život lep, a ne morati, morati, morati. Ne postoji ništa što moram da uradim".

"Za mene je posebnost sporta to što svi žele da pobede, a postoji samo jedan pobednik. Ako biste postavili 20 milijardera na čelo 20 engleskih klubova i dalje bi samo jedan bio šampion, a ovih 19 bi bili razočarani".

"Moj deda mi je govorio: 'U trci na 100 metara, jedan takmičar trči 10,1 sekundu, drugi 10,2 sekunde, obojica su brzi. U čemu je poenta onda?' Suština je da su obojica veoma brzi. To je veoma opasna stvar za sport. Ušli smo u doba gde glorifikujemo pobedu, ne uzimajući u obzir način na koji je ona ostvarena i sa kojim resursima je ostvarena. A, saznamo deset godina kasnije da je tip varao (ovde verovatno misli na Lensa Armstronga, prim. Aut)".

"Šta se onda dogodi sa osobom koja je u to vreme bila druga? Možete li da zamislite tu patnju? Ko će to da mu nadoknadi? Nije poštovan. Nije slavljen u vreme kada se takmičio".

Insistirate na fer-pleju kao pravi Englez.

"Nisam oduvek igrao fer. U svakom od nas postoji strast za pobedom i strah od poraza. Svojevremeno sam posustajao u pokušaju da igram fer, zbog svog izraženog straha od poraza. Utoliko, i dalje sam jedini menadžer koji je postao prvak Engleske bez da je izgubio utakmicu. Ali, u Engleskoj postoji nešto više i od toga".

"Pogledajte njihov ragbi tim koji je eliminisan pred svojim navijačima u grupi, a momci su ustali i formirali špalir (guard of honour) dok su Australijanci napuštali teren. To je, ako mene pitate, poštovanje. Znate li koliko im je bilo teško? Pretrpeli su poniženje u tom trenutku, ali su ga prihvatili i poslali sjajnu sliku o tom sportu".

"Znate šta volim kod sumo rvača u Japanu? To što na kraju borbe pobednik nikada ne pokazuje svoje emocije, da ne bi dodatno ponizio protivnika. Teško mi je da opišem koliko patim kad izgubim. Kada pogledam ponašanje ljudi u određenim zemljama, shvatim zbog čega japanska kultura opstaje i zbog čega je engleski osećaj za vrednost neverovatan".

POSLE ARSENALA, KRAJ!

U kom smislu ste postali Englez u potpunosti?

"Ta zemlja mi je u srcu. Ona es ne plaši svojih emocija. U Engleskoj, rekli bi: 'Volim to'. Ovde, u Francuskoj, naše emocije prekriva naš Kartezijanski duh, koji dominira našim bićem (Kartezijanstvo je pokret, način razmišljanja čiji je rodonačelnik čuveni francuski filozof i pisac Rene Dekrat, a podrazumeva umerenost, čuvanje mudrosti za sebe, itd)".

"Na primer, mi ne znamo da volimo bezuslovno. Sviđa nam se Pari Sen Žermen, ali nije to to... Englezi znaju kako da puste da ih emocije preplave i da osete potpunu slobodu u svojoj ljubavi".

Da li ćete ostati da živite u Londonu?

"Nisam još odlučio. Ono što jesam odlučio je da će moja veza sa Arsenalom trajati do mog poslednjeg dana. Bilo je trenutaka kada sam mogao da prekinem tu vezu, ali sam uvek odbijao sve te ponude. Ne vidim kako bih danas mogao da vodim bilo koji drugi klub".

Sigurni ste?

"Skoro siguran (osmeh). Ako bi me sutra ujutru pozvali iz Arsenala i rekli: 'Hvala i doviđenja', ne bih mogao da se zakunem da ne bih poželeo da radim još negde i nastavim da živim svoju strast, ali u Engleskoj sigurno ne".

Ako biste morali da izaberete jedan trenutak u karijeri?

"Trenutak kad sam doputovao u London i suočio se sa ogromnim skepticizmom. Potom, moja prva titula, pa prva 'dupla kruna', posle čega je 'Arsen ko?' postao pionir novog talasa i prvi nebritanski menadžer koji je uspeo u Engleskoj".

Suprotno od toga?

"To što je posle svakog pojedinačnog poraza, bez obzira na konstantnost rezultatata i uloženog napora da budemo uvek na visokom nivou, dovođeno u pitanje sve što smo do tada postigli. Ta 'sve je gotovo, propali smo' reakcija. Mora da postoji ravnoteža između mazohiste u tebi, koji te tera na konstantno dokazivanje i hedoniste koji uživa u ostvarenjima".

"Danas, mnogo više se ceni taj mazohizam koji moram da izrazim da bih pokazao svoju strast. Trenutno sam u takvoj fazi. Radim mnogo stvari da bih sebi načinio bol".

Da li se zbog toga klonite medija?

"Naravno. Da li znate nekoga ko se probudi ujutro i kaže: 'Hej, danas bi mi prijalo 50 udaraca bičem?"

Na kraju, iako je rekao da pored fudbala nema nijednu strast, a nabrojao Fergusonovu opčinjenost konjima i vinima, Venger je priznao da postoji jedna stvar...

"Nije to opsesija. Više radost. Ona može da izrazi čovekov karakter. To je ujedno i prvi komad vrednog koji sam dobio u životu. U to vreme, kada biste maturirali, otac bi vam kupio sat. Bilo je veoma formalno. Dobio sam 'Lip' tog dana. Sat, moj prvi veliki poklon", ispričao je Venger, koji je do danas ostao zaljubljenik u satove i kolekcionar.

"Taj poklon je označio moj prelazak iz deteta u odraslu osobu. Mogao sam da počnem da pušim tada, ako sam želeo. Moj otac mi nije rekao da je to zabranjeno, jer je sat na ruci govorio da sam ušetao u svet odraslih. Tako je u provinciji... Volim da gledam satove koje ljudi nose, on je pravi odraz onoga što ste. Za trening, imam najmoderniji sportski sat, tada ne nosim ovaj koji mi je sada na ruci. Sat koji nosim prilagođavam odeći koju imam i prilici. To je jedini komad nakita ko posedujem", rekao je.

Valjda je bilo vredno čitanja?