Oktobar 2002.

"Čuo sam da će Savićević da te zove u reprezentaciju za meč protiv Italije", rekao sam gostu pre ulaska u studio.

"Ne verujem. Rano je za mene. Ima boljih", odgovorio je stidljivo.

Pričali smo o svemu, osim o reprezentaciji. Nismo hteli da prejudiciramo. U Srbiji se sve pogrešno protumači.

Nisam se prevario. Ne samo da se našao na Dejinom spisku, već je bio najbolji naš igrač u Napulju. Iako debitant, briljirao je ispred Jevrića i potpuno isključio Inzagija iz igre.

Bilo je to prvo i jedino gostovanje Nemanje Vidića u Total sokeru. Jedno od retkih na televiziji uopšte. Nikada nije voleo kamere. I nije to krio.

"Mačko, što sam ti ja interesantan?"

Tokom priprema za Svetsko prvenstvo 2010. i za vreme čitavog turnira u Južnoj Africi nijednom se nije pojavio na konferenciji za medije.

Imali smo tri žestoke diskusije na tu temu. Prvi put posle prijateljske utakmice u Tunisu. Drugi put posle kraha u Kazahstanu. Treći i poslednji, posle poraza u Briselu.

Tu je definitivno puklo. Shvatio sam da je ’silencio stampa’ najbolje rešenje za obe strane. Ko sam ja da vređam čoveka koji je obeležio modernu epohu u gigantu svetskog fudbala.

Nikada mu više nisam tražio izjavu. Čak ni u miks zoni, gde je obavezan da mi bude na usluzi. Nisam hteo sebe da dovedem u iskušenje. Reč je o fudbalskoj gromadi. A takvima je sve dozvoljeno.

Oni plene pojavom. Podižu masu. Rešavaju utakmice. Pišu istoriju.

Sa njima je i jedna emisija veliki podvig. Ostaje mi za uspomenu da sam imao u studiju jednog od najvećih svih vremena.

Pamtiću i intervju u Feldenu. Pripreme za Mondijal u Nemačkoj. Jedno od naših kratkotrajnih primirja.

Dobio sam informaciju da je za vreme ručka rekao da zauvek prekida komunikaciju sa novinarima. Bilo je jače od mene.

Zakazivali smo intervjue dan unapred u dogovoru sa portparolom Boškovićem. Insistirao sam da mi naredni sagovornik bude Nemanja Vidić. Pa neka kaže javno da neće. Bar znam na čemu sam.

Bole je predložio razgovor u četiri oka. Na terasi hotela. Diskretno i zdravorazumski. Zašto da ne? Ljudi smo, majku mu. A čovek se po besedi poznaje.

Seli smo i dogovorili se za pet minuta. Rekao sam mu da mene lično, on kao Nemanja Vidić ne zanima koliko ni njega tamo neki Nebojša Petrović.

Suština su klinci koji u njemu vide božanstvo. Deca koja presvisnu dok izmole od očeva dres Mančestera sa brojem 15.

ONI su ti koji žele da čuju idola čiju sliku drže na zidu. Zbog njih se igra fudbal. Njima se daju izjave. Ne SOS kanalu, RTS-u, Novostima, Blicu, Sportu...

Lepa reč gvozdena vrata otvara. Pružio je ruku i obećao saradnju. Počev od sutradan. Intervju o svemu i svačemu.

"Pitaj šta god hoćeš. Stojim ti na raspolaganju."

I pitao sam. On se otvorio i govorio iz srca. 31’20’’. Hej! Trideset jedan minut i dvadeset sekundi! Nikada pre i posle toga nije toliko dugo sedeo pred kamerama.

Nisam ni slutio da je to poslednji veliki intervju Nemanje Vidića za medije iz Srbije.

Zato ima posebnu težinu. Vredi ga prepričati. Amarkord u slavu velike karijere.

U tom trenutku, svega četiri meseca član slavnog Mančestera. Dovoljno da ceo Felden bude oblepljen njegovim fotografijama. Ubedljivo prva zvezda naše reprezentacije pored živih Stankovića, Kežmana, Miloševića...

"Iskreno, nisam od onih koji vole da se pojavljuju u medijima", rekao mi je na početku razgovora. 

"Vi ste mi dali savet koji je dobronameran. Nije problem da povremeno sednemo i popričamo, ali ne bih voleo da dosadimo ljudima. Oni se zasite monotonih izjava. Kad se pojavim pred vama, važno je da imam nešto pametno da kažem. Ako nemam, bolje je da ćutim i pustim druge da pričaju."

Podsetio sam ga na šest meseci ’ćutanja’:

"To je zbog intervjua u jednim novinama koji je prenet u engleskim medijima. Izvukli su mi reči iz konteksta i ispalo je da dolazim u Mančester na velika vrata. Da pretim Riju Ferdinandu i Vesu Braunu. Nije u redu. Znao sam odakle dolazim, ali i koliko vredim. Ne bi mi palo na pamet da bilo kome pretim. Srećom, oni su pravi momci i nisu mi zamerili. Možda nisu pročitali. Mogli su da se uvrede, okrenu mi leđa i tako mi otežaju privikavanje na novu sredinu. Zato sam odlučio da se povučem na određeno vreme. Bar dok ne prođe period adaptacije."

Znao sam da u Engleskoj ne sme tako sa novinarima. To sam mu i nabacio:

"Nisam još imao loše iskustvo. Imamo u klubu ljude koji se bave medijima. Za svaki naš intervju traže autorizaciju. Ne može da se dogodi da novinar zloupotrebi moju izjavu. Niko im ne brani da se bave spekulacijama oko transfera, detaljima iz privatnog života ili kritikama na račun igre. Ali ono što kažem, mora tako da se napiše. Nikada se ne interpretira na pogrešan način."

U početku uz pomoć prevodioca sa srpskog na engleski. Ili sa ruskog...

"Priznajem, nisam otišao sa nekim naročitim znanjem engleskog. Mogao sam da se sporazumem i to je bilo dovoljno. Nema naših igrača u klubu i to je olakšavajuća okolnost. Prepušteni ste sami sebi i tako se brže uči. Ide mi sjajno. Uspeo sam čak da dam intervju za TV Mančester. Sačuvao sam i CD. Verujem da ću za koju godinu umirati od smeha kad čujem kako sam zvučao."

