Danas se navršava 25 godina od najmasovnijih demonstracija 1991. u Beogradu.
Taj datum je istovremeno i početak vaninstitucionalne političke borbe opozicije, koja je 2000. godine rezultirala smenom vlasti i početkom konsolidacije demokratskog sistema u Srbiji.
Devetomartovski protest u Beogradu je organizovao i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema, demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.
U sukobima koji su se sa Trga republike, gde je skup održan, proširili na više ulica u centru Beograda, život su izgubile dve osobe - učesnik protesta Branimir Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54).
Bežeći od demonstranata, Kosović je pokušao da preskoči zid terase, ali je pao sa visine od pet metara udarivši glavom o trotoar, dok je maturant Milinović smrtno ranjen kada je grupa policajaca sa ugla ulica admirala Geprata i kneza Miloša otvorila vatru prema demonstrantima ispred kafea "London".
U sukobima demonstranata i policije je povredeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 gradana, a uhapšeno je 158 ljudi.
Glavni zahtev protesta bila je smena tadašnjeg generalnog direktora RTS-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika zbog uvredljivih komentara na račun opozicije.
Demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti zemlje.
Uprkos tome u centru Beograda okupilo se oko 100.000 građana, a oko podneva policija je krenula u akciju razbijanja demonstracija iz Francuske ulice i sa platoa ispred Filozofskog fakulteta.
Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski pisac Vida Ognjenović.
Na batinanje demonstranata, lider SPO Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao na "juriš", posle čega su počeli okršaji.
U nameri da razbije demonstracije, policija je upotrebila suzavac, vodene topove i gumene metke, a u akciju je bila uključena i konjica.
Drašković je kasno popodne pokušao da uđe na sednicu vlade, a pošto je u tome sprečen, krenuo je s demonstrantima prema železnickoj stanici i tada je uhapšen.
Hapšenje lidera SPO izazvalo je revolt studenata koji su ubrzo iz Studentskog grada na Novom Beogradu krenuli ka Terazijama, policija je studente dočekala na Brankovom mostu, ponovo su upotrebljeni suzavac i palice, a pošto su oni posedali na asfalt, akcija policije je ubrzo prekinuta.
Protesti nekoliko hiljada studenata i građana nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kada su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a Skupština Srbije usvojila ostavke direktora RTS-a Dušana Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića.
Te večeri, oko 20 sati, na ulice Beograda prvi put posle Drugog svetskog rata izašli su tenkovi, a odluku o tome donelo je kolektivno rukovodstvo, Predsedništvo bivše SFRJ.
SPO u saopštenju povodom godišnjice demonstracija podseća da je "pre četvrt veka, na programima i parolama borbe protiv "antisrpskog Zapada", prvenstveno omladina Srbije mobilisana za svoju pogibiju i nesreću, a propagandisti smrti su se bogatili i sticali krvave počasti"
"Ništa slično više ne sme da se ponovi. Deveti mart je i pamćenje i opomena", naveo je SPO ukazavši da se "danas, petnaest godina posle pada toga režima i četvrt veka od 9. marta, umnožavaju programi o vraćanju Srbije u tragične devedesete godine prošlog veka".
Ta stranka upozorava da su "meta propagande protiv evropske budućnosti Srbije, uglavnom, mladi koji ne pamte godine najvećeg stradanja i poraza našeg naroda i države".
SPO je naveo da je pre četvrt veka hteo da spreči rat u tadašnjoj Jugoslaviji i da "putokaze u budućnost usmerimo ka Evropi i Zapadu", ukazavši da "ogromna većina mladih ljudi u današnjoj Srbiji su bili tada deca ili nisu bili ni rođeni, pa ne znaju značaj toga dana".
U saopštenju se navodi i da je Srbija brzo posle 9. marta, gurnuta u strašni bratoubilački rat i razbijanje države a da se celu jednu deceniju, proevropska Srbija borila protiv poretka smrti, terora, zločina i međunarodne izolacije Srbije pri čemu je 9. mart postao zastava otpora.
