Na današnji dan, 27. januara 1945. godine pripadnici Crvene armije oslobodili su Aušvic. Pročitajte reportažu našeg novinara Samira Cacana o jednom od najozloglašenijih mesta na svetu...
Verovatno ne postoji čovek koji nije čuo za ovaj koncentracionom logor i zločine koji su u njemu počinjeni.
Nemci su u maju 1940. godine u blizini poljskog gradića Osvjenćim (Oświęcim), pedesetak kilometara od Krakova, napravili logor koji će kasnije postati najozloglašeniji logor ikada napravljen.
Sačuvani objekti logora Aušvic od 1947. godine su pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau.
Iako sam očekivao da je ovaj logor nešto izolovaniji od ostatka grada, to ipak nije slučaj. Praktično, se nalazi u samom gradu, a tek nekoliko stotina metara od Aušvica nalazi se se lanci brze hrane najpoznatijih svetskih brendova kao što su McDonalds i KFC.
Vodič nas je upozorio da obilazak logora, za što treba nekoliko sati, nije za one "slabijeg želuca". Tek ćemo kasnije otkriti koliko je bio u pravu.
Nakon čekanja u dugom redu, pregleda i prolaska kroz metal-detektor, dobijete slušalice kako bi bolje čuli vodiča koji vam celim putem objašnjava istoriju objekta i opisuje dešavanja u logoru.
Po ulasku u kompleks dočeka vas poznati natpis na nemačkom "Arbeit Macht Frei" (Rad oslobađa). Treba li uopšte objašnjavati ovu ironiju koja se, naravno, odnosi na duhovnu slobodu?
Slobodu je dočekalo tek nešto manje od 8.000 najslabijih logoraša koji su ostavljeni u logoru. Ostali, njih oko 60.000 je naterano na poznati "marš smrti", koji je preživelo tek 20 .000 ljudi.
Pre nego je postao logor Aušvic I je bio kasarna, što se i vidi na infrastrukturi koju su Nemci preuredili za potrebe koncentracionog logora. Još su tu stražarske kućice, ograde od bodljikave žice koje okružuju kompleks baraka izgrađenih od jarko crvene cigle i poneku drvenu baraku u kojoj su bili zatvoreni logoraši.
Barake su danas renovirane, okrečene i to pomalo smanjuje očekivanu autentičnost.
Prva baraka u koju smo ušli bio je Blok 4 na čijem ulazu vas dočeka citat "Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju", američko-španskog filozofa i pesnika Džordž Santajane.
U ovoj baraci nalaze se fotografije iz logora, dokumentacija nemačke vojske, naređenja o pogubljenjima...
Prva stvar koja dodatno uzburka emocije jeste spomenik sa urnom koja sadrži ljudski pepeo pronađen u logoru.
Zaista je teško ostati ravnodušan dok gledate staklenu, providnu posudu u kojoj se nalaze sivi ostaci ko zna koliko ljudi koji su baš na tom mestu izgubili život.
Bio je to "lagani" uvod u ono što je sledilo, odnosno posetu Bloku 5, u kojem se nalaze materijalni dokazi zločina. U jednoj takvoj prostoriji nalazi se i izlog sa konzervama Ciklona B, odnosno pesticida na bazi cijanida, kojim su masovno ubijani zatvorenici.
Kako nam je pojasnio vodič, Nemci su ove konzerve ubacivali kroz otvore u komorama. U svakoj masovnoj egzekuciji Nacisti su, prema rečima našeg vodiča, koristili 6 kg ovog pesticida.
Neugodan je bio prizor u jednoj od prostorija gde vas dočeka ogromni izlog sa obućom zatvorenika. Obućom svih veličina.
Obišli smo identične prostorije s velikim izlozima u kojima su se nalaze torbe u kojima su zatvorenici doneli po 25 kg privatnih stvari, a koje su im oduzete po ulasku u logor.
Tu je i prostorija s lončićima i naočarima zatvorenika i na kraju prva prostorija u kojoj je zabranjeno fotografisanje.