Opušteno, uz kaficu na austrijskom suncu, vratismo se na poslednje dane u Crvenoj zvezdi:

Kad sumiram utiske, nisam pogrešio. Posle tri sezone, osvojenog Prvenstva i dva trofeja u Kupu, osetio sam da je trenutak za promenu sredine. Došlo je do zasićenja. Ponuda sa svih strana. Zapad primamljiviji, istok finansijski moćniji, Spartak najuporniji. Moskovljani nisu marili za kontroverze oko navodnih povreda. Svašta se pisalo. Te koleno, te leđa, a ja zdrav kao dren. Bio sam presrećan kada sam potpisao za Ruse."

U Moskvi kao kod kuće. Srba koliko hoćeš.

"Pre svih Mihajlo Pjanović. Objasnio mi je kako razmišljaju ljudi u klubu. To je najvažnija stvar za stranca. Da se pravilno postavi od samog početka. Pokazao mi je grad, upoznao me sa vlasnicima restorana, upozorio šta ne smem da radim. Pjani dugujem zahvalnost zbog brze adaptacije na rusku prestonicu."

Slede kvalifikacije za Nemačku i potpuna ’konsakracija’. Kakav bedem sa Krstajićem, Gavrančićem i Dragutinovićem. Tokom celog ciklusa, samo im je Raul umakao pažnji. Svet je brujao o užičkom divu.

"Nije bila teška odluka. Na jednoj strani Palermo i Fiorentina. Na drugoj Liverpul i Mančester. Teže je bilo Liverpul ili Mančester. Spartak nije želeo da me pusti. Bilo je peripetija i pored klauzule da može da me kupi svako ko plati obeštećenje. Liverpul se javio, potom povukao, pa vratio. Bilo je kasno. Mančester je ušao u igru i sve je bilo jasno."

San postaje java.

"To čak nisam ni sanjao. Kao klinac, maštao sam da igram u Zvezdi, dam gol Partizanu i zaigram za reprezentaciju. Sve sam to ostvario sa 23 godine. Posle toga, snovi nestaju. Prepuštaju mesto ciljevima."

Odnosno želji da se zaigra na Ostrvu:

"Opet grešite. Nikada nisam razmišljao o Engleskoj. Inter me mamio više od svega. Moj top klub. Imao sam osećaj da sam blizu. Na korak. Pojavio se Mančester i sve se rešilo u roku od pet dana."

Ironijo sudbine! Svojim golom će ga izbaciti iz Lige šampiona. U njemu će završiti karijeru. Da sam mu tada to rekao, nazvao bi me diletantom. Skinuo bi bubicu i prekinuo intervju.

Srećom, prećutao sam. Pustio sam ga da mašta. I o Interu i o ludoj moskovskoj noći na Lužnjikiju.

Osvojićeš Ligu šampiona sa Junajtedom. I to u Moskvi. Protiv Čelsija.

Ma daaaaj. Ovo je ozbiljan intervju. Uostalom, tek smo počeli da sa razotkrivanjem. Famozni predugovor sa Fiorentinom.

"Bilo je pregovora. Ne i ugovora. Čovek zadužen za kontakt sa Fiorentinom, dogovorio je sve uslove. Kako moje, tako i kluba. Pojavila se prepreka i trudio sam se da ne krene sudskim putem. Nikako na silu. Samo dostojanstveno. Ili nikako. Proveo sam divnih godinu dana u Moskvi i želeo sam da ostanem ljudima u lepom sećanju."

Bilo je dostojanstveno. U velikom stilu. Drugačije se i ne stiže na Old Traford.

"Nisam očekivao takav prijem. Ipak sam bio anoniman igrač za taj deo sveta. Navijači žele veliko i zvučno pojačanje. Za mene jedva da su čuli. Dolazim iz Srbije koja ih asocira na potpuno druge stvari. Najmanje na fudbal. Čuli su da nam je odbrana bila neprobojna u kvalifikacijama i to je sve. Za divno čudo, prihvatili su me kao svog. Nijednog trenutka se nisam osetio po strani. Bio sam deo njih. U istom rangu sa Riom Ferdinandom i Rajanom Gigsom. Shvatio sam na njihovom primeru koliko treba da budeš veliki čovek da bi bio veliki igrač."

Ili veliki trener:

"Odgovorno tvrdim da mu nema ravnog. Nacrta nam pre utakmice kako će se razvijati situacija na terenu. Sve prednosti i mane protivnika. Zna tačno da li će neko šutirati iz mrtvog ugla ili krenuti u dribling. Neverovatno."

Znao je i da će Srbin kiksnuti na vatrenom krštenju.

"Moja prva utakmica na Ostrvu. Košmar. Dozvolio sam Krauču da postigne pobedonosni gol i da nas izbaci iz Kupa. Znam koliko navijačima znači taj trofej. Bio sam očajan. Aleks je pustio da prođe nekoliko dana i onda mi prišao na treningu: ’Nemanja, samo bez nervoze. Uživaj u fudbalu. Uživaj u svakom trenutku. Ovde si zato što vrediš. Nemaš kome da se dokazuješ jer svi verujemo u tebe. Glavu gore’. Kako da ostanete imuni na takve reči. Osećate potrebu da mu se odužite. Njega bi prvog prozvali da nisam dokazao da vredim."

Vraćam ga u carstvo snova. Zvezda. Gol Partizanu. Reprezentacija...

"Nedostaje samo jedna sitnica. Sanjao sam da se posle gola penjem na tribinu i ostajem tamo sa navijačima. Šteta. Dao sam ga u finišu meča. Nije bilo snage za vratolomije."

Kao što reče, snovi su u arhivi. Ozbiljne godine ne priznaju maštu. Samo ambicije:

"Da napravimo nešto na Svetskom prvenstvu. Bar plasman u drugi krug. Posle toga, šta bude."

Nije imao pravo nastupa u prvoj utakmici.

"Posle meča sa Bosnom nisam ni razmišljao o crvenom kartonu. Kako se bliži duel sa Holandijom sve je teže. Sad shvatam pravu cenu tog isključenja."

