MONDO u "leglu razvrata": Srbija do Potsdamera

Dok klateći se uz disko hitove sedamdesetih pokušavam da jednom rukom otvorim flašu šampanjca, jer mi je druga zauzeta već otvorenom bocom, prilazi mi menadžer berlinskog kluba “Golden dolls Strip Club”, zadužen i za raspoloženje, obučen kao svodnik po modi koja je vladala pre četiri decenije. On mi prijateljski nudi pomoć.

Nego, gde smo ono stali? Da, nastavljam ugodan razgovor o muzici sa mojim najboljim prijateljem za večeras, Erikom, sinom Igija Popa. 'Ajde što je sin jednog od najvećih rok autora, nego što poznaje sve muzičare na čijim sam ostvarenjima odrastao. Pa, Eriče, reci mi, ćaleta ti, kakav je Glenn Danzig, ovako, kao čovek, mislim...

Ali, kako se uopšte krajem novembra obreh u Berlinu na ludoj disko žurci?

Dva meseca ranije, krajem septembra, dobio sam mejl od drugarice Nemice koja mi je predložila da se prijavim na seminar novinarske organizacije u kojoj radi njena prijateljica. "Nisam sigurna da je program za tebe, ali prijavi se, probaj", napisala mi je.

Reč je o organizaciji N-ost.org koja okuplja novinare koji se bave istočnom Evropom. Tema skupa u Berlinu je izveštavanje iz inostranstva u uslovima krize i predviđeno je učešće više od 120 kolega sa istoka kontinenta i centralnoazijskih država bivšeg SSSR.

Nisam dopisnik iz inostranstva, ali prijaviću se, ipak, možda me pozovu, šta fali... Sredinom oktobra stigao mi je imejl "primljeni ste, plaćen put i smeštaj".

Bio sam ranije u istom hotelu u Krojcbergu, delu Berlina, program se odvija u Betahausu, udaljenom 100 metara od hotela, četvrtak, petak, subota, u nedelju rikverc za Beograd, savršeno.

Pogledam listu učesnika, ispostavlja se da sam jedini iz čitave SFRJ - novinari i blogeri iz Rusije, Ukrajine, Gruzije, Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgistana, frilenserka (slobodna novinarka) iz Donjecka, kao i kolege iz Austrije, Nemačke, Poljske, Mađarske, Rumunije, Bugarske, tu su i frilenser iz Londona, fotografi iz Estonije...

Pošto sam jedini odavde, to znači da ću do Berlina, uz presedanje u Frankfurtu, putovati sam. Još jedan veliki plus, jer neću morati da obuzdavam paniku saputnika iz Srbije koja ih redovno obuzima kada se suoče sa veličinom frankfurtskog aerodroma.

Koji smo gejt, gde je izlaz, gde je A, vidiš da piše C, ja sam lepo rekla, gde se puši, moram da zapalim, ovamo, ne tamo, gledaj gde idu oni, bili su sa nama u avionu (uvek se pitam zašto bi pratili njih, oni možda lete dalje na Mauricijus) - ništa od toga, kakvo olakšanje.

Pošto letim "luftikom", u avionu ću biti pošteđen zurli Bilje Krstić i njenog "Bistrika", ipak ne putujem u Mosul, a nisam ni u autobusu na liniji Lebane-Knjaževac. Uopšte, kakav je to fazon maltretirati putnike u avionu etno muzikom ili bilo kojom muzikom?

Radujem se svakom odlasku u Berlin, dopada mi se ta mešavina liberalne sredine i pedantnog uređenja grada. “Sve u piksel, bajo”, rekao bi moj najbolji drug iz škole.

Stižem oko podne u hotel, gde me čeka iznenađenje da je soba rezervisana od 15 sati, za kada je zakazan i početak konferencije.

Idem na brzaka do grada u sitnu kupovinu. Ne stižem sve, naravno, još se i neplanirano zadržavam, samo da vidim još ovo, ih, što nemam više para... kasnim.

U međuvremenu sam prevideo da sam organizatorima obećao kratko izlaganje o izveštavanju srpskih medija o terorističkim napadima u Parizu.