Bila je to prostorija s ljudskom kosom. Celom dužinom sobe u izlogu nalazi se kosa žrtava. Koliko je grozan prizor govori činjenica da jedan broj posetilaca uopšte nije žele dao uđe u tu prostoriju. Prema rečima vodiča, nacisti su od te kose pravili odeću.
Izašli smo na vazduh i nastavili šetnju kroz kamp, a zastali smo kod Bloka 10, kojem nismo imali pristup. Naizgled je isti kao i ostali, s tom razlikom što su prozori ćelija zatvoreni daskama.
Reč je o zloglasnom bloku u kojem su vršeni razni medicinski eksperimenti nad zatvorenicima, mahom ženama. Najviše se radilo na novim metodama sterilizacije, ali prema rečima našeg vodiča niti jedna žena nije preživela ove eksperimente.
Usledio je ulazak u Blok 11, poznat kao "Blok smrti". Reč je o bloku u kojem su držani i na razne načine mučeni zatvorenici koji su prekršili pravila. Tu su se nalazile tzv. ćelije za stajanje veličine 1.5 kvadratnih metara, a u jednoj je boravilo po četvoro ljudi.
Zatvorenici koji su pokušali da pobegnu, a koji su uhvaćeni izgladnjivani su do smrti u susednim prostorijama. Fotografisanje u ovim prostorijama je takođe bilo zabranjeno.
Između ova dva bloka nalazi se rekonstruisani zid gdj su pripadnici SS divizije streljali nekoliko hiljada logoraša, među kojima je bilo najviše političkih zarobljenika.
Sledeća i poslednja lokacija koju smo obišli u Aušvicu I bila je, po mom mišljenju, najmučnije mesto za videti - gasna komora.Čovek kada dolazi na takvo mesto nekako se danima priprema za trenutak ulaska u te tamne prostorije.
Ipak, ne možete se pripremiti na sliku stravičnih poslednjih trenutaka kroz koju je prošlo više hiljada zatvorenika. Ne možete se pripremiti na trenutak kada vidite noktima izgrebane zidove ljudi koji su umirali u agoniji.Taj prizor stvara mešavinu emocija od neopisive tuge do najveće ljutnje na čoveka kao, navodno, najrazumnije i najinteligentnije biće!
U susednoj prostoriji - krematorijumu, nalazile su se peći u kojima su spaljivane žrtve. Interesantno je da te prostorije nemaju neki poseban niti zagušljiv miris, ali se svejedno unutra jako teško diše.
Nakon kraće pauze, odnosno "dolaska sebi", autobusom smo prebačeni u Aušvic-Birkenau (Aušvic II), onaj koji je javnosti verovatno poznatiji sa fotografija i filmova.Na ulazu nas je dočekala kapija kroz koju su Nemci kompozicijama vozova dovlačili zatvorenike.
Dužinom centralnog dela Aušvica-Birkenau provlači se pruga, a negde na sredini nalazi se i jedan vagon, kao primer vagona kojim su zatvorenici pristizali u logor. U trenutku vam kroz glavu prođe detalj iz filma Šindlerova lista, i kompletan ambijent dobije dodatno na težini. Ta slika dolaska zatvorenika u glavi nekako "oživi".
Nemci su povlačivši se, u dobrom delu uništili ovaj koncentracioni logor, ali nisu uspeli da unište sve. Ostalo je na desetine drvenih baraka u kojima je bilo smešteno i do 400 zatvorenika, a u svakoj je po nemačkom zakonu morala biti peć. Da li je ona radila ili ne, to je već druga stvar.
Nešto dublje u unutrašnjosti logora se nalaze ostaci uništenih baraka, prizor poznat kao "šuma dimnjaka".Visoki drveni tornjevi, bodljikava ograda pod visokim naponom daje vam sliku koliko je bilo teško pobjeći iz takvog zatvora. Beg je ipak pokušalo 700 zatvorenika, dok je samo 300 uspelo u tome.
Najgore od svega jeste trenutak kada shvatite da svet nakon ovih stravičnih zločina nije ništa naučio. Zločini nad civilnim stanovništvom, celim narodima, dešavaju se i danas širom planete.
Nada ostaje da će neke nove generacije ipak nešto naučiti iz ovoga!
Pratite MONDO i na Facebooku, Twitteru ili Instagramu...