Bio je u prednosti u odnosu na Van Nistelroja i Van der Sara:

"Ja saigračima mogu da prenesem njihove mane. Njima je džabe da pričaju, kad mene nema na terenu. Pitao sam Ruda par puta u svlačionici ko će igrati protiv nas. Iz pozadine se čuje Edvin ’Ništa mu ne govori, bitanga je to srpska’."

Žao mu je što će tek od druge utakmice biti deo velikog spektakla. Nije ni svestan da ga čega još strašniji epilog.

Evocira uspomene iz dečačkih dana. Pokušava da se seti prvog velikog prvenstva:

"Nisam siguran da li je bilo Svetsko ili Evropsko. U glavi mi je 1996."

To je bilo Evropsko.

"Da. U Engleskoj. Skupljao sam sličice. Igrali smo par-nepar. Ili poklapanja. Kockali smo se i uživali."

I deset godina kasnije...

"Bum. Sada sam ja na sličici. Život je čudo. Imam čak i duplikat Nemanje Vidića."

Možemo da se menjamo. Njemu fali jedna da popuni album.

"Nemam samo Žigu. Ali znam kako da rešim problem. Imam čoveka koji mi je dao broj telefona i rekao mi da ga okrenem kada se približim kraju. On će mi nabaviti sve što treba. U suprtonom, ne ginu mi Terazije. Već sam rekao devojci da ode i zameni duplikate sa dečurlijom."

Pitao sam ga na kraju i za sukob sa Kežmanom. Odgovorio je diplomatski.

"Prosečan igrač odradi 600 treninga u toku sezone. Nemoguće je u svaki ući maksimalno koncentrisan. Uvek se dogodi eksces. Meni nikako nije biila namera da povredim Mateju i da ga onesposobim za Svetsko prvenstvo. To sam mu i rekao. Razumeo je, jer napadači uvek razumeju odbrambene igrače. Bio je to intezivan trening. Na dva gola za dvadeset minuta samo se jednom zatresla mreža. Išao sam grubo u taj duel, ali takav sam. Ne pravim razliku između treninga i utakmice."

Zahvalio sam mu se na razgovoru i obećao je novi intervju za mesec dana.

"Kada uđemo u osminu finala Mondijala."

Bio sam negde u okolini Dortmunda, kada su mi javili telefonom da je povredio koleno na treningu. Ništa od Argentine. Ništa od Obale Slonovače. O, Bože! Ništa od Svetskog prvenstva.

Na 10 utakmica u kvalifikacijama primili smo gol. Na tri meča bez njega u Nemačkoj, čak 10. Još jedan talas velikih očekivanja razbio se o hrid i nestao u peni.

Sreli smo se u Bilerbeku kada se pozdravljao sa saigračima. Odleteo je prvim avionom za Mančester. Oporavio se, zaigrao i ušao u legendu.

Stao je uz rame Frenku Barsonu, Džeku Vilsonu, Džimiju Braunu, Bobiju Čarltonu.

U istom rangu sa Martinom Bučanom, Semijem Mekilrojom, Stivom Brusom.

Ravan Brajanu Robsonu, Eriku Kantoni, Roju Kinu, Gariju Nevilu.

Od Merija Staforda do Vejna Runija. GALERIJA BESMRTNIH. Traka Junajteda ne stavlja se bilo kome na ruku. Samo odabranima. Od trenera i od Boga.

Institucija. Simbol jednog vremena. Ikona u muzeju najslavnijeg kluba na svetu.

Sreli smo se ponovo u Briselu. Srbija je izgubila. On je prošao kroz miks zonu. Nije se ni osvrnuo.

Neka. Bolje je tako. Ne može se reći toliko mudrosti, koliko se može prećutati gluposti.

Da ne dosadimo ljudima. Bitni su trofeji. Istoriju pišu pobednici.

NEMANJA VIDIĆ. Jedan od najvećih. Svih vremena.

Retki su oni koji na terenu deluju rutinski. Samo zato što sve izvode vrhunski.

I takvima je van terena, SVE OPROŠTENO!
---------------------------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

Oktobar 2002.

"Čuo sam da će Savićević da te zove u reprezentaciju za meč protiv Italije", rekao sam gostu pre ulaska u studio.

"Ne verujem. Rano je za mene. Ima boljih", odgovorio je stidljivo.

Pričali smo o svemu, osim o reprezentaciji. Nismo hteli da prejudiciramo. U Srbiji se sve pogrešno protumači.

Nisam se prevario. Ne samo da se našao na Dejinom spisku, već je bio najbolji naš igrač u Napulju. Iako debitant, briljirao je ispred Jevrića i potpuno isključio Inzagija iz igre.

Bilo je to prvo i jedino gostovanje Nemanje Vidića u Total sokeru. Jedno od retkih na televiziji uopšte. Nikada nije voleo kamere. I nije to krio.

"Mačko, što sam ti ja interesantan?"

Tokom priprema za Svetsko prvenstvo 2010. i za vreme čitavog turnira u Južnoj Africi nijednom se nije pojavio na konferenciji za medije.

Imali smo tri žestoke diskusije na tu temu. Prvi put posle prijateljske utakmice u Tunisu. Drugi put posle kraha u Kazahstanu. Treći i poslednji, posle poraza u Briselu.

Tu je definitivno puklo. Shvatio sam da je ’silencio stampa’ najbolje rešenje za obe strane. Ko sam ja da vređam čoveka koji je obeležio modernu epohu u gigantu svetskog fudbala.

Nikada mu više nisam tražio izjavu. Čak ni u miks zoni, gde je obavezan da mi bude na usluzi. Nisam hteo sebe da dovedem u iskušenje. Reč je o fudbalskoj gromadi. A takvima je sve dozvoljeno.

Oni plene pojavom. Podižu masu. Rešavaju utakmice. Pišu istoriju.

Sa njima je i jedna emisija veliki podvig. Ostaje mi za uspomenu da sam imao u studiju jednog od najvećih svih vremena.

Pamtiću i intervju u Feldenu. Pripreme za Mondijal u Nemačkoj. Jedno od naših kratkotrajnih primirja.

