"Posle jednog duela, prišao mi je i onim svojim milostivim izrazom lica upitao me kako se zovem:

Napravio je facu kao da se pita kuda ide ovaj svet sa mladima kao što sam ja. Sa visine svojih 30-ak godina slave i iskustva odbrusio mi je nešto što je delovalo kao dijalektički šamar:

- Mali, sa dvadeset jednom godinom se Krojfu obraćaš na 'Vi''".

ZATO ŠTO JE TO KROJF!

Davno je bilo. Baš davno. Ima skoro trideset godina.

Tata, zašto samo ovaj igrač ima dve crne štrafte na rukavu dresa, kad svi ostali imaju tri?

Pokazujem prstom na fotografiju holandskog tima sa Svetskog prvenstva ’74. Bode mi oči detalj koji niko nije ni primetio.

Otac baca letimičan pogled i okleva sa odgovorom. Kupuje vreme. Klasičan roditeljski gest kada se suoče sa dečijom preteranom radoznalošću.

Sine, zato što je to Krojf.

Nisam ga tada shvatio. Čak me je i uvredio. Delovalo je kao skidanje sa dnevnog reda. Otaljavanje.

Bavio se boksom i da sam ga pitao o Parlovu ili Benešu, pričao bi mi dva dana i dve noći. Nisam imao mira. Potpuno nesvestan težine postavljenog pitanja.

Možda će ujak imati više informacija. On je bar bio fudbaler. Vredi pokušati.

Pričaj mi o Krojfu. Sve što znaš.

Znao je mnogo. Doduše, većina detalja u domenu urbane legende. Tek će ih moderna tehnologija pretvoriti u činjenice. Ocrtavajući konture mita o Čoveku koji je fudbal pretvorio u flamenko.

Da li si čuo za tu špansku igru? Obuhvata ples, pevanje i sviranje na gitari. Krojf je sve to preneo na teren. Zahvaljujući njemu fudbal postaje umetnost. Izraz čovekovog sazrevanja. Flamenko je u suštini prvo glas, pa tek onda ples. Ljudi to ne shvataju. Takav je i Krojf. Neshvaćeni genije prepun otkrića. On pleše sa loptom u nogama. I hipnotiše masu. Svi oko njega plešu. Saigrači, protivnici, sudije, navijači, prodavci semenki na tribinama... Svi igraju flamenko.

Gde je naučio te pokrete?

Na ulici, gde bi drugo. Po prašnjavim betonima Betondorpa, na periferiji Amsterdama. Sa starijim bratom Hejnijem i njegovim drugarima. Pazi, tu je borba do gole kože. Kada padneš, puštaš krv. Ali ideš dalje. Nema kukanja. Zato i biraš brzo rešenja. Razmišljaš unapred. Predupređuješ situaciju. Razvijaš tehniku. Svi veliki asovi počeli su na ulici u svom kvartu.

Je l’ istina da je sa pet godina žonglirao 150 puta?

Znam da je živeo blizu Ajaksovog stadiona. Starog De Mera. Otac je držao radnju sa voćem i povrćem, majka radila kao čistačica. Postao je maskota kluba i ljubimac Ajaksovog ekonoma Henka kome je pomagao da čisti kopačke, nosi torbe sa loptama i obeležava linije na terenu. Imao je 13 godina kada je otac umro od srčanog udara. Odmah su mu zaposlili majku u klubu da pere dresove i služi piće u restoranu.

Od koga je naučio da pleše po terenu?

Najpre od Vika Bakingema. Engleza koji je čitav život igrao za Totenhem, a trenerski zanat naučio od velikog inovatora Artura Roua. Čim je seo na klupu Ajaksa, otkrio je dijamant. Ostalo mu je samo da ga izbruši i izglanca. Slao je mršavog Johana u teretanu da dobije na mišićnoj masi. Tokom napornih treninga, stavljao mu je tegove u džepove šuškavca. Baca ga u vatru sa 17 godina, 15. novembra ’64. Protiv Groningena. Izgubili su 3:1.

