U nastavku ove svojevrsne paralelne hronike FEST-a i Oskara – nagrađeni ženski filmovi, svaki na svoj način. Ovo, naravno, ne znači da bi trebalo samo žene da ih gledaju.
SOBA (Room)
''Soba'' je, barem za mene, najprijatnije iznenađenje FEST-a, ili makar onoga što sam stigao da pogledam. Nije tako zvučao kada sam krenuo da ga overim (čak mi je neko rekao da se ceo film odigrava u jednoj maloj sobi), ali kako su minuti proticali (i naročito kada se izašlo iz sobe), tako je film postajao sve bolji i uzbudljiviji.
U početku, tu su samo Oskarom nagrađena Bri Larson (glavna ženska uloga) i mali Džejkob Tremblej, zatočeni u maloj i bednoj sobici. Uskoro saznajemo da im neko s vremena na vreme donosi hranu, a potom i to da je Džoj kidnapovana, pa silovana i zatim zatočena u sobi. Već 7 godina. Razne sumanute ideje o bekstvu se stalno smenjuju u njenim planovima, sve dok jedna od najsumanutijih ne proradi. No i kad se Džoj i Džek nađu na slobodi, njihove muke nisu gotove.
Naravno, ništa ovaj film ne bi proizveo da dvoje glavnih glumaca nisu bili ovako fantastični kao Bri i Džejkob i sve hvale moraju da počnu baš od njih dvoje (naročito ovo dete, koje u filmu ima pet, ali u stvarnosti samo devet godina, pobogu), ali emotivni momenat koji su njih dvoje i reditelj Leni Abramson uspeli da proizvedu jači je i od njihovog glumačkog umeća. Nije da do sada nismo gledali ovakve filmove, ali oni su obično imali uporište u hororu ili teškom trileru, dok kod Abramsona nema ni jezovitosti ni sentimentalnosti. Život koji ne možemo ni da zamislimo, ovde se odvija kao da je normalan i jedini moguć. Neverovatan film.
BRUKLIN (Brooklyn)
''Bruklin'' nije zaradio nijednog Oskara iako je imao tri ozbiljne nominacije, ali mene nisu privukle ni te kandidature ni uspeh sa raznih nezavisnih festivala od Sandensa pa nadalje, već isključivo Nik Hornbi koji je ovde potpisan kao scenarista po literarnom predlošku, u ovom slučaju romanu irskog pisca Kolma Toibina. Hornbi je žanr za sebe i priča o Irkinji Ajliš, koja sredinom prošlog veka odlučuje da se zaputi u Ameriku i skrasi negde u Bruklinu zvuči kao idealan materijal za njegov stil i poetiku.
Reditelj Džon Krouli vešto izbegava da ga epoha odvuče u nekom drugom smeru, već se koncentriše na likove i njihove međusobne odnose i tu njegov stil i Hornbijeva poetika funkcionišu besprekorno. Ali nakon izvesnog vremena, stiže nas utisak kako priča, jednostavno, nije dovoljno intrigantna i zanimljiva i da na kraju filma nećemo dobiti nagradu za strpljenje, već da ćemo morati da se zadovoljimo divnom slikom, kostimima, odličnim ulogama i emocijama koje su evidentne. Dakle ljubić, dosta dobar, ali ništa više od toga.
KEROL (Carol)
Željno sam iščekivao premijeru filma ''Kerol'', pre svega zbog činjenice da je nastao prema ljubavnom romanu ''Cena soli'' Patriše Hajsmit. Željno, naravno, jer se radi o spisateljici koju čitam već decenijama i čijih knjiga imam par metara na polici. A za ovu knjigu nisam ni znao, jer je objavljena 1952, samo par godina nakon prvenca ''Strangers On a Train'' i isto toliko pre prvog romana o gospodinu Ripliju. Zbog tematike koja se bavi lezbejskom ljubavlju, Patriša Hajsmit je ovaj roman potpisala pseudonimom Kler Morgan.
Tereza radi u robnoj kući u Njujorku i tamo upoznaje Kerol, bogatu i poprilično glamuroznu ženu koja kupuje poklon svojoj ćerci. Obostrane simpatije su očigledne i dve prelepe žene su uskoro zajedno. I dok je njihova veza burna, strasna i iskrena, svet oko njih čini sve da ta ljubav nestane.
Dovoljno je samo gledati ''Kerol'', pa da doživite fenomenalan kinematografski užitak – uostalom, ipak se ovde radi o filmu Toda Hajnsa sa Kejt Blanšet i Runi Mejrom. Ne smeta dakle što ovo nije triler najveće spisateljice XX veka, već ''samo'' ljubavna priča, ali činjenica je da je ovo od onih filmova koji se gledaju uz pomoć svih čula i zato nikoga ne bi trebalo da začudi skoro uniformna i ekstatična reakcija filmske kritike na ''Kerol'', uključujući tu i 10-minutne ovacije po završetku kanske premijere. Hejnsova režija je spektakularno precizna i nežna u isto vreme i ovo je, nema dileme, sigurno najlepši ljubavni film koji sam gledao u poslednjih nekoliko godina.
Hejns i Hajsmit se savršeno slažu, pa zaista ne bi bilo loše da ovu kombinaciju vidimo još koji put. Ima još fantastičnih romana Patriše Hajsmit koji nisu filmovani. Možda ''Editin dnevnik''?
DANKINJA (Danish Girl)
Konačno, tu je i ''Dankinja'' Toma Hupera, film koji je u veče dodele Oskara ušao sa čak 4 nominacije. Što je prilično zapanjujući podatak, rekao bih ja nakon odgledanog filma. Na stranu to što mi je teško da Akademiji oprostim to što nagradu za najbolju žensku sporednu ulogu nije dobila Dženifer Džejson Li, ali i bez toga ja u ''Dankinji'' nisam pronašao ništa posebno.
'Dankinja'' je u startu kontroverzan film i to ne samo zbog tematike i reakcija koje je proizveo, već i zbog ozbiljnog odstupanja od istorijskih činjenica. U stvari, sa fikcionalizacijom života Lili Elbe, jedne od prvih osoba koja je operacijom pokušala da promeni svoj pol, počeo je David Ebershof, autor romana po kojem je nastao i scenario za film. On ne samo da je izmislio ono što je napisao o unutrašnjem životu i osećajima Lili Elbe, već je ''stvorio'' i sve njene prijatelje. A upravo po tom romanu je i nastao scenario za film. Nemam ništa protiv takvog postupka, ali ovde ipak teško da može da se govori o klasičnom biografskom filmu.
Kritika i publika su bili očarani glumačkim kreacijama u ''Dankinji'', ali ja sam i tu ostao poprilično hladan. Edi Redmejn je bio viđen za novog Oskara, nakon nagrađenog Stivena Hokinga, ali Alisija Vikander je na kraju bila ta koja je nagradu ponela kući.
Na kraju, iako ovaj film sa sobom nosi popriličnu dozu kontroverze (ali i političke korektnosti), on je upakovan u klasičan mejnstrim okvir – uostalom to potvrđuju i dodatne nominacije za film (scenografija i kostimi). Ukratko – lep za gledanje, ali bez nekih novih i drugačijih pogleda na ovu komplikovanu temu. To je možda i najveća nepravda koju je ovaj film naneo neopevanom heroju transdženderizma. Nisam siguran da ova reč postoji u našem jeziku, ali verujem da je svima razumljiva.
SVE KOLUMNE MIŠKA BILBIJE