Dobio sam informaciju da je za vreme ručka rekao da zauvek prekida komunikaciju sa novinarima. Bilo je jače od mene.

Zakazivali smo intervjue dan unapred u dogovoru sa portparolom Boškovićem. Insistirao sam da mi naredni sagovornik bude Nemanja Vidić. Pa neka kaže javno da neće. Bar znam na čemu sam.

Bole je predložio razgovor u četiri oka. Na terasi hotela. Diskretno i zdravorazumski. Zašto da ne? Ljudi smo, majku mu. A čovek se po besedi poznaje.

Seli smo i dogovorili se za pet minuta. Rekao sam mu da mene lično, on kao Nemanja Vidić ne zanima koliko ni njega tamo neki Nebojša Petrović.

Suština su klinci koji u njemu vide božanstvo. Deca koja presvisnu dok izmole od očeva dres Mančestera sa brojem 15.

ONI su ti koji žele da čuju idola čiju sliku drže na zidu. Zbog njih se igra fudbal. Njima se daju izjave. Ne SOS kanalu, RTS-u, Novostima, Blicu, Sportu...

Lepa reč gvozdena vrata otvara. Pružio je ruku i obećao saradnju. Počev od sutradan. Intervju o svemu i svačemu.

"Pitaj šta god hoćeš. Stojim ti na raspolaganju."

I pitao sam. On se otvorio i govorio iz srca. 31’20’’. Hej! Trideset jedan minut i dvadeset sekundi! Nikada pre i posle toga nije toliko dugo sedeo pred kamerama.

Nisam ni slutio da je to poslednji veliki intervju Nemanje Vidića za medije iz Srbije.

Zato ima posebnu težinu. Vredi ga prepričati. Amarkord u slavu velike karijere.

U tom trenutku, svega četiri meseca član slavnog Mančestera. Dovoljno da ceo Felden bude oblepljen njegovim fotografijama. Ubedljivo prva zvezda naše reprezentacije pored živih Stankovića, Kežmana, Miloševića...

"Iskreno, nisam od onih koji vole da se pojavljuju u medijima", rekao mi je na početku razgovora. 

"Vi ste mi dali savet koji je dobronameran. Nije problem da povremeno sednemo i popričamo, ali ne bih voleo da dosadimo ljudima. Oni se zasite monotonih izjava. Kad se pojavim pred vama, važno je da imam nešto pametno da kažem. Ako nemam, bolje je da ćutim i pustim druge da pričaju."

Podsetio sam ga na šest meseci ’ćutanja’:

"To je zbog intervjua u jednim novinama koji je prenet u engleskim medijima. Izvukli su mi reči iz konteksta i ispalo je da dolazim u Mančester na velika vrata. Da pretim Riju Ferdinandu i Vesu Braunu. Nije u redu. Znao sam odakle dolazim, ali i koliko vredim. Ne bi mi palo na pamet da bilo kome pretim. Srećom, oni su pravi momci i nisu mi zamerili. Možda nisu pročitali. Mogli su da se uvrede, okrenu mi leđa i tako mi otežaju privikavanje na novu sredinu. Zato sam odlučio da se povučem na određeno vreme. Bar dok ne prođe period adaptacije."

Znao sam da u Engleskoj ne sme tako sa novinarima. To sam mu i nabacio:

"Nisam još imao loše iskustvo. Imamo u klubu ljude koji se bave medijima. Za svaki naš intervju traže autorizaciju. Ne može da se dogodi da novinar zloupotrebi moju izjavu. Niko im ne brani da se bave spekulacijama oko transfera, detaljima iz privatnog života ili kritikama na račun igre. Ali ono što kažem, mora tako da se napiše. Nikada se ne interpretira na pogrešan način."

U početku uz pomoć prevodioca sa srpskog na engleski. Ili sa ruskog...

"Priznajem, nisam otišao sa nekim naročitim znanjem engleskog. Mogao sam da se sporazumem i to je bilo dovoljno. Nema naših igrača u klubu i to je olakšavajuća okolnost. Prepušteni ste sami sebi i tako se brže uči. Ide mi sjajno. Uspeo sam čak da dam intervju za TV Mančester. Sačuvao sam i CD. Verujem da ću za koju godinu umirati od smeha kad čujem kako sam zvučao."

Opušteno, uz kaficu na austrijskom suncu, vratismo se na poslednje dane u Crvenoj zvezdi:

Kad sumiram utiske, nisam pogrešio. Posle tri sezone, osvojenog Prvenstva i dva trofeja u Kupu, osetio sam da je trenutak za promenu sredine. Došlo je do zasićenja. Ponuda sa svih strana. Zapad primamljiviji, istok finansijski moćniji, Spartak najuporniji. Moskovljani nisu marili za kontroverze oko navodnih povreda. Svašta se pisalo. Te koleno, te leđa, a ja zdrav kao dren. Bio sam presrećan kada sam potpisao za Ruse."

U Moskvi kao kod kuće. Srba koliko hoćeš.

"Pre svih Mihajlo Pjanović. Objasnio mi je kako razmišljaju ljudi u klubu. To je najvažnija stvar za stranca. Da se pravilno postavi od samog početka. Pokazao mi je grad, upoznao me sa vlasnicima restorana, upozorio šta ne smem da radim. Pjani dugujem zahvalnost zbog brze adaptacije na rusku prestonicu."

Slede kvalifikacije za Nemačku i potpuna ’konsakracija’. Kakav bedem sa Krstajićem, Gavrančićem i Dragutinovićem. Tokom celog ciklusa, samo im je Raul umakao pažnji. Svet je brujao o užičkom divu.

"Nije bila teška odluka. Na jednoj strani Palermo i Fiorentina. Na drugoj Liverpul i Mančester. Teže je bilo Liverpul ili Mančester. Spartak nije želeo da me pusti. Bilo je peripetija i pored klauzule da može da me kupi svako ko plati obeštećenje. Liverpul se javio, potom povukao, pa vratio. Bilo je kasno. Mančester je ušao u igru i sve je bilo jasno."

San postaje java.