Prva, pa poraz?

Da, ali u drugoj 5:0. I to protiv PSV Ajndhovena. Nije išlo sve kako treba, pa je Bakingem smenjen. Na njegovo mesto dolazi čovek koji ima 37 godina i diplomu Fizičkog fakulteta?! Zvao se Rinus Mihels. On je dovršio započeti posao. Bakingemov ’fast-moving football’, postaje Totalni fudbal u režiji sjajnog stručnjaka i interpretaciji Johana Krojfa. Masa puta ubrzanje. Bila je to Sila protiv koje nema zaštite. Ajaksova kaznena ekspedicija pokorila je Evropu i svet.

Koji ti se njegov gol najviše dopada?

On je mnogo pre Maradone izveo onaj čudesni lob van šesnaesterca. Bože, kakav je gol dao Atletiku u prvoj sezoni u Barsi. U brišućem letu, štiklom u ’devedeset’. Majko moja. Čarolija. Možda i najlepša svih vremena. Nazvaše ga ’Leteći Holanđanin’. Srušio je onaj čuveni Grande Inter u finalu Kupa šampiona ’72. Iako se Orijali zalepio za njega, ćušnuo je dva komada i osvetio se Italijanima za poraz od Milana ’69. Srušio je Brazil i Argentinu. Ne zna se kome je dao lepši. Desna spoljna, desna spoljna, desna spoljna. To je Krojf. Kada pomisliš da će da je šutne levom, izmisli nešto desnom spoljnom. Tako je i vukao onu loptu protiv Nemaca preko celog terena, sve dok ga Henes nije oborio za penal.

Čini mi se da sam ga video na jednoj slici u dresu Milana?

Moguće. Odigrao je jednu utakmicu na klupskom Mundijalitu protiv Fejenorda, kao specijalni gost Đanija Rivere. Bio je i ovde kod nas. Sa Ajaksom ’73 tukao Juventus u finalu KEŠ-a, ali se sa Holandijom nije snašao ’76. Svađao se tada sa Van Hanegemom i izgubio od Čehoslovačke u Zagrebu. Zvezda mu nije bila suđena ’71. Namerio se na Puškašev Panatinaikos i osvojio prvi KEŠ.

Zar je bio sklon svađama?

Ma slušaj, Krojf je bio buntovnik. U pozitivnom smislu. Tipičan ’Provos’.

Ne razumem.

Provosi. Holandski kontrakulturni pokret šezdesetih godina. Izazivali su nasilne reakcije vlasti upotrebom nenasilnih provokativnih metoda. Koristili su apsurdni humor u svrhu neke društvene promene. Okupljali su umetnike, hipike, intelektualce, sportiste. Ceo tim Ajaksa je bio naklonjen njihovoj politici. Fudbalska verzija avangardnog pokreta. Organizovali su masovne manifestacije, kritikovali potrošnju duvana i smog kao simbole zapadne civilizacije, negodovali protiv policije, vojske, državne birokratije, zalagali se za seksualne slobode, legalizaciju marihuane. Imali su dva simbola. Jabuku i beli bicikl. Ostavljali su ih svuda po gradu i tako ukazivali na protivtežu privatnom vlasništvu i automobilskoj potrošnji.

Čuo sam da Krojf nije služio vojsku?

Nije. Zbog ravnih tabana. Iako sam ubeđen da je kao pacifista po ubeđenju bio protiv svakog vida vojne aktivnosti. Imao je stav i bio mu je veran. Kada se Ajaks dogovorio sa Realom, rekao je da ne želi u Frankov grad po cenu prekida karijere. Otišao je u Barsu jer je lično dao reč predsedniku Montalu. Bio je neobuzdanog duha i ništa ga nije moglo zaustaviti. Jurio je čitavo poluvreme sudiju Tejlora posle penala za Nemačku sve dok mu ovaj nije pokazao karton. Sinu je dao ime Đordi, zbog otpora prema frankizmu i u čast Svetog Đordija, zaštitnika Katalonije. Inadžija po naravi. Nije dao na sebe. Kada su mu u Ajaksu ’83 ponudili direktorsku fotelju, uvredio se i otišao u omraženi Fejenord. Samo da dokaže da može još.

