Klara Pulja i Klemans Diđovani, drugarice sa severa Francuske počele su novi život u Beogradu – i nisu samo spakovale krpice i došle da se "zezaju" već su pokrenule i sopstveni biznis.
U zemlji u kojoj je odliv mozgova iz godine u godinu sve veći, ove dve smele devojke željne avanture, odlučile su da "probaju Srbiju", ali ne kao turisti koji dođu da luduju po beogradskim splavovima i klubovima, već da istinski okuse život ovde.
Pre četiri meseca otvorile su malu kantinu u centru Beograda (Dobračina 19, Dorćol) kojoj su se u potpunosti posvetile – rade od svitanja do večeri i moramo priznati na njihovim licima, dok uslužuju mušterije, umor se uopšte ne vidi. Nasmejane, pričljive - što na francuskom, što na engleskom, (doduše znaju poneku reč i na srpskom), razgovarale su i sa nama i sa kupcima u opuštenoj, domaćinskoj atmosferi krajnje simpatične kantine.
Rade sve potpuno same. Odlaze u nabavku, uređuju lokal, mese sva peciva, spremaju supe i dan im zasad traje predugo.
”Ustajemo oko četiri ujutru, oko pet već spremamo peciva i do pola devet prva tura je gotova. Odavde ne izađemo pre 10 uveče, a ne zaspimo pre ponoći”, kaže nam Klemans i objašnjava da je to radno vreme i razlog zašto još uvek ne govore srpski.
”Nemamo vremena za časove srpskog. Ako vi imate možda nekoga ko bi od jedan do tri posle ponoći držao časove, bilo bi lepo."
”Trudimo se da budemo profesionalci, poštujemo radno vreme, da dostavimo sve proizvode na vreme jer su nam mnogi kupci sa Novog Beograda”, ubacuje se Klara, inače pekar po profesiji.
Za sada su zadovoljne kako pekarica radi jer su svesne da su na početku pa ne očekuju mnogo.
”Plan nam je bio da pravimo samo kroasane i sendviče, eventualno kafu, ali smo nakon što smo upoznale ljude ovde shvatile da bi oni želeli da probaju više francuskih specijaliteta, tako da smo promenile koncept - ovo je nešto između pekare i kantine. Doduše prilagodile smo se uslovima ovde, pa tako kroasane, hleb, supe, kiš pravimo od domaćih proizvoda, jedino uvozimo beligijsku čokoladu”, kaže Klemans.
Klara objašnjava da ukoliko bi pravile kroasane sa francuskim puterom, a ne margarinom, i ostalim sastojcima koje koriste Francuzi, ti kroasani bi bili preskupi za ovdašnje uslove.
"I ovako su malo skuplji nego u drugim pekarama i moram priznati da smo bile skeptične kako će to ići, ali eto ljudi kupuju. Zadovoljni su i to nam je najvažnije”, ponosna je devojka.
ZAŠTO BAŠ BEOGRAD?
"Dolaze nam svi.. Srbi, Francuzi, Nemci, Srbi koji su živeli u Francuskoj. Mnogi dođu samo da bi sa nama razgovarali na francuskom", kaže Klara i ističe da je ta prihvaćenost i otvorenost ljudi u Srbiji glavni razlog zbog kog su se odlučile da Beograd bude njihov grad.
”Znamo da se ovde teško živi, da je Srbija siromašna zemlja, ali ljudi su ovde tako otvoreni, predusretljivi. Nema toga u velikim gradovima kao što su Pariz, London... Srbija je mala zemlja, ali su i ljudi bliskiji i to je nešto zaista neprocenjivo”, kaže Klemans koja je do pre deset meseci dok nije došla u Beograd, o našoj zemlji nije znala gotovo ništa.
”Prošle godine u aprilu smo došle ovde jer Klara ima rođake u Srbiji, odnosno njen otac je Srbin. Ona mi je pričala o Srbiji. Želela sam da upoznam neku novu zemlju jer sam nemirnog duha i eto... Moja porodica ima više restorana u Francuskoj, ali ovde je život bolji. Srećna sam ovde. Osećam se sigurno i danju i noću”, objasnila nam je plavooka Francuskinja.
”Meni Srbija nije bila potpuno strana, jer mi je otac s ovih prostora. Baka i deka su živeli u Hrvatskoj, pa su se preselili u Vojvodinu, tačnije u Novi Sad. To je, takođe, jedan od razloga zašto smo ovde. Imam kome da se obratim ako mi treba pomoć. Moja porodica je u potpunosti podržala moju ideju. Znate, radila sam ja i u Sarajevu, ali i Indiji. Putovanja i život u drugim zemljama mi nisu strani”, naglašava Klara i dodaje:
”Ali Srbija je stvarno nešto posebno. U Beograd smo se zaljubile kada smo pre 10 meseci došle ovde kao turisti. Tada smo imale vremena da upoznajemo grad. Sviđa nam se Ada Ciganlija, Senjak... svaki deo Beograda je priča za sebe. Moja majka i ja već imamo svoje mesto gde idemo kada mi dođe u posetu.”
I ona kao i njena prjateljica ipak najviše u ovom gradu vole ljubazne i zabavne ljude.
”Verujte mi, kada bi stranac otvorio pekaru, bilo kakvu radnju u Francuskoj, a da pri tom ne govori francuski već engleski ili neki drugi jezik, teško da bi mu Francuzi ikada ušli. A naša mala kantina je pravo internacionalno mesto i to je zaista 'kul'”.
Klara i Klemans su, kažu, veoma srećne ovde, veruju da su uspele da ljudima ponude pravu francusku hranu, nadaju se da će se posao razvijati pa da će jednog dana u Beogradu biti više od jedne ”La petite cantine”.
”Svesne smo da smo još na početku tako da... videćemo. Sada smo u potrazi za prodavcem, a onda nadamo se za koji mesec da ćemo moći da zaposlimo i osobu koja bi spremala hranu sa nama. Ono što u skorije vreme planiramo je da uvezemo francuske sireve, vina i da ovde napravimo jedan mali deo gde ćemo to služiti”, kažu gotovo uglas ove vedre Francuskinje.
Nadamo se da im optimizam neće splasnuti i da će možda biti podsticaj za druge mlade ljude.