"To čak nisam ni sanjao. Kao klinac, maštao sam da igram u Zvezdi, dam gol Partizanu i zaigram za reprezentaciju. Sve sam to ostvario sa 23 godine. Posle toga, snovi nestaju. Prepuštaju mesto ciljevima."

Odnosno želji da se zaigra na Ostrvu:

"Opet grešite. Nikada nisam razmišljao o Engleskoj. Inter me mamio više od svega. Moj top klub. Imao sam osećaj da sam blizu. Na korak. Pojavio se Mančester i sve se rešilo u roku od pet dana."

Ironijo sudbine! Svojim golom će ga izbaciti iz Lige šampiona. U njemu će završiti karijeru. Da sam mu tada to rekao, nazvao bi me diletantom. Skinuo bi bubicu i prekinuo intervju.

Srećom, prećutao sam. Pustio sam ga da mašta. I o Interu i o ludoj moskovskoj noći na Lužnjikiju.

Osvojićeš Ligu šampiona sa Junajtedom. I to u Moskvi. Protiv Čelsija.

Ma daaaaj. Ovo je ozbiljan intervju. Uostalom, tek smo počeli da sa razotkrivanjem. Famozni predugovor sa Fiorentinom.

"Bilo je pregovora. Ne i ugovora. Čovek zadužen za kontakt sa Fiorentinom, dogovorio je sve uslove. Kako moje, tako i kluba. Pojavila se prepreka i trudio sam se da ne krene sudskim putem. Nikako na silu. Samo dostojanstveno. Ili nikako. Proveo sam divnih godinu dana u Moskvi i želeo sam da ostanem ljudima u lepom sećanju."

Bilo je dostojanstveno. U velikom stilu. Drugačije se i ne stiže na Old Traford.

"Nisam očekivao takav prijem. Ipak sam bio anoniman igrač za taj deo sveta. Navijači žele veliko i zvučno pojačanje. Za mene jedva da su čuli. Dolazim iz Srbije koja ih asocira na potpuno druge stvari. Najmanje na fudbal. Čuli su da nam je odbrana bila neprobojna u kvalifikacijama i to je sve. Za divno čudo, prihvatili su me kao svog. Nijednog trenutka se nisam osetio po strani. Bio sam deo njih. U istom rangu sa Riom Ferdinandom i Rajanom Gigsom. Shvatio sam na njihovom primeru koliko treba da budeš veliki čovek da bi bio veliki igrač."

Ili veliki trener:

"Odgovorno tvrdim da mu nema ravnog. Nacrta nam pre utakmice kako će se razvijati situacija na terenu. Sve prednosti i mane protivnika. Zna tačno da li će neko šutirati iz mrtvog ugla ili krenuti u dribling. Neverovatno."

Znao je i da će Srbin kiksnuti na vatrenom krštenju.

"Moja prva utakmica na Ostrvu. Košmar. Dozvolio sam Krauču da postigne pobedonosni gol i da nas izbaci iz Kupa. Znam koliko navijačima znači taj trofej. Bio sam očajan. Aleks je pustio da prođe nekoliko dana i onda mi prišao na treningu: ’Nemanja, samo bez nervoze. Uživaj u fudbalu. Uživaj u svakom trenutku. Ovde si zato što vrediš. Nemaš kome da se dokazuješ jer svi verujemo u tebe. Glavu gore’. Kako da ostanete imuni na takve reči. Osećate potrebu da mu se odužite. Njega bi prvog prozvali da nisam dokazao da vredim."

Vraćam ga u carstvo snova. Zvezda. Gol Partizanu. Reprezentacija...

"Nedostaje samo jedna sitnica. Sanjao sam da se posle gola penjem na tribinu i ostajem tamo sa navijačima. Šteta. Dao sam ga u finišu meča. Nije bilo snage za vratolomije."

Kao što reče, snovi su u arhivi. Ozbiljne godine ne priznaju maštu. Samo ambicije:

"Da napravimo nešto na Svetskom prvenstvu. Bar plasman u drugi krug. Posle toga, šta bude."

Nije imao pravo nastupa u prvoj utakmici.

"Posle meča sa Bosnom nisam ni razmišljao o crvenom kartonu. Kako se bliži duel sa Holandijom sve je teže. Sad shvatam pravu cenu tog isključenja."

Bio je u prednosti u odnosu na Van Nistelroja i Van der Sara:

"Ja saigračima mogu da prenesem njihove mane. Njima je džabe da pričaju, kad mene nema na terenu. Pitao sam Ruda par puta u svlačionici ko će igrati protiv nas. Iz pozadine se čuje Edvin ’Ništa mu ne govori, bitanga je to srpska’."

Žao mu je što će tek od druge utakmice biti deo velikog spektakla. Nije ni svestan da ga čega još strašniji epilog.

Evocira uspomene iz dečačkih dana. Pokušava da se seti prvog velikog prvenstva:

"Nisam siguran da li je bilo Svetsko ili Evropsko. U glavi mi je 1996."

To je bilo Evropsko.

"Da. U Engleskoj. Skupljao sam sličice. Igrali smo par-nepar. Ili poklapanja. Kockali smo se i uživali."

I deset godina kasnije...

"Bum. Sada sam ja na sličici. Život je čudo. Imam čak i duplikat Nemanje Vidića."

Možemo da se menjamo. Njemu fali jedna da popuni album.

"Nemam samo Žigu. Ali znam kako da rešim problem. Imam čoveka koji mi je dao broj telefona i rekao mi da ga okrenem kada se približim kraju. On će mi nabaviti sve što treba. U suprtonom, ne ginu mi Terazije. Već sam rekao devojci da ode i zameni duplikate sa dečurlijom."

Pitao sam ga na kraju i za sukob sa Kežmanom. Odgovorio je diplomatski.

"Prosečan igrač odradi 600 treninga u toku sezone. Nemoguće je u svaki ući maksimalno koncentrisan. Uvek se dogodi eksces. Meni nikako nije biila namera da povredim Mateju i da ga onesposobim za Svetsko prvenstvo. To sam mu i rekao. Razumeo je, jer napadači uvek razumeju odbrambene igrače. Bio je to intezivan trening. Na dva gola za dvadeset minuta samo se jednom zatresla mreža. Išao sam grubo u taj duel, ali takav sam. Ne pravim razliku između treninga i utakmice."

