"Siromašni" Danci, a za nas kao vanzemaljci

Zemlja bicikala, vetrenjača, piva i nasmejanih "bogatih siromaha", u par reči bi se mogla opisati Danska. Takav je bar utisak novinara portala MONDO, koji je imao priliku da u organizaciji Siemens Srbija provede tri dana na severu Evrope.

Prvo što ćete zapaziti u zemlji Dana (kako sebe zovu tamošnji stanovnici), nakon što se osvestite od šoka na aerodromu gde vas pozdrave nasmejani policajac i carinica, je da je Danska zemlja bicikala.

"U Danskoj biciklista uvek ima prednost", objasnila nam je kasnije, i to povišenim glasom, turistički vodič Klara, simpatična bakica rodom iz Hrvatske koja je "Dankinja" poslednjih četiri, pet decenija.

I zaista, ne dao vam Bog da se nađete na biciklističkoj stazi kad nailazi biciklista. Oni bukvalno "naleću" na sve pred sobom a staze uz kolovoz nisu nimalo nalik "rekreativnim" beogradskim.

To su tri do četiri metra široki koridori kojima se (za pedaliranje na dva točka) velikom brzinom vozi veliki broj ljudi.

Bicikl se može iznajmiti na svakom koraku a sami biciklisti imaju posebne semafore, koridori paralelno sa kolovozom idu i kroz podzemne tunele, čak imaju zasebne gradske garaže i mesta u vozovima.

Samo Kopenhagen, grad koji ima stanovnika otprilike koliko i Beograd ali na dvostruko većoj površini, ima zavidnih 390 kilometra staza za dvotočkaše. To je više nego što ima kilometara puta od Subotice do Kruševca.

Na biciklima su ljudi svih godišta i društvenih grupa, od tinejdžera u iscepanim farmerkama, preko ljudi u poslovnim odelima, do bakica i dekica sa pijačnim korpama. Sasvim je uobičajena stvar videti roditelje kako voze poseban bicikl - "bebi-kolica", ili ljude u radnim kombinezonima koji imaju teretni "kombi-­bicikl".

Vožnja bicikla je u Danskoj stil života, svakodnevna stvar a ne pitanje rekreacije. Samo zbog korišćenja bicikala, Danci godišnje proizvedu 90.000 tona ugljen­dioksida manje nego što bi to bilo da se prevoze automobilima.

MOJA KUĆICA – MOJE PIVO

Danska (dan - ravnica), ravna severnjačka zemlja. Vrh najvišeg brega je samo 174 metra iznad nivoa mora. Poređenja radi, kada u Beograd ulazite sa Ibarske magistrale, već na Petlovom brdu ste tridesetak metara više nego što se jedan Danac ikada može popeti u svojoj zemlji.

Zbog te "ravnosti" topografije i surove severnjačke klime, Danci nemaju ni grožđa a ni nešto posebno voća. Kada se na to doda loša voda, koja u ranija vremena nije bila za piće, iz toga logično proizlazi da nacionalno piće nisu mogli biti ni vino ni rakija, već – pivo.

A piva imate kakvih hoćete. Trenutno postoji više od 90 pivara, dok je u stara vremena pivo "kuvala" svaka domaćica, svako selo je imalo "svoju"vrstu.

Svako ko zna išta o pivu je čuo za Tuborg, koji pravi pivo od 1873. godine i još stariji Karlsberg.

E, pa taj Karlsberg nastao je zahvaljujući ukradenom bavarskom kvascu 1847. godine, a danas ima u vlasništvubrendove"tuborg", francuski"kronenburg", engleski"somersbi sajder", rusku "baltiku", belgijski "grimbergen"..., sve do hrvatskog "pana" i srpskog "lava" iz Čelareva).

A za Dance Karlsberg nije samo pivo, jer Karlsberg grupa je nezamenljivpokrovitelj umetnosti i nauke, o čemu ćemo malo više nešto kasnije. 