Na početak skupa stižem oznojen i zadihan, trčim uz stepenice na četvrti bez lifta.

Ohooo, drago nam je da ste stigli, izvol'te, mikrofon je vaš.

Kažem da su u srpskim medijima napadi u Parizu prikazani kao širom civilizovanog sveta, podsećam da su i Rusi nedavno bili žrtve istog zla i da ih je u avionu iznad Sinaja poginulo gotovo duplo više nego u Parizu, ali za njima u zapadnim medijima niko ne žali. Da li biste stavili na svoj Facebook profil sliku u bojama ruske zastave zastavu i znak “peace” od ruskog aviona u krugu kao što stavljate francusku i Ajfelov toranj u krugu... Hvala, kaže domaćin, bio je to pogled iz srpske perspektive. Da ne rekoh nešto pogrešno?

Ne, jer je kasnije, tokom diskusije o preprekama za objektivno izveštavanje, nemačka novinarka primetila da kada je Kosovo proglasilo nezavisnost nijedan medij u Nemačkoj nije objavio ni slovo protiv tog čina.

Otkrivam frižider u kojem se hladi tuce vrsta nemačkih klakera, ništa koca, fanta, sprajt. Odlično, odmah sam se latio gaziranog pića “club mate”, prava stvar za okrepljenje posle puta i jurnjave koji su započeli još jutros u 4.30.

Obaveštenja o programu, upoznavanje, večera na kojoj otkrivam i pićence “biozisch mate”, takođe sa ekstraktom biljke mate, ali boljeg ukusa i bez šećera.

Za stolom sa novinarkom čiji je otac iz Hrvatske - video je njenu majku Nemicu na plaži, zaljubio se, tako je ona rođena u Berlinu... Zna tek po koju reč našeg jezika, dovoljno da se smejemo. Brzo govori, primećujem da mi ni mate ne pomaže da ispratim sve što je rekla. Vreme je za spavanje, kasno je, već je pola deset uveče.

Trebalo bi da krenemo, slaže se i njena drugarica, nezavisna rediteljka, očajna jer u iščekivanju novca za umetničke projekte radi promotivne filmove za mega koncern VW, koji je slagao o količini otrova koja izlazi iz auspuha.

Pokušavam da se našalim, kažem da bi mnoge njene neshvaćene kolege na Balkanu trenutno zaboravile na sav bes prema brutalnom kapitalizmu na prvi mig iz slične korporacije i bezglavo pojurile da snimaju reklame u kojima se novi “pasat karavan” obožava kao potvrda porodične sreće i životnog uspeha. Kažem joj i da u bivšoj Jugoslaviji, opustošenoj ratovima i večitom tranzicijom, ljudima naviklim na mnogo veće laži nije baš jasno zašto se tolika prašina digla oko dima iz auspuha.

To pogotovo ne kapiraju vlasnici vozila “zastavinog programa” kojima je “golf 2” i dalje sinonim za savršenstvo. Pokazujem joj sliku mog “keca”, pitam se koliko li ugljen dioksida izbacuje motor dizajniran krajem šezdesetih 20. veka... Bezuspešno, neutešna je, em radi za surove kapitaliste, em dokazane varalice.

Ustajemo i krećemo polako, ali nas njena drugarica novinarka, koja je upravo završila telefonski razgovor, obaveštava da nema spavanja, nego moramo na žurku, obeležava se 20 godina disko zabava u klubu u blizini trga Potsdamer.

Taj trg je, inače, bio epicentar razvrata u vreme najluđih provoda po kojima je dvadesetih godina 20. veka Berlin bio poznat. Rusi i saveznici su ’45. Potsdamer, kao i ceo grad, nivelisali su sa zemljom, pa je tokom godina podele zemlje na tom mestu bilo ništa sa zidom u sredini. Posle propasti Sovjetskog saveza i ujedinjenja, tu je izgrađen moderan kvart kojim dominira staklena zgrada uprave DB-a, nemačke železnice (Dojče ban).

Dobro, nego šta sada, kako da se postavim povodom poziva na žur? Umoran sam, kažem, trebalo bi da se odmorim, prošle noći gotovo da i nisam spavao... I mi smo umorne, nećemo dugo.