Zahvalio sam mu se na razgovoru i obećao je novi intervju za mesec dana.

"Kada uđemo u osminu finala Mondijala."

Bio sam negde u okolini Dortmunda, kada su mi javili telefonom da je povredio koleno na treningu. Ništa od Argentine. Ništa od Obale Slonovače. O, Bože! Ništa od Svetskog prvenstva.

Na 10 utakmica u kvalifikacijama primili smo gol. Na tri meča bez njega u Nemačkoj, čak 10. Još jedan talas velikih očekivanja razbio se o hrid i nestao u peni.

Sreli smo se u Bilerbeku kada se pozdravljao sa saigračima. Odleteo je prvim avionom za Mančester. Oporavio se, zaigrao i ušao u legendu.

Stao je uz rame Frenku Barsonu, Džeku Vilsonu, Džimiju Braunu, Bobiju Čarltonu.

U istom rangu sa Martinom Bučanom, Semijem Mekilrojom, Stivom Brusom.

Ravan Brajanu Robsonu, Eriku Kantoni, Roju Kinu, Gariju Nevilu.

Od Merija Staforda do Vejna Runija. GALERIJA BESMRTNIH. Traka Junajteda ne stavlja se bilo kome na ruku. Samo odabranima. Od trenera i od Boga.

Institucija. Simbol jednog vremena. Ikona u muzeju najslavnijeg kluba na svetu.

Sreli smo se ponovo u Briselu. Srbija je izgubila. On je prošao kroz miks zonu. Nije se ni osvrnuo.

Neka. Bolje je tako. Ne može se reći toliko mudrosti, koliko se može prećutati gluposti.

Da ne dosadimo ljudima. Bitni su trofeji. Istoriju pišu pobednici.

NEMANJA VIDIĆ. Jedan od najvećih. Svih vremena.

Retki su oni koji na terenu deluju rutinski. Samo zato što sve izvode vrhunski.

I takvima je van terena, SVE OPROŠTENO!
---------------------------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

Oktobar 2002.

"Čuo sam da će Savićević da te zove u reprezentaciju za meč protiv Italije", rekao sam gostu pre ulaska u studio.

"Ne verujem. Rano je za mene. Ima boljih", odgovorio je stidljivo.

Pričali smo o svemu, osim o reprezentaciji. Nismo hteli da prejudiciramo. U Srbiji se sve pogrešno protumači.

Nisam se prevario. Ne samo da se našao na Dejinom spisku, već je bio najbolji naš igrač u Napulju. Iako debitant, briljirao je ispred Jevrića i potpuno isključio Inzagija iz igre.

Bilo je to prvo i jedino gostovanje Nemanje Vidića u Total sokeru. Jedno od retkih na televiziji uopšte. Nikada nije voleo kamere. I nije to krio.

"Mačko, što sam ti ja interesantan?"

Tokom priprema za Svetsko prvenstvo 2010. i za vreme čitavog turnira u Južnoj Africi nijednom se nije pojavio na konferenciji za medije.

Imali smo tri žestoke diskusije na tu temu. Prvi put posle prijateljske utakmice u Tunisu. Drugi put posle kraha u Kazahstanu. Treći i poslednji, posle poraza u Briselu.

Tu je definitivno puklo. Shvatio sam da je ’silencio stampa’ najbolje rešenje za obe strane. Ko sam ja da vređam čoveka koji je obeležio modernu epohu u gigantu svetskog fudbala.

Nikada mu više nisam tražio izjavu. Čak ni u miks zoni, gde je obavezan da mi bude na usluzi. Nisam hteo sebe da dovedem u iskušenje. Reč je o fudbalskoj gromadi. A takvima je sve dozvoljeno.

Oni plene pojavom. Podižu masu. Rešavaju utakmice. Pišu istoriju.

Sa njima je i jedna emisija veliki podvig. Ostaje mi za uspomenu da sam imao u studiju jednog od najvećih svih vremena.

Pamtiću i intervju u Feldenu. Pripreme za Mondijal u Nemačkoj. Jedno od naših kratkotrajnih primirja.

Dobio sam informaciju da je za vreme ručka rekao da zauvek prekida komunikaciju sa novinarima. Bilo je jače od mene.

Zakazivali smo intervjue dan unapred u dogovoru sa portparolom Boškovićem. Insistirao sam da mi naredni sagovornik bude Nemanja Vidić. Pa neka kaže javno da neće. Bar znam na čemu sam.

Bole je predložio razgovor u četiri oka. Na terasi hotela. Diskretno i zdravorazumski. Zašto da ne? Ljudi smo, majku mu. A čovek se po besedi poznaje.

Seli smo i dogovorili se za pet minuta. Rekao sam mu da mene lično, on kao Nemanja Vidić ne zanima koliko ni njega tamo neki Nebojša Petrović.

Suština su klinci koji u njemu vide božanstvo. Deca koja presvisnu dok izmole od očeva dres Mančestera sa brojem 15.

ONI su ti koji žele da čuju idola čiju sliku drže na zidu. Zbog njih se igra fudbal. Njima se daju izjave. Ne SOS kanalu, RTS-u, Novostima, Blicu, Sportu...

Lepa reč gvozdena vrata otvara. Pružio je ruku i obećao saradnju. Počev od sutradan. Intervju o svemu i svačemu.

"Pitaj šta god hoćeš. Stojim ti na raspolaganju."

I pitao sam. On se otvorio i govorio iz srca. 31’20’’. Hej! Trideset jedan minut i dvadeset sekundi! Nikada pre i posle toga nije toliko dugo sedeo pred kamerama.

Nisam ni slutio da je to poslednji veliki intervju Nemanje Vidića za medije iz Srbije.

Zato ima posebnu težinu. Vredi ga prepričati. Amarkord u slavu velike karijere.

U tom trenutku, svega četiri meseca član slavnog Mančestera. Dovoljno da ceo Felden bude oblepljen njegovim fotografijama. Ubedljivo prva zvezda naše reprezentacije pored živih Stankovića, Kežmana, Miloševića...