"(H)LADNO AL' STANDARD"

Danci danas žive u zemlji u kojoj je nacionalni dohodak prošle godine bio 47.547 dolara po glavi stanovnika (2007. bio 50.695 $ a najmanje 1960. – 17.226 $). To je, prema podacima Svetske banke, četiri puta više od svetskog proseka, a čak 11 puta više nego srpskih 4.245 $ (istorijski maksimum Srbije bio je davne 1989. – 5.025 $).

Danska se često u svetskim istraživanjima visoko kotira među "najboljim zemljama za život". Zbog toga valjda Danci i duže žive, u proseku pet godina više nego ljudi u Srbiji, ali su ostali skroman narod koji sebe ne doživljava kao bogataše.

"Kada nekog želi baš da uvredi, Danac mu kaže da je rasipnik. Gore od toga nema, a dobro u društvu ne prolaze ni oni koji se hvališu, usmeno ili pokazivanjem, svojom imovinom", objašnjava nam bakica Klara.

"Zemlja se gradi zakonima", kažu Danci, i zbog toga na ulici nećete videti nikoga da očigledno krši propise, da recimo pešaci prelaze ulicu van prelaza ili na crveno svetlo semafora, ili da vidite nekog u kolima bez prikopčanog sigurnosnog pojasa.

Zbog toga je, kažu, Danska zemlja u kojoj bahato ne voze čak ni svuda prokaženi vlasnici "bmw-­a".

KOPENHAGEN KAO SVEMIR, I CENE SU TAKVE

Centar Kopenhagena je nekome ko je familijaran sa beogradskom štraftom Kalemegdan-
Knez Mihailova-Terazije-Slavija, najlakše opisati kao "isto to samo deset puta veće".

Zgrade sa očuvanim starim fasadama, mahom od cigle a isključivo do četiri sprata, sa prodavnicama svetske i markirane danske robe u prizemlju, popločane pešačke ulice.

Stroget, njihova "knez Mihailova" kao centralna ulica za kupoholičare, prostire se više od kilometra, sa gustom mrežom jednako raskošnih poprečnih ulica. Imaju i Danci tržne centre u onoj ružnoj savremenoj metal­-staklo kombinaciji, ali mnogo je više onih smeštenih, recimo, starinski raskošni hoteli.

Ambijent mnogo primereniji gradu "oca bajki" – Hansu Kristijanu Andersenu i njegovoj "Maloj sireni".

Živeti u Danskoj je lepo, ali sve pre nego jeftino. Danska spada u države sa najvišim porezima i taksama u svetu.

Porez na prihode i porez na imovinu mogu preći i 50 odsto. Čak postoji i poseban porez nacionalnoj luteranskoj crkvi, do 1,5 odsto, koji plaća pristojan broj Danaca. Ni cene nekretnina "nisu normalne" ­ stan od 60 kvadratnih metara u centru Kopenhagena košta i do 350.000 evra.

Samo rentiranje apartmana u studentskom domu po subvencionisanoj ceni košta 500 evra mesečno.

Suludo mnogo košta i električna energija. Struja za domaćinstvo je najskuplja u EU – 30 centi po kWh, tri i po puta (457%) više nego u Srbiji.

Svakodnevan život ne košta ništa manje. Jeste da je plata "običnog" radnika u fabrici 3.000 evra, srednjoškolskog profesora 5.500 evra a inženjera 7.500 evra, ali za srpske pojmove svaki izlazak iz kuće je pravi luksuz. Kafa i pivo u najobičnijem kafiću "iza ćoška" koštaju oko pet evra, a za paklicu "marlboroa" morate dodati još jedan evro više.

Ali Danci i pored toga izlaze. Imali smo priliku da, usred radne nedelje, uveče vidimo pune restorane i to pretežno mladih ljudi. A obrok za dvoje nije ispod 80 evra. Čak i "big mek" je u Danskoj najskuplji na svetu – gotovo pet evra.