Izreka kaže “kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”, što prevedeno na nemački znači “kada si u Berlinu, idi na disko žurku na Potsdameru”.

Rediteljka nas brzo prebacuje svojom novom “mečkom karavankom” do mesta “Golden dolls Strip Club”.

Stižemo na početak zabave "zatvorenog tipa", nešto pre 10 sati. Ispostavlja se da je moja nova prijateljica "faktor" u disko komuni, što nam krči put do separea, a i ne osećamo se glupo jer nismo kostimirani po važećem dres kodu.

Do nas je par koji se posle zagrevanja na podijumu opušta u strasnom zagrljaju. Čekam zgodan trenutak da ih zamolim za fotografisanje, pristaju, naravno, tip namešta veštačke brkove, grli je, veselje...

Dok pijuckamo pivo, polako se pripremam da najavim polazak u krevet, ali, kako to biva u dobrom raspoloženju, tema temu stiže, još jedno malo pivo, popularno apotekarsko.

Posle petnaestak minuta kažem da definitivno krećem, krajnje je vreme. Kad, ne lezi vraže, stiže flaša šampanjca od "vođe disko bande". Simpatičan čovečuljak, smeje se neprekidno, nazdravljamo.

Devojke me vode kroz klub, upoznaju me, ovo je di džej, ovo je organizator, on je osmislio čitav koncept, ovo je Maks, ovo je Bruno... suočen sa gorkom istinom - otkazujem "laku noć" i objavljujem "dobro jutro", prebacujem se u mod trošenja rezervne telesne energije. Eto ga još jedan šampanjac, kao nagrada za nerazumnu odluku.

Dok se vrtimo okolo, u pušačkoj prostoriji za velikim stolom sedi desetak devojaka, ćute i puše, u čudu gledaju sve te ljude u šljaštećim odevnim kombinacijam sa sve perikama i veštačkim brkovima, ali one uporno ne odlaze iz kluba.

Nemice primećuju da su napadno našminkane i poentiraju da cilj šminkanja nije da žena izgleda ružnije nego lepše. Zagledam se malo bolje, ženska ekipa za stolom neodoljivo podseća na "turbo folk klaberke" sa beogradskih splavova između Starog mosta i Gazele. U redu, ali zašto li se muče na ovakvoj zabavi?

Odgovor stiže uskoro, pošto se pojavljuje ćelavi debeljko sa tompusom u pratnji dva bradata telohranitelja i nekoliko devojaka, sličnim pušačicama za stolom. On je gazda kluba, kojem je promenio koncepciju i pretvorio ga u klasični striptiz bar, a večerašnja zabava je izuzetak, ako sam dobro shvatio.

Sigurno sam, međutim, dobro shvatio da je novi gazda Albanac i da su njegovi telohranitelji sa Kosova. Sada je sve jasno oko izgleda devojaka, kao i ko čini novu stalnu klijentelu. Srbija do Potsdamera.

Jedan gazdin pomoćnik govori srpski, raspoložen je za razgovor. Kaže da ima dvoje dece, oni su na Kosovu, zadovoljan je, "radi da prehrani decu". Posao je posao. Slažemo se odmah da na Kosovu vlada kriminal i da se tamošnji čelnici masno bogate dok narod pati, te da se potvrdilo kako se "nezavisnost" ne jede.

Da sam došao na "domaći teren" potvrđuje mi i natpis u ženskom toaletu, koji se može videti i iz hodnika.

"Gde si do sada, potreban si nam da otvorimo novu flašu. You do the man's job", kažu mi devojke uglas. "Žene", kažem Albancu i odlazim dalje, imam posla...

Nemice uskoro upadaju u nikotinsku krizu, pravim im društvo u prostoriji za pušenje. Novinarka mi objašnjava da je bivši dečko njene drugarice nešto objavio na Facebooku, a to je moglo da uvredi sadašnjeg drugaricinog dečka. Tipičan tinejdžerski zaplet, a svi gazimo polovinu pete decenije. Nisam baš najbolje razumeo sve detalje cele zavrzlame, pa prilažem izgovor da nemam profil na Facebooku.