"Iskreno, nisam od onih koji vole da se pojavljuju u medijima", rekao mi je na početku razgovora. 

"Vi ste mi dali savet koji je dobronameran. Nije problem da povremeno sednemo i popričamo, ali ne bih voleo da dosadimo ljudima. Oni se zasite monotonih izjava. Kad se pojavim pred vama, važno je da imam nešto pametno da kažem. Ako nemam, bolje je da ćutim i pustim druge da pričaju."

Podsetio sam ga na šest meseci ’ćutanja’:

"To je zbog intervjua u jednim novinama koji je prenet u engleskim medijima. Izvukli su mi reči iz konteksta i ispalo je da dolazim u Mančester na velika vrata. Da pretim Riju Ferdinandu i Vesu Braunu. Nije u redu. Znao sam odakle dolazim, ali i koliko vredim. Ne bi mi palo na pamet da bilo kome pretim. Srećom, oni su pravi momci i nisu mi zamerili. Možda nisu pročitali. Mogli su da se uvrede, okrenu mi leđa i tako mi otežaju privikavanje na novu sredinu. Zato sam odlučio da se povučem na određeno vreme. Bar dok ne prođe period adaptacije."

Znao sam da u Engleskoj ne sme tako sa novinarima. To sam mu i nabacio:

"Nisam još imao loše iskustvo. Imamo u klubu ljude koji se bave medijima. Za svaki naš intervju traže autorizaciju. Ne može da se dogodi da novinar zloupotrebi moju izjavu. Niko im ne brani da se bave spekulacijama oko transfera, detaljima iz privatnog života ili kritikama na račun igre. Ali ono što kažem, mora tako da se napiše. Nikada se ne interpretira na pogrešan način."

U početku uz pomoć prevodioca sa srpskog na engleski. Ili sa ruskog...

"Priznajem, nisam otišao sa nekim naročitim znanjem engleskog. Mogao sam da se sporazumem i to je bilo dovoljno. Nema naših igrača u klubu i to je olakšavajuća okolnost. Prepušteni ste sami sebi i tako se brže uči. Ide mi sjajno. Uspeo sam čak da dam intervju za TV Mančester. Sačuvao sam i CD. Verujem da ću za koju godinu umirati od smeha kad čujem kako sam zvučao."

Opušteno, uz kaficu na austrijskom suncu, vratismo se na poslednje dane u Crvenoj zvezdi:

Kad sumiram utiske, nisam pogrešio. Posle tri sezone, osvojenog Prvenstva i dva trofeja u Kupu, osetio sam da je trenutak za promenu sredine. Došlo je do zasićenja. Ponuda sa svih strana. Zapad primamljiviji, istok finansijski moćniji, Spartak najuporniji. Moskovljani nisu marili za kontroverze oko navodnih povreda. Svašta se pisalo. Te koleno, te leđa, a ja zdrav kao dren. Bio sam presrećan kada sam potpisao za Ruse."

U Moskvi kao kod kuće. Srba koliko hoćeš.

"Pre svih Mihajlo Pjanović. Objasnio mi je kako razmišljaju ljudi u klubu. To je najvažnija stvar za stranca. Da se pravilno postavi od samog početka. Pokazao mi je grad, upoznao me sa vlasnicima restorana, upozorio šta ne smem da radim. Pjani dugujem zahvalnost zbog brze adaptacije na rusku prestonicu."

Slede kvalifikacije za Nemačku i potpuna ’konsakracija’. Kakav bedem sa Krstajićem, Gavrančićem i Dragutinovićem. Tokom celog ciklusa, samo im je Raul umakao pažnji. Svet je brujao o užičkom divu.

"Nije bila teška odluka. Na jednoj strani Palermo i Fiorentina. Na drugoj Liverpul i Mančester. Teže je bilo Liverpul ili Mančester. Spartak nije želeo da me pusti. Bilo je peripetija i pored klauzule da može da me kupi svako ko plati obeštećenje. Liverpul se javio, potom povukao, pa vratio. Bilo je kasno. Mančester je ušao u igru i sve je bilo jasno."

San postaje java.

"To čak nisam ni sanjao. Kao klinac, maštao sam da igram u Zvezdi, dam gol Partizanu i zaigram za reprezentaciju. Sve sam to ostvario sa 23 godine. Posle toga, snovi nestaju. Prepuštaju mesto ciljevima."

Odnosno želji da se zaigra na Ostrvu:

"Opet grešite. Nikada nisam razmišljao o Engleskoj. Inter me mamio više od svega. Moj top klub. Imao sam osećaj da sam blizu. Na korak. Pojavio se Mančester i sve se rešilo u roku od pet dana."

Ironijo sudbine! Svojim golom će ga izbaciti iz Lige šampiona. U njemu će završiti karijeru. Da sam mu tada to rekao, nazvao bi me diletantom. Skinuo bi bubicu i prekinuo intervju.

Srećom, prećutao sam. Pustio sam ga da mašta. I o Interu i o ludoj moskovskoj noći na Lužnjikiju.

Osvojićeš Ligu šampiona sa Junajtedom. I to u Moskvi. Protiv Čelsija.

Ma daaaaj. Ovo je ozbiljan intervju. Uostalom, tek smo počeli da sa razotkrivanjem. Famozni predugovor sa Fiorentinom.

"Bilo je pregovora. Ne i ugovora. Čovek zadužen za kontakt sa Fiorentinom, dogovorio je sve uslove. Kako moje, tako i kluba. Pojavila se prepreka i trudio sam se da ne krene sudskim putem. Nikako na silu. Samo dostojanstveno. Ili nikako. Proveo sam divnih godinu dana u Moskvi i želeo sam da ostanem ljudima u lepom sećanju."

Bilo je dostojanstveno. U velikom stilu. Drugačije se i ne stiže na Old Traford.

"Nisam očekivao takav prijem. Ipak sam bio anoniman igrač za taj deo sveta. Navijači žele veliko i zvučno pojačanje. Za mene jedva da su čuli. Dolazim iz Srbije koja ih asocira na potpuno druge stvari. Najmanje na fudbal. Čuli su da nam je odbrana bila neprobojna u kvalifikacijama i to je sve. Za divno čudo, prihvatili su me kao svog. Nijednog trenutka se nisam osetio po strani. Bio sam deo njih. U istom rangu sa Riom Ferdinandom i Rajanom Gigsom. Shvatio sam na njihovom primeru koliko treba da budeš veliki čovek da bi bio veliki igrač."