Gorivo na pumpi između 1,1€ i 1,4€, mesečna karta za metro 43€-78€ (zavisno od broja zona), a njihov "bus plus" (objedinjen prevoz) od 67€-187€.

Ako vam je život nezamisliv bez kulture, valja znati da je izlazak jednog para u bioskop u Danskoj košta bar 25€, a u pozorište 125€. Za operu nismo smeli ni da pitamo.

O šopingu u Danskoj, sa srpskim novčanikom, nema ni govora. Recimo, farmerke neke nama nepoznate danske marke u tržnom centru koštaju 300 do 400 kruna, a standardne "leviske" 743. To bi u dinarima izašlo od 4.850­ do 6.570 dinara, odnosno 12.180 za "leviske".

Kod nas "pazarske" farmerke koštaju oko 1.500 dinara, u prodavnicama su od 3.000 do 3.500 ali "leviske" su kao i u Danskoj, oko 100 evra.

Kožne muške cipele Danci u "običnoj" prodavnici plaćaju oko 1.000 kruna (140€), dok je kod nas prosečna cena oko sedamdesetak evra. Kozmetika je skuplja bar 50 odsto, sredstva za higijenu i 100 odsto.

Prosečan Srbin se ni u danskim prehrambenim prodavnicama ne bi dobro proveo. Najmanja razlika je kod kafe, oko 5%, kod mleka je već 44%, voća 100%, slatkiša i mesa 130%. Najveća razlika je kod one za Srbe životne namirnice broj jedan, oko čijeg poskupljenja se uvek diže najveća dreka – hleba. Hleb i pecivo su u Danskoj skuplji i do 500 odsto.

Pa kako onda Danci "izdržavaju" te cene? I odakle im pare? Pa, priča ide otprilike ovako…

PRVI MILION NA ROBOVIMA, OSTALI NA ZNANJU

Danci su, kao i sve kolonijalne sile koje se danas diče svojom civilizovanošću ­ od Holandije, preko Engleske i Belgije do SAD ­ svoj "prvi milion" kao zemlje i društva zaradile na najcrnji mogući način – trgovinom robovima. Na to se nadovezala kolonijalna eksploatacija – trgovina šećerom, začinima... ­ ali i naplata "putarine" svim trgovcima Baltičkim morem.

Ali sve to nije ono što je današnju Dansku učinilo bogatom.

Društvo koje praktično ne gospodari nikakvim prirodnim resursima (nema tu norveške nafte i ribe, švedskog kamena i rude…) svoje bogatstvo izgradilo je na – znanju i pregornom radu.

Veliki deo državnog troška Danske je obrazovanje. Školovanje je, kao i lečenje, besplatno a kvalitetno, pa Danci imaju najveći broj naučnika i istraživača u svetu po glavi stanovnika.

Univerziteti u Kopenhagenu i Olborgu (ili Alborgu, kako je poznatiji srpskim fudbalskim kladioničarima ) su među poznatim svetskim univerzitetima u sferi društvenih i tehničkih nauka. Na Šangajskoj listi Univerzitet Kopenhagen je 30. u svetu i šesti u Evropi, dok je Olborg kotiran kao Beogradski univerzitet (između 301. i 400. mesta od 500 na listi).

Svaki drugi Danac iz jedne školske generacije ide na fakultet. Na toj bazi, popunjenoj stručnjacima došlim iz sveta, gradi se sadašnjost ali i budućnost Danske.

Tako je moguće, kao što smo vam već pisali u MONDU, da jedan Simens Wind Power, u gradiću Brande u Danskoj samo u jednoj fabrici okupi 600 inženjera da rade na razvoju projekata korišćenja vetra za dobijanje električne energije.

Pored školovanja, osnovu visokog standarda života Danaca čine i drugi faktori društvenog uređenja, pre svih pitanje zapošljavanja.

U SAD imaju izreku da vas od spavanja na ulici dele samo dve (izostale) nedeljne plate. U Danskoj ni izdaleka nije tako i to se ogleda u kovanici "flexicurity" (od fleksibilnost, prilagodljivost, i sigurnost).

Iako je socijalna i radna pokretljivost Danaca izuzetno velika, čak 25 odsto radnika menja firmu jednom godišnje, nema prevelikog straha od nezaposlenosti i bede.

Oni koji su trenutno bez posla primaju naknadu koja iznosi 90 odsto od najniže plate u državi, a mogu da besplatno idu i na doobuke i prekvalifikacije.Samo za obuku nezaposlenih Danska godišnje odvaja 1,5 odsto BDP­a (za 2014. bi to bilo oko pet milijardi dolara).

Radnici u Danskoj svakako nisu žrtve "liberalnog kapitalizma", koji kao bauk kruži Srbijom, pre svega jer se svaka promena u radnom zakonodavstvu donosi kao posledica dogovora radnika, sindikata i države, a ne pritisaka tajkuna i multinacionalnih kompanija.

Začkoljica je, potpuno suprotno od Srbije, što su čak 75 odsto zaposlenih u Danskoj članovi nekog sindikata, a onda se sa "gazdama" priča o platama i uslovima rada odvija sasvim drugačije.

Naravno, u Danskoj, "zemlji svinja", sindikati ne postoje da bi delili svinjske polutke.

UVEK ZA DRUŠTVO - DRUŠTVENA ODGOVORNOST

Nama, bivšim "komunistima" sa istorijskim iskustvom nasilne kolektivizacije, nezamislivo je da neko svojevoljno želi da uđe u zadrugu. A zadrugarstvo je ono što je toliko podiglo Dansku poljoprivredu da su danas jedan od najveći izvoznika svinja u svetu, i veoma jak igrač na evropskom mlečnom tržištu.

Na 5.000 danskih kooperacionih farmi proizvodi se 29 miliona svinja godišnje, od kojih se 90 odsto izveze u 140 zemalja u svetu i zarade 4,3 milijarde evra. U Srbiji se proizvode tek 3,2 miliona svinja, a ukupan izvoz poljoprivrednih proizvoda tek je polovina danskog izvoza svinja. Podsetimo, to je zemlja po svim geografskim parametrima manja od Srbije.

Društvena odgovornost je termin koji je praktično izmišljen u Danskoj, i tretira se jednako i od pojedinaca i od globalnih kompanija.

Danci lako osnivaju raznoraznaudruženja ili im se pridružuju, i od strane društva su onda priznati kao glas koji i država mora da uvaži.

Ekstremni primer toga su čuveni skvoteri u Kopenhagenu. Bespravno naseljeni u objekte koje je nekada koristila vojska (a koji su sedamdesetih postali višak jer je Danska u NATO), skvoteri su već decenijama trn u oku vlasti u Kopenhagenu. Ali, svi pokušaji da se isteraju a prostor na veoma poželjnoj lokaciji u centru grada proda na tržištu, su neuspeli.

Skvoteri su jednostavno osnovali udruženja, popularni su zbog kulturnih aktivnosti i stoga nedodirljivi ali pre svega jer plaćaju struju, gas, vodu i druge komunalije kao i svi legalni stanari u gradu.

Zbog toga je mogla i da opstane njihova posebna "oblast" Kristijanija u centru prestonice. Doduše, ne plaćaju stanarine i porez na imovinu, što je gotovo neoprostiv greh u Danskoj.

A Danska je zemlja blagostanja upravo zbog toga jer njeni građani s ponosom plaćaju jednuod najviših stopaporeza na imovinu u svetu.

Platiti porez na imovinu i stanarinu, najveće su stavke u godišnjem budžetu jednog Danca. Kod Danaca nemate "od naroda otuđenih tajkuna". Za sve velike kompanije važi geslo koje je ustanovio osnivač Karlsberga, J.K. Jakobsen, 1847. godine – "služimo narodu".

Pomenuti Karlsberg je veliki pokrovitelj umetnosti i nauke. Pomenimo samo čuvenu Gliptoteku u Kopenhagenu koju je osnovao Jakobsenov sin gde je uz skulpture antičke kulture Mediterana, recimo, najvažnija kolekcija Rodenovih dela van Francuske, ali i i dela Davida, Monea, Pizara, Renoara, Degaa, Sezana, Van Goga, Tuluz-Lotreka...

Ništa manji mecena nije ni najveća svetska brodarska kompanija Maersk, koja je uz mnogo što šta drugo Kopenhagenu pre desetak godina poklonila novu zgradu opere. Cena ­ sitnica, tričavih 356 miliona evra.

,

NISU DANCI ODUVEK BILI "FINI"

Danas mirna skandinavska zemlja, Danska je imala svoje parče burne istorije. Nama Balkancima kratkog fitilja, uzavrele krvi i posebno ponosnimna svoju ratničku prošlost, nije toliko poznato da su ratnici iz ovog dela sveta nekad gospodarili ne samo svojim poluostrvima već dobrim delom Evrope.

Vikinzi (ranosrednjovekovne preteče današnjih Danaca, Norvežana i Šveđana) redovno su harali Francuskom sve do Pariza, stigli su do Severne Amerike 500 godina pre Kolumba i, nezaboravimo to – osnovali prvu Rusiju.

Nekada je danski kralj vladao i Norvežanima i Šveđanima (Kalmarska unija tri zemlje 1397-1523, a sa Norveškom do 1814,), a Skania na jugu Švedske (danas više znana kao marka kamiona) je originalno danska teritorija i to je bila sve do 1814.

Povremeno su Danci držali i Šlesku i Holštajn (danas pokrajina u Nemačkoj), kao i Estoniju, Island do 1944, a i danas nominalno drže Farska ostrva i Grenland. Imali su i kolonije: Gana, Zapadnoindijska ostrva....

Do 1941. godine Dansku niko nije pokorio, i oni godine pod nacističkom Nemačkom doživljavaju kao veliku nacionalnu sramotu.

Ali Danci su se, za razliku od drugih zapadnoevropskih zemalja, tu zapravo najmanje obrukali. Kralj Kristijan X nije pobegao iz okupirane zemlje, ponižavanje pred nemačkom upravom nije dozvoljeno a Danci su spasili i gotovo sve svoje građane jevrejske vere.

Nemci su se dokopali samo 464 ljudi u prvom talasu hapšenja 1943, dok je ostalih 7.200 (plus supružnici nejevreji) spaseno u akciji u kojoj se angažovala cela zemlja, i oni su uspešno poslati u Švedsku, za koju im je vrata (pomalo i na silu) otvorio čuveni fizičar Nils Bor, tada za Amerikance presudan čovek za gradnju atomske bombe.

Ali, Danci su odavno shvatili da od ratova i ratničkog ponosa nema vajde, dok se ne "zasuču rukavi" i ne "zagreje stolica".  Ratovanje su batalili davne 1864. godine kada su izgubili u Drugom šleskom ratu, i okrenuli se neutralnosti i boljoj budućnosti. Mi smo zadnji put ratovali 1999. godine, kada smo "pobedili NATO" i još uvek plaćamo cenu te avanture. A okretanje radu i znanju, o tom-potom.

Siemens Press Award

Kompanija Siemens organizovala je studijsko putovanje za pobednike petog u Srbiji i prvog regionalnog takmičenja Siemens Press Award 2015. Pobednici i žiriji iz Slovenije, Hrvatske, BiH i Srbije od 11. do 13. novembra 2015. godine imali priliku da posete Dansku i u dve fabrike bliže se upoznaju sa najsavremenijim tehnološkim rešenjima Siemens Wind Power, među koje spadaju i generatori proizvedeni u Subotici.