Uto stižu baš ta drugarica, Sandrina, i njen sadašnji dečko, "Eric, nice to meet you". Sandrina je u Berlinu PR za "Vice", a dečko je Amerikanac koji već neko vreme živi u nemačkoj prestonici. Oni takođe ne šljašte, pa je razgovor utoliko opušteniji. Prijatni ljudi, srdačni. "Znaš li ko je Erik", pita me novinarka. "Kako ne bih znao, Erik je Sandrinin sadašnji dečko, nadam se da ga nije pogodio post na Facebooku", kažem, a ona mi šapće "Erik sin Igija Popa". Dobar tip, ’69. godište.

Neprijatno mi je da ga pitam o ocu, pa pričamo o drugim autorima. Kaže da je najviše sarađivao sa Glennom Danzigom, osnivačem Misfitsa.

“Veliki autor, ali škrt i sujetan čovek”, kaže Erik. Morao je da napusti Danziga zbog “zmije u novčaniku”. Pitam ga o Danzigovim stripovima. “O, da, veoma su dobri. Morao je na kraju da nađe pravi posao, za platu”, šali se Erik. Njega je najviše impresionirala Danzigova kuća, koja je uređena kao scenografija za horor filmove.

Pitam ga o njujorškoj sceni druge polovine sedamdesetih. Slažemo se da su Dictatorsi nepravedno zapostavljeni u istoriji roka, smejemo se na pomen pevača Hendsome Dick Manitobe. Među nepravedno zaboravljenima su i Dead boys, te njihov frontmen Steve Bators.

Kažem Ericu da je svet rano ostao bez takve face i podsećam na njegovu verziju Ramones hita “Poison hart”, oplemenjenu setom u Batorsovom glasu, nadmašila je original onoliko. 

Eric mi potvrđuje da Johnny Thunders nije svirao gitaru u toj obradi, nego se muvao okolo. Kada smo već kod Thundersa, kažem mu da je Dee Dee Ramone otkrio kako je veliki gitarista užasno skončao u Nju Orleansu – opljačkali su ga i tukli do smrti dok je bio na LSD-u, a policija je odbila da otvori istragu – jedan narkoman manje.

Priča mi kako je  Guns ‘n’ Roses ekipu upoznao pre svetske slave. Za njih ima samo reči hvale, “vrlo dobri momci”. Prisećamo se kako je njihov basista Duff McKagan u svojoj knjizi u nekoliko epizoda dobro opisao put od razvrata do očaja.

Pitam Erica o Motley Crue, slažemo se da je Nikki Sixx najveća faca među njima, mozak ekipe, čovek koji je uspeo da u svojim pesmama spoji Sex Pistols i Judas Priest.

Kaže da je pevač Vince Neil njegov dobar drug, sarađivali su na nekim projektima, vodi biznis upravljanja noćnim klubovima, uvek lepe devojke oko njega... Negde sam nabasao na vest da se Neil bavi i transportom zlata iz Kolumbije u Kanadu, Ericu to nije poznato, ali ga ne čudi.

Pitam ga koji su biznismeni suroviji, japiji u skupim odelima sa Wall Streeta ili vlasnici hitova u precizno pocepanim pantalonama? “Čoveče, kada je reč o parama, snobovi sa Wall Streeta su bebe male u poređenju sa tipovima poput Neila. Nema zarobljenika, nema praštanja”, kaže Eric.

Dok razgovaramo, osećam blagu nelagodu jer mi svi ti detalji o idolima iz dečaštva nisu više toliko zanimljivi, moja su interesovanja krenula potpuno drugim tokom, ali, opet, lepo je što sam sreo nekoga da mi razjasni poneku nedoumicu.

Elem, u međuvremenu se događa ponoć, stiže torta sa svećicama, prepuštamo se zabavi...

Iako sam prestao da brojim koliko je puta pukao čep kod broja pet, nisam zaboravio da pogledam na sat, koji pokazuje 1.40. Sada stvarno moramo da krenemo, kako nagovoriti devojke.