Ili veliki trener:

"Odgovorno tvrdim da mu nema ravnog. Nacrta nam pre utakmice kako će se razvijati situacija na terenu. Sve prednosti i mane protivnika. Zna tačno da li će neko šutirati iz mrtvog ugla ili krenuti u dribling. Neverovatno."

Znao je i da će Srbin kiksnuti na vatrenom krštenju.

"Moja prva utakmica na Ostrvu. Košmar. Dozvolio sam Krauču da postigne pobedonosni gol i da nas izbaci iz Kupa. Znam koliko navijačima znači taj trofej. Bio sam očajan. Aleks je pustio da prođe nekoliko dana i onda mi prišao na treningu: ’Nemanja, samo bez nervoze. Uživaj u fudbalu. Uživaj u svakom trenutku. Ovde si zato što vrediš. Nemaš kome da se dokazuješ jer svi verujemo u tebe. Glavu gore’. Kako da ostanete imuni na takve reči. Osećate potrebu da mu se odužite. Njega bi prvog prozvali da nisam dokazao da vredim."

Vraćam ga u carstvo snova. Zvezda. Gol Partizanu. Reprezentacija...

"Nedostaje samo jedna sitnica. Sanjao sam da se posle gola penjem na tribinu i ostajem tamo sa navijačima. Šteta. Dao sam ga u finišu meča. Nije bilo snage za vratolomije."

Kao što reče, snovi su u arhivi. Ozbiljne godine ne priznaju maštu. Samo ambicije:

"Da napravimo nešto na Svetskom prvenstvu. Bar plasman u drugi krug. Posle toga, šta bude."

Nije imao pravo nastupa u prvoj utakmici.

"Posle meča sa Bosnom nisam ni razmišljao o crvenom kartonu. Kako se bliži duel sa Holandijom sve je teže. Sad shvatam pravu cenu tog isključenja."

Bio je u prednosti u odnosu na Van Nistelroja i Van der Sara:

"Ja saigračima mogu da prenesem njihove mane. Njima je džabe da pričaju, kad mene nema na terenu. Pitao sam Ruda par puta u svlačionici ko će igrati protiv nas. Iz pozadine se čuje Edvin ’Ništa mu ne govori, bitanga je to srpska’."

Žao mu je što će tek od druge utakmice biti deo velikog spektakla. Nije ni svestan da ga čega još strašniji epilog.

Evocira uspomene iz dečačkih dana. Pokušava da se seti prvog velikog prvenstva:

"Nisam siguran da li je bilo Svetsko ili Evropsko. U glavi mi je 1996."

To je bilo Evropsko.

"Da. U Engleskoj. Skupljao sam sličice. Igrali smo par-nepar. Ili poklapanja. Kockali smo se i uživali."

I deset godina kasnije...

"Bum. Sada sam ja na sličici. Život je čudo. Imam čak i duplikat Nemanje Vidića."

Možemo da se menjamo. Njemu fali jedna da popuni album.

"Nemam samo Žigu. Ali znam kako da rešim problem. Imam čoveka koji mi je dao broj telefona i rekao mi da ga okrenem kada se približim kraju. On će mi nabaviti sve što treba. U suprtonom, ne ginu mi Terazije. Već sam rekao devojci da ode i zameni duplikate sa dečurlijom."

Pitao sam ga na kraju i za sukob sa Kežmanom. Odgovorio je diplomatski.

"Prosečan igrač odradi 600 treninga u toku sezone. Nemoguće je u svaki ući maksimalno koncentrisan. Uvek se dogodi eksces. Meni nikako nije biila namera da povredim Mateju i da ga onesposobim za Svetsko prvenstvo. To sam mu i rekao. Razumeo je, jer napadači uvek razumeju odbrambene igrače. Bio je to intezivan trening. Na dva gola za dvadeset minuta samo se jednom zatresla mreža. Išao sam grubo u taj duel, ali takav sam. Ne pravim razliku između treninga i utakmice."

Zahvalio sam mu se na razgovoru i obećao je novi intervju za mesec dana.

"Kada uđemo u osminu finala Mondijala."

Bio sam negde u okolini Dortmunda, kada su mi javili telefonom da je povredio koleno na treningu. Ništa od Argentine. Ništa od Obale Slonovače. O, Bože! Ništa od Svetskog prvenstva.

Na 10 utakmica u kvalifikacijama primili smo gol. Na tri meča bez njega u Nemačkoj, čak 10. Još jedan talas velikih očekivanja razbio se o hrid i nestao u peni.

Sreli smo se u Bilerbeku kada se pozdravljao sa saigračima. Odleteo je prvim avionom za Mančester. Oporavio se, zaigrao i ušao u legendu.

Stao je uz rame Frenku Barsonu, Džeku Vilsonu, Džimiju Braunu, Bobiju Čarltonu.

U istom rangu sa Martinom Bučanom, Semijem Mekilrojom, Stivom Brusom.

Ravan Brajanu Robsonu, Eriku Kantoni, Roju Kinu, Gariju Nevilu.

Od Merija Staforda do Vejna Runija. GALERIJA BESMRTNIH. Traka Junajteda ne stavlja se bilo kome na ruku. Samo odabranima. Od trenera i od Boga.

Institucija. Simbol jednog vremena. Ikona u muzeju najslavnijeg kluba na svetu.

Sreli smo se ponovo u Briselu. Srbija je izgubila. On je prošao kroz miks zonu. Nije se ni osvrnuo.

Neka. Bolje je tako. Ne može se reći toliko mudrosti, koliko se može prećutati gluposti.

Da ne dosadimo ljudima. Bitni su trofeji. Istoriju pišu pobednici.

NEMANJA VIDIĆ. Jedan od najvećih. Svih vremena.

Retki su oni koji na terenu deluju rutinski. Samo zato što sve izvode vrhunski.

I takvima je van terena, SVE OPROŠTENO!
---------------------------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA