Nemanjine majstorije raspametile i Karima Rašida

Beogradski dizajner Nemanja Kiso za MONDO predstavlja svoje izume koji su oduševili svetsku dizajnersku elitu. Pročitajte zbog čega je o njemu pisao i njujorški časopis Interior Design...

48
A- A A+
nemanja kiso,dizajn Foto: Mondo/Gorqan Sivački
Niti jedan dizajn ne mora da bude "kockast" ni dosadan, pa makar se radilo i o, pre svega, praktičnim komadima nameštaja kao što je komoda za bebe, kaže za MONDO beogradski dizajner i autor neobične 3u1 "kancelarije za bebe" Nemanja Kiso.

"Trudim se da moj rad bude primenjiv ali i inovativan. Besmisleno je raditi nešto samo da lepo izgledalo,ali ne želim ni da radim kopije, nešto što je već viđeno, pa ne znam koliko dobro bilo. Zbog toga i ne radim u nekom arhitektonskom studiju, već pokušavam da se u Srbiji bavim dizajnom", kaže Nemanja Kiso
, diplomirani arhitekta i autor nekoliko nesvakidašnjih komada nameštaja.

3u1 "KANCELARIJA" ZA BEBE i 3D SOFA

Pažnju MONDA Nemanja je na sebe skrenuo multifunkcionalnom policom kakve dosad nije bilo na našem, a, tvrdi on, ni na svetskom tržištu. Zaboravite na komode za bebe kakve ste dosad viđali ovo je, kao i u slučaju njegovog drugog uspešnog dizajna, sofe, nešto sasvim drugačije.

Koncept 3u1 svakako nije nov, ali iz nekog razloga, kaže Nemanja, svi koji se bave nameštajem za bebe rade klasične komade i potom ih spoje u jednu celinu.
Poziv za Moskvu, Pariz...

Sofa je bila izložena na Sajmu nameštaja 2013. godine, i bila je veoma dobro primljena. "Prilazili su mladi, stari, stizale pohvale sa svih strana a pozvan sam i da učestvujem na sajmovima u Moskvi i Parizu. Naravno, do toga nije došlo, jer nisam mogao tako nešto da finansiram - svako takvo gostovanje podrazumeva ulaganje od desetak hiljada evra. Ostalo je samo osećanje zadovoljstva zbog ukazane privilegije i časti."

"Ovde to nije slučaj, već imamo posebno osmišljene delove celine čijim se rotiranjem dobija funkcija nameštaja koja nam tog trenutka treba - kupanje, povijanje, uspavljivanje bebe... Tako, recimo, ne može doći do kvašenja kreveca vodom iz kadice, i slično. Naravno ima i izazova. Bukvalno sam juče bio sa inženjerom i utanačio kako da to napravimo. Ideja je bila da sve bude od drveta, ali izgleda da ćemo morati da zbog bezbednosti ubacimo metalnu osovinu. Kad je bezbednost u pitanju, nema kompromisa", objašnjava svoju zamisao Kiso.

Nemanja je, kaže, imao sreću da konačno naiđe na pravog majstora svog posla, inženjera koji ima svoju radionicu.

"On mi je otkrio 'tajnu' da svaki nameštaj ima svoju mehaniku, kako koji deo 'radi' i kako se može a kako ne može izvesti u kojem materijalu", kaže Nemanja.

Svoj pređašnji uspeli dizajn, sofu, osmislio je za "privremeno sedenje", za javne prostore, hotele, restorane, galerije, možda za veće stanove. Multifunkcionalna je, rasklopiva i može da se kupuje u delovima.

Izrađena u Srbiji i ručni je rad. Do sada Kiso nije pronašao proizvođača koji bi tako nešto pravio u serijama, pa je ručno napravljeno tek nekoliko komada. Problem je i u materijalima i u završnom kvalitetu obrade.


"U Srbiji, recimo, ne možete doći do sunđera sa zakrivljenim ivicama. Kada sam to tražio svi su ga proizvodili samo 'kockastog'. Malo je i radionica gde vam ga mogu tako iseći jer jednostavno ljudi nemaju takve mašine", kaže dizajner.

"Ovde generalno postoji manjak majstora, u svakom aspektu posla. Ne mislim da smo manje sposobni, ili gluplji, već jednostavno ljudi se okreću onome što donosi novac, i ne teže nečem višem. Stolarima se, recimo, više isplati a manje je truda potrebno da prave kuhinje i plakare od panela, nego da se zamaraju preciznom izradom unikatnog nameštaja. Za kuhinju im treba tri, četiri dana, a za ovakvu sofu isto toliko - nedelja."

Troškovi izrade "bilo čega" u Srbiji su mnogo veći nego na Zapadu. Nemanja navodi primer mehanizma za "iskakanje" igračaka iz bebi komode - ovde košta 150€, a "napolju" 50€, ali kaže nije sve ni u novcu, jednostavno ljudi se zadovoljavaju "malim".

"Dođete s nacrtom kod majstora a on vas pita 'zašto takva rebra na komodi kad bi bila jeftinije ovako ili onako'. Pa nije to poenta, napraviti kutiju jer tako košta manje, ne dizajnira se nameštaj zbog toga."

AKO SI DIZAJNER - NE "FILOZOFIRAJ"
Nemanja Kiso nije samo dizajner nameštaja, radio je i projekte mnogo veće skale - recimo preuređenja Kalenić pijace kao diplomski rad, ili zemunskog kupališta Lido, kao nagrađeni rad grupe studenata.

Na pitanje otkud uopšte on u dizajnu i da li se s time čovek rađa ili ga (i koliko) tome nauče, odgovara dvoznačno.

"U mojoj porodici je 'jedna grana' sa tim stvaralačkim genom. To je neka potreba da se izraziš u prostoru. Ali, da mora i da se uči, mora. E sad, koliko će vas i kako naučiti, zavisi i od toga ko vas uči", kaže Nemanja.
"Stvarno si to radio u Srbiji?"

Nemanjina sofa je bila izložena i u galeriji Koncept 45. "Tamo ju je video i svetski poznati industrijski dizajner Karim Rašid. Raspitivao se kako sam je i gde napravio, i nije mogao čudom da se načudi da sam uopšte pokušao da tako nešto pravim u Srbiji", kaže Nemanja Kiso. Jednako začuđeni bili su i iz njujorškog časopisa Interior Design, koji je objavio priču o sofi, uprkos tome što se još nije našla u "pravoj" proizvodnji.

Izvlačeći paralelu između škola u kojima je učio i radio - Arhitektonske tehničke škole (ATŠ), Fakulteta primenjenih umetnosti pri Univerzitetu u Beogradu, i Fakulteta za umetnost i dizajn na Megatrendu (sada Univerzitet Džon Nezbit) - Nemanja kaže: ATŠ vas nauči preciznosti tehničkog crtanja ali tu "zaboravite" na bilo kakvu kreativnost; slobode ima malo više na Primenjenim, ali ni tamo ne priznaju "lebdeće zgrade" koje odavno postoje u svetu; profesori su posvećeniji studentima na FUD, ali tamo u koncepciji "manjka" dizajna...

Ističe da su njega na Fakultetu primenjenih umetnosti strogi profesori naučili "da ne filozofira" - da ne dizajnira predmete koji ne mogu da se proizvedu, i to ne bilo gde, nego u Srbiji.


"Kod nas imamo mnogo dizajnera koji osmišljavaju čudesne stvari, ali koje uglavnom ne mogu da se proizvedu ovde. Komplikovanije stvari od livene plastike su ovde naučna fantastika - prosto nema kalupa, ni ima ko to da napravi. I ja sam imao ideju o plastičnom stolu, ali kad sam shvatio da mi za kalup treba 50 do 60 hiljada evra, odmah sam odustao."

Zbog toga je sada fokusiran na nešto što može da se izradi ovde i sa 500-1.500€, a potom može da se proda kao dizajnerski unikatni rad za 2.500-3.000€. Da bi lakše ubedio ljude da tako nešto "vredi tolike pare", trenutno rešava drugi gorući problem - traži stalni izložbeni prostor u kom bi se dizajn istakao u pravom svetlu.
Sve vesti