Moramo brzo do “Mustafe”, kažem, jer zatvara u 2. To je najpopularniji kiosk u Berlinu u kojem se prodaje kebab, u Beogradu poznat kao giros. Slažu se i polako krećemo. Devojke našminkane “po balkanski” i dalje u čudu sede, ćute i puše... Dunje ranke, mečke karavanke, i eto nas za tili čas kod "Mustafe".

Podmiren kebabom, “planiram” spavanje i ustajanje. Program sutra počinje oko 10.30, što znači šest sati sna. Dovoljno, uz jak doručak i nekoliko bočica različitih mate klakera, pretpostavljam.

Seminar se sastoji od radionica koje učesnici sami biraju. Između ostalih, opredelio sam se i za temu “Nasilje u arapskim masovnim medijima”. Iznenađenje – predavač je moja drugarica od sinoć. Ona drži veoma zanimljivo predavanje o ISIS propagandi.

Posle pauze, pohađam radionicu o preprekama za slobodno izveštavanje u državama sa nedemokratskim režimima. Kolege iz Kazahstana, Kirgistana i mlada koleginica iz Azerbjedžana, koja živi u Turskoj. Svi perfektno govore američki engleski, ali predavanje im je prilično dosadnjikavo.

Zanimljivo mi je kako Azerka govori o “Russia today” kao o najbrutalnijoj ruskoj državnoj propagandi dok je za nju “Radio slobodna Evropa” oličenje slobodne misli i nezavisnog novinarstva.

Reč je o američkom državnom mediju, osnovanom 1950. godine za “širenje ideja demokratije” u tadašnjim komunističkim diktaturama istočnog bloka. Sve u redu, ali tu se retko može čuti kritika američke spoljne politike.

Prisećam se da su ratnih devedesetih godina u Srbiji čelnici nezavisnog udruženja novinara po pravilu dolazili baš iz “Radija slobodna Evropa”.Da li da se upustim u tu raspravu, zašto se ruska državna propaganda ispravno naziva propagandom, dok se američka propaganda oblači u lažno “objektivno izveštavanje” i čime su to Amerikanci zaslužili, kojim tačno bombardovanjem... Neee... Rano je.

Tokom dana pohađam još nekoliko radionica na kojima se raspravlja o predrasudama kojima podležu novinari i "crnim tačkama", odnosno značajnim pojavama koje ne dospevaju u izveštaje medija. Zapravo, najviše se govori o izbegličkoj krizi i izazovima izveštavanja o toj drami koja cele godine trese Evropu.

Pažnju mi privlači dobro obučeni Nemac, ništa na njemu ne šljašti, nema krokodila iznad srca, sve je savršenog kroj, ali je sve to nedostižno skupo. Ala dobro žive ovi nemački novinari, pomišljam.

Na jednoj od radionica dođe red i na njega. On je izmislio sajt na kojem objavljuje prevode tekstova ruskih nezavisnih medija, okupio je i pet, šest prevodilaca, predstavlja nam projekat. Pitam ga kako se finansira, kaže iz privatnih izvora. "Zapravo, moja porodica je finansijer", objašnjava. Skromno navodi da potiče iz "tradicionalne trgovačke porodice srednje klase", koja tradicionalno pomaže umetnike, a u poslednje vreme i medije. U prevodu, bogat je kao krez za naše uslove i sajt mu je, moj je utisak, hobi da prođe dan.

Pitam ga i zašto ne prevode tekstove ruskih državnih i provladinih medija, jer bi čitaoci verovatno hteli da se obaveste i o stavovima druge strane. Kao da je pomalo zatečen pitanjem, ali se brzo snalazi i kaže da "ruski provladini mediji verovatno ne bi hteli da se nađu na istom mestu sa nezavisnim medijima, a možda bi tražili i novac za prenošenje tekstova" na portalu poput njegovog.

Dan se završava diskusijom na kojoj glavnu reč vodi bivši novinar poreklom iz Beograda, koji je pre gotovo 30 godina otišao u London, gde je dugo radio za BBC, a uzeo je i britansko državljanstvo.

