Konačna presuda o Pony Island: Pravo remek-delo!

Autor:

Ova igra je uspela da dobije najvišu ocenu, čistu destku.

Konačna presuda o Pony Island: Pravo remek-delo! Foto: Play.co.rs Pony Island video game

Kada bi ljudi verovali jedni drugima na reč, a davaoci reči držali do date reči, svet bi bio lepše mesto. Kada bi ljudi verovali jedni drugima na reč, a imali samo dva ili tri sata za gejming u narednih nedelju dana, odmah bi otišli da to vreme potroše na Pony Island. Kada bi ljudi verovali jedni drugima na reč, a ne bili nepoverljivi i glupo radoznali, ne bi čitali ovaj tekst do kraja. Kada bi ljudi verovali jedni drugima na reč, a ne neverovali jedni drugima na reč, znali bi da će im skoro svaka reč koju će nadalje pročitati samo pokvariti inteligentni digitalni delikates koji se zove Pony Island. Nažalost, ljudi ne veruju jedni drugima na reč, niti ljudi drže svoju reč.

A šta bi bilo kada bismo verovali demonima? A zatočenim dušama? A zaboravljenim duhovima iz Pakla, detaljno opisanih u opskurnom zapisu iz 16. veka pod nazivom Pseudomonarchia Daemonum? E, to bi moglo da pomogne. Ako ne u svakodnevnom životu, onda bar tokom tih nekoliko sati raspoloživih za igranje. Kao što sam već napisao – trebalo bi da ih potrošite na Pony Island. U pitanju je igra koja se već u januaru kandidovala za moj ovogodišnji Top 5 i jedna od igara koja na veoma specifičnom internom lakmus testu prolazi sa najvišom ocenom.

Naime, moja životna saputnica je stupanjem u brak prihvatila moj gejming deo persone, ali ni dan danas ne može potpuno da shvati niti sve njene delove, niti sve predmete mog obožavanja u tom kompleksnom, decenijama građenom mozaiku. Postoje igre koje igram isključivo sa slušalicama, najčešće u potpunom mraku, a tokom igranja sebi u bradu govorim “pa ovo je remek-delo”. To su obično “ružne” igre, igre koje na prvi pogled laika izgledaju kao sve, samo ne kao remek-delo. Ipak, verovatno negde duboko u ljudskoj duši postoji ta primordijalna iskra koja prepoznaje iskonsku genijalnost. Moja žena ćuti, ali njen pogled glasno govori četiri reči i veoma glasne tri tačke – “ako si ti normalan…”. Igre koje na skali dostignu “ako si ti normalan…” – one su obično 10/10. Tu ocenu dobija i Pony Island.

Pony Island nije tipična igra, već kratko, inteligentno i zadovoljavajuće putovanje kroz više igara unutar jedne igre. Pa čak i van nje. Da budem precizniji, putovanje se odvija mahom unutar jedne arkadne mašine sa početka devedesetih godina prošlog veka, a kako bih bio do kraja precizan, ni taj poni nije baš poni, već jednorog. Ali to i nije toliko važno. Iz tog sveta u kom vlada meni draga hromatska aberacija, putovaćete na sve strane – od rudimentarnog two button trči-skači-pucaj sidescrollera, do nenametljivog i inteligentnog puzzlera, iz crno-belih poljana ispunjenih preponama i leptirima ćete prelaziti u izvorni kod igre, iz raznoraznih pokvarenih menija selićete se u fajl sistem primitivne arkadne mašine, putovaćete u ranije verzije, u meta verzije, u 3D verzije… Putovaćete u prostranstva koja podsećaju na zlatno doba gejminga, a zatim u portale u kojima ćete sretati neverovatne likove i voditi razgovore za pamćenje.

O ostalim detaljima i utiscima čitajte u tekstu Pavleta Zlatića na Play! sajtu.

Pratite nas i na Facebooku,Twitteru i Instagramu.

Izvor: Daniel Mullins

Sve vesti