On voli da počne rečenicu sa "mi, Britanci", pravi šale na račun naroda kao "podanika krune", jer u monarhiji nema građana, kao u republikama. Ističe da je evrofederalista, odnosno veruje u Evropu kao jednu državu, federaciju, kune se u evropske vrednosti... Umoran sam, spava mi se.

Sutradan radionica "Rat i mediji - da li se istorija ponavlja", moderator Britanac iz Beograda. Pita o čemu bi voleli da razgovaramo.

Vozdignut uz pomoć dva netom iskapljena mate klakera i sa trećim u ruci, predlažem da govorimo o tome kako bi novinari trebalo prvenstveno da veruju svojim očima i da ne slede slepo politiku svoje vlade kada izveštavaju iz inostranstva, kao što je, čini se, slučaj u gotovo svim velikim medijima u svim civilizovanim državama, bez obzira da li su mediji državni ili nezavisni.

Nabacujem kao temu i uzroke izbegličke krize, jer se stiče utisak da se u zapadnim medijima govori o cunamiju izbeglica kao elementarnoj nepogodi, nema nijedne reči o tome zašto ljudi iz Iraka, Sirije i Avganistana beže u Evropu, ko je bombardovao te države, zar je tako teško reći da su američka i britanska politika u tom regionu doživele potpuni krah i direktno izazvale smrt desetina hiljada ljudi i neviđenu patnju miliona koji spas traže u Evropi.

Podsećam da je međunarodna zajednica tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji insistirala na utvrđivanju krivice za rat i zločine, da je osnovala sud koji poznajemo kao Haški tribunal, da su mnogi osuđeni i vuku bukagije zbog ratnih zločina, neki i doživotno, a da sada nema ni reči o odgovornosti...

Prekide me Britanac, opušteno baca foru "što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno junetu". Naravno, kažem, ali to je argument batine i onda smo na terenu sile, a ovamo se kunete u evropske vrednosti, međunarodno pravo, tolerancija, demokratija... Da, kaže, ali vreme se promenilo, i sada je na sceni "politička korektnost", pa se stvari drugačije nazivaju.

U redu, onda se slažemo da su vrednosti poput ljudskih prava, kada je nafta u pitanju, tek izgovor za umirivanje javnosti i farbanje naivnih, te da se i u ovom slučaju pokazalo da je sila jedina "vrednost", kao što je od vajkada i bila. Jeste, sad se i on slaže, ali insistira da samo prekinemo razgovor na ovu temu. Važi, 'aj da prekinemo.

Britanac potom drži izvanredno zanimljivo predavanje o ratnom izveštavanju, srozavanju nivoa medija, pa i najboljih među njima, poput BBC-a, jer publika traži Kim Kardašijan i isprazne sadržaje. Uživam u vrcavim dosetkama i slikovitim primerima.

Zanimljivo mi je i kada je govori o izazovima pred kojima se našao kao ratni izveštač BBC-a iz rata u Bosni i nastojanjima da prikaže sve tri strane. BBC i objektivno izveštavanje o bosanskom paklu... Ne znam zašto mi je, krajnje neobjektivno, prva asocijacija tadašnji RTS i njegova objektivnost.

Sledi sumiranje rezultata seminara i predstava grupe novinara iz Donjecka, Bugarske, Poljske i  Gruzije, uvežbavali su je u tajnosti tri dana.

Kao završetak zvaničnog dela programa predviđena je diskusija u Akademiji umetnosti, u samom centru Berlina, pored Brandenburške kapije. Velika sala sa staklenim zidom sa pogledom na trg.

Voditeljka (moderatorka) je novinarka "Šterna" Katja Gloger, učestvuju profesori novinarstva sa londonskih univerziteta Angela Phillips i Indijac Daya Thussu, tu je i ruska novinarka i pesnikinja Marija Stepanova.

Indijac kaže da živi u Londonu više od 30 godina, ali da mu ne pada na pamet da uzme britansko državljanstvo. "Ponosan sam na svoje poreklo, samo sticajem okolnosti živim u Londonu", kaže profesor Thussu. Ističe da svi značajni mediji moćnih država u svojim izveštajima iz inostranstva prate isključivo spoljnu politiku svojih vlada i izveštavanje prilagođavaju toj politici i da drugačiji koncept "ne dolazi u obzir". Navodi primere BBC-a i CNN-a, kao i kineske državne televizije CCTV, koja u Africi ima više nekoliko puta više dopisnika od svih velikih zapadnih medija zajedno, i pokriva sve afričke države, od ogromnog Konga, do sićušne Gambije i očajno siromašne Burkine Faso.

Ruskinja kaže da je RT nepodnošljiv, jer je opozicija Putinu potpuno nevidljiva na tom kanalu.

"Eno ih na BBC-u, koliko hoćete. Za celovitu sliku potrebno je pratiti sve medije", poentira Indijac.

Katja Gloger ističe da je u javnosti neophodno govoriti o odgovornosti zapadnih sila za izbeglički talas, dok profesorka Phillips navodi da poražavajuće rezultate istraživanja o načinu na koji se informišu studenti u Velikoj Britaniji.

"Pokazalo se da ogromna većina informacije dobija preko Facebooka i društvenih mreža, dakle čitaju ono što im je neko drugi nabacio, apsolutno ih ne zanima da sami posete sajtove medijskih kuća. Tako su zatvoreni u 'balon filtera', ne biraju sami o čemu se informišu. Poražavajuće. Svet se sporazumeva engleskim jezikom, pa bi se očekivalo da engleski studenti prate i svetske medije i događaje u svetu. Ne, oni prate britanske medije, ostalo ih uopšte ne zanima", kaže profesorka.

Dodaje i da su u Norveškoj decu već u osnovnoj školi počeli da obučavaju kako da se informišu, jer, iako ne izgleda tako, to postaje sve značajan problem.

"Facebook je naslovna strana sveta. Mi prodajemo dušu nekim tipovima iz Silikonske doline, koje apsolutno ne zanima ništa osim novca i kako da dođu do još jedne milijarde. Odakle nam sve to dolazi i gde idu naše pare? Iz Amerike i u Ameriku", kaže gospođa Phillips.

Uzgred, jeste primetili da je gotovo svim najvećim softverskim tajkunima mnogo stalo da se prikažu kao obični tipovi u duksevima, ljudi koji imaju sasvim obične navike? Tako Bill Gates voli da naruči picu, onaj što drži Facebook vozi starog "golfa", a "gazda na Google" vozi se u metrou. Ma, 'ajte, molim vas.

Uglavnom, lep kraj trodnevnog seminara, uvek je lepo čuti ljude koji imaju šta da kažu.

A, za sam kraj, još jedna žurka. N-ost.org organizovao je oproštajnu zabavu "Fahimi baru". Klub je dobio naziv po doktoru Fahimiju, koji je u tom prostoru imao lekarsku ordinaciju. Piće u neograničenim količinama,ž

Rusi i Ukrajinci vade plastične litarske boce "domašnaje", domaće votke, ako sam dobro shvatio. Divan "tač" usred Nemačke, alkohol u plastičnim bocama - kao kod nas - ali, ne, hvala, večeras mi je lepše da satirem "biozisch mate" i uživam u neobaveznom razgovoru.

Kolega iz Rumunije, koji živi u Berlinu, votku gasi pivom i mrtav ozbiljan me ubeđuje da će Srbiju uskoro primiti u EU. On zna i zašto. "Asparagus, prijatelju, asparagus će Srbe uvesti u EU, kao što je i Rumune. Vidiš, u Nemačkoj postoje dani asparagusa, mesec dana svi jedu asparaguse, a ta biljka se neverovatno teško bere i Nemci to neće da rade. Naravno, uvek se nađe neko ko hoće. Asparaguse su prvo brali Poljaci, ali oni su se digli na noge i neće više da se saginju i beru za Nemce, pa su brali Rumuni, sada više neće ni oni, red je došao na Srbe", objašnjava mi slikovito.

"Srbija se saginjati neće", pada mi na pamet sumanuti slogan Slobodana Miloševića i njegovog SPS-a iz vremena najveće ratne propasti, bede i opšteg posrtanja, a naročito ne da bere asparaguse, "vostani, Serbie, ne beri asparagus".

Romanješku, "bratiću moj" (omiljena poštapalica jednog Pirketa koji je morao biti ubiven), malo ti je retro ta žvaka. Promenilo se vreme, braćemo mi asparguse i ako ostanemo na vetrometini ispred vrata EU, igra je mnogo surovija nego pre krize, a i nisu vas i Bugare usisali zbog asparagusa, nego vas je geografija spasila i obala Crnog mora, pa sada Rusi muku muče da makar protnu cev da prodaju gas Italijanima, a o vojnim bazama mogu samo da haluciniraju, i to ako se baš prejedu pečurki. Zanimljivo, kaže, nisam o tome razmišljao. Kapiram, kažem, bio si zauzet asparagus problematikom.

Pridružuje nam se kolega iz Austrije, radi u bečkom konzervativnom "Kuriru".

On prati spoljnu politiku, prvenstveno Ukrajinu, Belorusiju i Avganistan. Bio je šest puta u Avganistanu, prepričava utiske i neverovatne doživljaje. Kaže i da su Belorusi veoma korektni i tačni, poštuju dogovoreno, ne kasne ni minut, Minsk je "čist kao apoteka"... dok su Ukrajinci malo drugačiji, više nalik nama, zaključujem.

Noć je odmakla, opušteni smo, pa mu bacam foru o ministru spoljnih poslova Austrije, koji se, kao što znamo, zove i preziva Sebastijan Kurc. Prevodim mu prezime po padežima. To mi, inače, uopšte nije duhovito, klasičan sindikalni humor iz popularnih novogodišnjih predstava u Domu sindikata, ali mi je, ne znam zašto, došlo da to kažem ovom Bečliji, kao šalimo se.

Na moje iznenađenje, on se previja i ne može sebi da dođe od smeha. Pita me kako se tačno kaže, sa gospodinom K. o gospodinu K. zapisuje...

Već je kasno, a i odvikao sam se od glasne muzike, počinje da me nervira što moram da se derem da bi me čuo sagovornik koji je pola metra od mene...

Opraštanje, bogzna kako, svima nam je drago što smo se upoznali, ostaćemo u kontaktu, obavezno.

Seminar je, bez šale, meni bio koristan, video sam kako razmišljaju novinari sa istoka i sa zapada, ponešto i naučio, upoznao različite ljude, lepo se proveo... Puna kapa za tri dana.

Povratak, nedelja rano jutro. Berlin-Minhen, pa Minhen-Beograd. Aerodrom u Minhenu, red na carini za overavanje pasoša, zapravo, šest redova više od po pedesetak ljudi u svakom, iznad svakog šaltera sa carinikom unutra velikim slovima piše "All passports" iliti svi pasoši, tu, dakle, čekaju državljani svih država na kugli zemaljskoj, pa i Srbije.

Malo dalje od tih redova je šalter bez carinika na kojem se pasoši automatski overavaju prislanjanjem na neki aparat. Bitno manji red, ali iznad je plava tabla veličine bilborda na autoputu na kojoj je krug od 12 žutih zvezdica u kojem ogromnim slovima piše EU. Tu, jasno je, čekaju državljani zemalja članica Evropske unije.

Diva. Beogradska, sa ogromnim crnim cvikerima i pratiljom. Jasno mi je šta će se dogoditi, ali opet, ona možda i nije tako... Telefonira, u drami je, završava razgovor, gleda u dugačke redove, gleda u manji red, naravno, bira manji. Prolazi preko reda, diva je to, nego. Ljudi se zgranuto odmiču, zgledaju se u neverici. Ona dolazi i gura pasoš u automat - ne ide. Ponovo - ne ide. Okreće se oko sebe, nešto priča ljutito. Ostali putnici joj pokazuju na znak EU, dolazi čovek iz aerodromskog obezbeđenja, objašnjava joj i ponovo pokazuje na ogroman logo EU i na njen srpski pasoš.

Ona polako kapira o čemu je reč, ali odmahuje rukama sa prezrivim izrazom lica, kao "kakva glupost", i staje na kraj dugačkog reda, ljuta i razočarana. Dobrodošli u Srbiju, već u Minhenu...