Pa je l’ mogao?

Osvojio je Duplu krunu i prizananje za najboljeg igrača prvenstva. Proceni sam. I zapamti još jednu stvar: on je KrAjf, a ne KrOjf!

Ali sa Barsom se nije naosvajao trofeja?

U Evropi ništa. Uvek bi falilo malo. U Španiji, samo jedna titula. Odmah u prvoj sezoni. Zbog problema sa papirima, zaigrao je tek u oktobru. Barsa pretposlednja na tabeli. Prva protiv Granade, 4:0. Dva gola Krojfa. Zatim serija bez kraja. Nepobedivi u 26 mečeva. Zgazili su Real 5:0 na Bernabeuu. Dovoljno za šampionsko slavlje. Prvo posle generacije Luisa Suareza i Lasla Kubale. Posle ravno 14 godina.

Sudbonosnih 14. On ne može bez tog broja?

U Barsi ga nije nosio. Pravila nisu dozvoljavala. Pomirio se sa ’devetkom’, ali je ispod dresa uvek nosio majcu sa svojim magičnim brojem.

Zašto baš 14?

Sasvim slučajno. Uoči jedne utakmice, Geri Miren nije mogao da nađe svoj dres. Krojfu se žurilo na teren i bacio mu je svoj sa brojem 9. Opredelio se za 14 jer mu je donosio sreću u mlađim kategorijama. Znaš li da se četrnaestog i oženio?

Ma daj...

Da, juna ’67. Za Dajanu Margaret Koster, koju je upoznao na svadbi klupskog druga Pita Kajzera. Ona je ćerka prebogatog trgovca dijamantima Kora Kostera. Tast mu je posle postao i menadžer. Našao mu angažman u Americi i Levanteu.

Ali zašto nije igrao na Svetskom prvenstvu ’78? Zar to nije bila prilika da konačno osvoji nešto sa Holandijom?

Ima više verzija. Po jednoj, u znak protesta prema vojnom režimu u Argentini. Po drugoj, zbog straha za ličnu bezbednost posle pokušaja da ga kidnapuju u njegovom luksuznom apartmanu u Barseloni. Bilo je jezivo. Uperili su pušku u njega. Da kćerka Šantal nije zaplakala, a supruga Deni bila dovoljno pribrana da uključi alarm, ko zna šta bi se desilo. Dobijao je preteća pisma, ali nikada nije gledao smrti u oči.

Misliš li da žali zbog poraza u tim velikim utakmicama?

Ni najmanje. Biti veran sopstvenom stilu, uvek mu je bilo važnije od bilo kakvog finala.

Da li je on bio napadač ili vezista?

Nije bio napadač, a tresao je mreže kao od šale. Nije bio defanzivac, a nikada duel nije izgubio. Nije bio plej, a niko bolje od njega nije kreirao igru.

Pa šta je onda bio?

REVOLUCIONAR! Šta drugo.

Proći će mnogo godina od tada. Postaću novinar i uveriti su u istinitost ujakove besede. Sve je tačno. Skoro sve. Oženio se trinaestog.

Ispratiću poduhvate fudbalskog vizionara u trenerskoj i direktorskoj ulozi. Još jednom mu je Zvezda bila (ne)suđena. Namerio se na Sampdoriju i osvojio trofej.

Saznaću i za misteriju ’dve štrafte’ sa fotografije. Imao je 100.000 maraka godišnje kao zaštitno lice Pume i morao je nekako da naudi Adidasu kao zvaničnom sponzoru holandske reprezentacije. Prkos. Buntovništvo. Moć fantazije.

Čak ću i upoznati Velikog Krojfa. Organizovao je humanitarno veče u Monte Karlu, posle izbora za najboljeg igrača sezone.

Bili su tamo Mesi, Ronaldo, Platini, Van der Sar, Bekenbauer, Butragenjo. Ali se on nekako izdvajao. Prosto je blistao. Kao da zrači nekom energijom. Sveprisutnom i vanvremenskom.

Tada sam shvatio i suštinu očevog odgovora. ZATO ŠTO JE TO KROJF. Zar je moglo iskrenije i preciznije.

Možda će mene jednog dana dete pitati ’Tata, zašto ova Barsa igra fudbal sa druge planete?’.

Odgovoriću bez razmišljanja ’ZBOG KROJFA’. I neću se plašiti da me je pogrešno razumelo.

"Posle jednog duela, prišao mi je i onim svojim milostivim izrazom lica upitao me kako se zovem:

Napravio je facu kao da se pita kuda ide ovaj svet sa mladima kao što sam ja. Sa visine svojih 30-ak godina slave i iskustva odbrusio mi je nešto što je delovalo kao dijalektički šamar:

- Mali, sa dvadeset jednom godinom se Krojfu obraćaš na 'Vi''".

ZATO ŠTO JE TO KROJF!

Davno je bilo. Baš davno. Ima skoro trideset godina.

Tata, zašto samo ovaj igrač ima dve crne štrafte na rukavu dresa, kad svi ostali imaju tri?

Pokazujem prstom na fotografiju holandskog tima sa Svetskog prvenstva ’74. Bode mi oči detalj koji niko nije ni primetio.

Otac baca letimičan pogled i okleva sa odgovorom. Kupuje vreme. Klasičan roditeljski gest kada se suoče sa dečijom preteranom radoznalošću.

Sine, zato što je to Krojf.

Nisam ga tada shvatio. Čak me je i uvredio. Delovalo je kao skidanje sa dnevnog reda. Otaljavanje.

Bavio se boksom i da sam ga pitao o Parlovu ili Benešu, pričao bi mi dva dana i dve noći. Nisam imao mira. Potpuno nesvestan težine postavljenog pitanja.

Možda će ujak imati više informacija. On je bar bio fudbaler. Vredi pokušati.

Pričaj mi o Krojfu. Sve što znaš.

Znao je mnogo. Doduše, većina detalja u domenu urbane legende. Tek će ih moderna tehnologija pretvoriti u činjenice. Ocrtavajući konture mita o Čoveku koji je fudbal pretvorio u flamenko.

Da li si čuo za tu špansku igru? Obuhvata ples, pevanje i sviranje na gitari. Krojf je sve to preneo na teren. Zahvaljujući njemu fudbal postaje umetnost. Izraz čovekovog sazrevanja. Flamenko je u suštini prvo glas, pa tek onda ples. Ljudi to ne shvataju. Takav je i Krojf. Neshvaćeni genije prepun otkrića. On pleše sa loptom u nogama. I hipnotiše masu. Svi oko njega plešu. Saigrači, protivnici, sudije, navijači, prodavci semenki na tribinama... Svi igraju flamenko.

Gde je naučio te pokrete?

Na ulici, gde bi drugo. Po prašnjavim betonima Betondorpa, na periferiji Amsterdama. Sa starijim bratom Hejnijem i njegovim drugarima. Pazi, tu je borba do gole kože. Kada padneš, puštaš krv. Ali ideš dalje. Nema kukanja. Zato i biraš brzo rešenja. Razmišljaš unapred. Predupređuješ situaciju. Razvijaš tehniku. Svi veliki asovi počeli su na ulici u svom kvartu.

Je l’ istina da je sa pet godina žonglirao 150 puta?

Znam da je živeo blizu Ajaksovog stadiona. Starog De Mera. Otac je držao radnju sa voćem i povrćem, majka radila kao čistačica. Postao je maskota kluba i ljubimac Ajaksovog ekonoma Henka kome je pomagao da čisti kopačke, nosi torbe sa loptama i obeležava linije na terenu. Imao je 13 godina kada je otac umro od srčanog udara. Odmah su mu zaposlili majku u klubu da pere dresove i služi piće u restoranu.

Od koga je naučio da pleše po terenu?

Najpre od Vika Bakingema. Engleza koji je čitav život igrao za Totenhem, a trenerski zanat naučio od velikog inovatora Artura Roua. Čim je seo na klupu Ajaksa, otkrio je dijamant. Ostalo mu je samo da ga izbruši i izglanca. Slao je mršavog Johana u teretanu da dobije na mišićnoj masi. Tokom napornih treninga, stavljao mu je tegove u džepove šuškavca. Baca ga u vatru sa 17 godina, 15. novembra ’64. Protiv Groningena. Izgubili su 3:1.

Prva, pa poraz?

Da, ali u drugoj 5:0. I to protiv PSV Ajndhovena. Nije išlo sve kako treba, pa je Bakingem smenjen. Na njegovo mesto dolazi čovek koji ima 37 godina i diplomu Fizičkog fakulteta?! Zvao se Rinus Mihels. On je dovršio započeti posao. Bakingemov ’fast-moving football’, postaje Totalni fudbal u režiji sjajnog stručnjaka i interpretaciji Johana Krojfa. Masa puta ubrzanje. Bila je to Sila protiv koje nema zaštite. Ajaksova kaznena ekspedicija pokorila je Evropu i svet.

Koji ti se njegov gol najviše dopada?

On je mnogo pre Maradone izveo onaj čudesni lob van šesnaesterca. Bože, kakav je gol dao Atletiku u prvoj sezoni u Barsi. U brišućem letu, štiklom u ’devedeset’. Majko moja. Čarolija. Možda i najlepša svih vremena. Nazvaše ga ’Leteći Holanđanin’. Srušio je onaj čuveni Grande Inter u finalu Kupa šampiona ’72. Iako se Orijali zalepio za njega, ćušnuo je dva komada i osvetio se Italijanima za poraz od Milana ’69. Srušio je Brazil i Argentinu. Ne zna se kome je dao lepši. Desna spoljna, desna spoljna, desna spoljna. To je Krojf. Kada pomisliš da će da je šutne levom, izmisli nešto desnom spoljnom. Tako je i vukao onu loptu protiv Nemaca preko celog terena, sve dok ga Henes nije oborio za penal.

Čini mi se da sam ga video na jednoj slici u dresu Milana?

Moguće. Odigrao je jednu utakmicu na klupskom Mundijalitu protiv Fejenorda, kao specijalni gost Đanija Rivere. Bio je i ovde kod nas. Sa Ajaksom ’73 tukao Juventus u finalu KEŠ-a, ali se sa Holandijom nije snašao ’76. Svađao se tada sa Van Hanegemom i izgubio od Čehoslovačke u Zagrebu. Zvezda mu nije bila suđena ’71. Namerio se na Puškašev Panatinaikos i osvojio prvi KEŠ.

Zar je bio sklon svađama?

Ma slušaj, Krojf je bio buntovnik. U pozitivnom smislu. Tipičan ’Provos’.

Ne razumem.

Provosi. Holandski kontrakulturni pokret šezdesetih godina. Izazivali su nasilne reakcije vlasti upotrebom nenasilnih provokativnih metoda. Koristili su apsurdni humor u svrhu neke društvene promene. Okupljali su umetnike, hipike, intelektualce, sportiste. Ceo tim Ajaksa je bio naklonjen njihovoj politici. Fudbalska verzija avangardnog pokreta. Organizovali su masovne manifestacije, kritikovali potrošnju duvana i smog kao simbole zapadne civilizacije, negodovali protiv policije, vojske, državne birokratije, zalagali se za seksualne slobode, legalizaciju marihuane. Imali su dva simbola. Jabuku i beli bicikl. Ostavljali su ih svuda po gradu i tako ukazivali na protivtežu privatnom vlasništvu i automobilskoj potrošnji.

Čuo sam da Krojf nije služio vojsku?

Nije. Zbog ravnih tabana. Iako sam ubeđen da je kao pacifista po ubeđenju bio protiv svakog vida vojne aktivnosti. Imao je stav i bio mu je veran. Kada se Ajaks dogovorio sa Realom, rekao je da ne želi u Frankov grad po cenu prekida karijere. Otišao je u Barsu jer je lično dao reč predsedniku Montalu. Bio je neobuzdanog duha i ništa ga nije moglo zaustaviti. Jurio je čitavo poluvreme sudiju Tejlora posle penala za Nemačku sve dok mu ovaj nije pokazao karton. Sinu je dao ime Đordi, zbog otpora prema frankizmu i u čast Svetog Đordija, zaštitnika Katalonije. Inadžija po naravi. Nije dao na sebe. Kada su mu u Ajaksu ’83 ponudili direktorsku fotelju, uvredio se i otišao u omraženi Fejenord. Samo da dokaže da može još.

Pa je l’ mogao?

Osvojio je Duplu krunu i prizananje za najboljeg igrača prvenstva. Proceni sam. I zapamti još jednu stvar: on je KrAjf, a ne KrOjf!

Ali sa Barsom se nije naosvajao trofeja?

U Evropi ništa. Uvek bi falilo malo. U Španiji, samo jedna titula. Odmah u prvoj sezoni. Zbog problema sa papirima, zaigrao je tek u oktobru. Barsa pretposlednja na tabeli. Prva protiv Granade, 4:0. Dva gola Krojfa. Zatim serija bez kraja. Nepobedivi u 26 mečeva. Zgazili su Real 5:0 na Bernabeuu. Dovoljno za šampionsko slavlje. Prvo posle generacije Luisa Suareza i Lasla Kubale. Posle ravno 14 godina.

Sudbonosnih 14. On ne može bez tog broja?

U Barsi ga nije nosio. Pravila nisu dozvoljavala. Pomirio se sa ’devetkom’, ali je ispod dresa uvek nosio majcu sa svojim magičnim brojem.

Zašto baš 14?

Sasvim slučajno. Uoči jedne utakmice, Geri Miren nije mogao da nađe svoj dres. Krojfu se žurilo na teren i bacio mu je svoj sa brojem 9. Opredelio se za 14 jer mu je donosio sreću u mlađim kategorijama. Znaš li da se četrnaestog i oženio?

Ma daj...

Da, juna ’67. Za Dajanu Margaret Koster, koju je upoznao na svadbi klupskog druga Pita Kajzera. Ona je ćerka prebogatog trgovca dijamantima Kora Kostera. Tast mu je posle postao i menadžer. Našao mu angažman u Americi i Levanteu.

Ali zašto nije igrao na Svetskom prvenstvu ’78? Zar to nije bila prilika da konačno osvoji nešto sa Holandijom?

Ima više verzija. Po jednoj, u znak protesta prema vojnom režimu u Argentini. Po drugoj, zbog straha za ličnu bezbednost posle pokušaja da ga kidnapuju u njegovom luksuznom apartmanu u Barseloni. Bilo je jezivo. Uperili su pušku u njega. Da kćerka Šantal nije zaplakala, a supruga Deni bila dovoljno pribrana da uključi alarm, ko zna šta bi se desilo. Dobijao je preteća pisma, ali nikada nije gledao smrti u oči.

Misliš li da žali zbog poraza u tim velikim utakmicama?

Ni najmanje. Biti veran sopstvenom stilu, uvek mu je bilo važnije od bilo kakvog finala.

Da li je on bio napadač ili vezista?

Nije bio napadač, a tresao je mreže kao od šale. Nije bio defanzivac, a nikada duel nije izgubio. Nije bio plej, a niko bolje od njega nije kreirao igru.

Pa šta je onda bio?

REVOLUCIONAR! Šta drugo.

Proći će mnogo godina od tada. Postaću novinar i uveriti su u istinitost ujakove besede. Sve je tačno. Skoro sve. Oženio se trinaestog.

Ispratiću poduhvate fudbalskog vizionara u trenerskoj i direktorskoj ulozi. Još jednom mu je Zvezda bila (ne)suđena. Namerio se na Sampdoriju i osvojio trofej.

Saznaću i za misteriju ’dve štrafte’ sa fotografije. Imao je 100.000 maraka godišnje kao zaštitno lice Pume i morao je nekako da naudi Adidasu kao zvaničnom sponzoru holandske reprezentacije. Prkos. Buntovništvo. Moć fantazije.

Čak ću i upoznati Velikog Krojfa. Organizovao je humanitarno veče u Monte Karlu, posle izbora za najboljeg igrača sezone.

Bili su tamo Mesi, Ronaldo, Platini, Van der Sar, Bekenbauer, Butragenjo. Ali se on nekako izdvajao. Prosto je blistao. Kao da zrači nekom energijom. Sveprisutnom i vanvremenskom.

Tada sam shvatio i suštinu očevog odgovora. ZATO ŠTO JE TO KROJF. Zar je moglo iskrenije i preciznije.

Možda će mene jednog dana dete pitati ’Tata, zašto ova Barsa igra fudbal sa druge planete?’.

Odgovoriću bez razmišljanja ’ZBOG KROJFA’. I neću se plašiti da me je pogrešno razumelo.

"Posle jednog duela, prišao mi je i onim svojim milostivim izrazom lica upitao me kako se zovem:

Napravio je facu kao da se pita kuda ide ovaj svet sa mladima kao što sam ja. Sa visine svojih 30-ak godina slave i iskustva odbrusio mi je nešto što je delovalo kao dijalektički šamar:

- Mali, sa dvadeset jednom godinom se Krojfu obraćaš na 'Vi''".

ZATO ŠTO JE TO KROJF!

Davno je bilo. Baš davno. Ima skoro trideset godina.

Tata, zašto samo ovaj igrač ima dve crne štrafte na rukavu dresa, kad svi ostali imaju tri?

Pokazujem prstom na fotografiju holandskog tima sa Svetskog prvenstva ’74. Bode mi oči detalj koji niko nije ni primetio.

Otac baca letimičan pogled i okleva sa odgovorom. Kupuje vreme. Klasičan roditeljski gest kada se suoče sa dečijom preteranom radoznalošću.

Sine, zato što je to Krojf.

Nisam ga tada shvatio. Čak me je i uvredio. Delovalo je kao skidanje sa dnevnog reda. Otaljavanje.

Bavio se boksom i da sam ga pitao o Parlovu ili Benešu, pričao bi mi dva dana i dve noći. Nisam imao mira. Potpuno nesvestan težine postavljenog pitanja.

Možda će ujak imati više informacija. On je bar bio fudbaler. Vredi pokušati.

Pričaj mi o Krojfu. Sve što znaš.

Znao je mnogo. Doduše, većina detalja u domenu urbane legende. Tek će ih moderna tehnologija pretvoriti u činjenice. Ocrtavajući konture mita o Čoveku koji je fudbal pretvorio u flamenko.

Da li si čuo za tu špansku igru? Obuhvata ples, pevanje i sviranje na gitari. Krojf je sve to preneo na teren. Zahvaljujući njemu fudbal postaje umetnost. Izraz čovekovog sazrevanja. Flamenko je u suštini prvo glas, pa tek onda ples. Ljudi to ne shvataju. Takav je i Krojf. Neshvaćeni genije prepun otkrića. On pleše sa loptom u nogama. I hipnotiše masu. Svi oko njega plešu. Saigrači, protivnici, sudije, navijači, prodavci semenki na tribinama... Svi igraju flamenko.

Gde je naučio te pokrete?

Na ulici, gde bi drugo. Po prašnjavim betonima Betondorpa, na periferiji Amsterdama. Sa starijim bratom Hejnijem i njegovim drugarima. Pazi, tu je borba do gole kože. Kada padneš, puštaš krv. Ali ideš dalje. Nema kukanja. Zato i biraš brzo rešenja. Razmišljaš unapred. Predupređuješ situaciju. Razvijaš tehniku. Svi veliki asovi počeli su na ulici u svom kvartu.

Je l’ istina da je sa pet godina žonglirao 150 puta?

Znam da je živeo blizu Ajaksovog stadiona. Starog De Mera. Otac je držao radnju sa voćem i povrćem, majka radila kao čistačica. Postao je maskota kluba i ljubimac Ajaksovog ekonoma Henka kome je pomagao da čisti kopačke, nosi torbe sa loptama i obeležava linije na terenu. Imao je 13 godina kada je otac umro od srčanog udara. Odmah su mu zaposlili majku u klubu da pere dresove i služi piće u restoranu.

Od koga je naučio da pleše po terenu?

Najpre od Vika Bakingema. Engleza koji je čitav život igrao za Totenhem, a trenerski zanat naučio od velikog inovatora Artura Roua. Čim je seo na klupu Ajaksa, otkrio je dijamant. Ostalo mu je samo da ga izbruši i izglanca. Slao je mršavog Johana u teretanu da dobije na mišićnoj masi. Tokom napornih treninga, stavljao mu je tegove u džepove šuškavca. Baca ga u vatru sa 17 godina, 15. novembra ’64. Protiv Groningena. Izgubili su 3:1.

Prva, pa poraz?

Da, ali u drugoj 5:0. I to protiv PSV Ajndhovena. Nije išlo sve kako treba, pa je Bakingem smenjen. Na njegovo mesto dolazi čovek koji ima 37 godina i diplomu Fizičkog fakulteta?! Zvao se Rinus Mihels. On je dovršio započeti posao. Bakingemov ’fast-moving football’, postaje Totalni fudbal u režiji sjajnog stručnjaka i interpretaciji Johana Krojfa. Masa puta ubrzanje. Bila je to Sila protiv koje nema zaštite. Ajaksova kaznena ekspedicija pokorila je Evropu i svet.

Koji ti se njegov gol najviše dopada?

On je mnogo pre Maradone izveo onaj čudesni lob van šesnaesterca. Bože, kakav je gol dao Atletiku u prvoj sezoni u Barsi. U brišućem letu, štiklom u ’devedeset’. Majko moja. Čarolija. Možda i najlepša svih vremena. Nazvaše ga ’Leteći Holanđanin’. Srušio je onaj čuveni Grande Inter u finalu Kupa šampiona ’72. Iako se Orijali zalepio za njega, ćušnuo je dva komada i osvetio se Italijanima za poraz od Milana ’69. Srušio je Brazil i Argentinu. Ne zna se kome je dao lepši. Desna spoljna, desna spoljna, desna spoljna. To je Krojf. Kada pomisliš da će da je šutne levom, izmisli nešto desnom spoljnom. Tako je i vukao onu loptu protiv Nemaca preko celog terena, sve dok ga Henes nije oborio za penal.

Čini mi se da sam ga video na jednoj slici u dresu Milana?

Moguće. Odigrao je jednu utakmicu na klupskom Mundijalitu protiv Fejenorda, kao specijalni gost Đanija Rivere. Bio je i ovde kod nas. Sa Ajaksom ’73 tukao Juventus u finalu KEŠ-a, ali se sa Holandijom nije snašao ’76. Svađao se tada sa Van Hanegemom i izgubio od Čehoslovačke u Zagrebu. Zvezda mu nije bila suđena ’71. Namerio se na Puškašev Panatinaikos i osvojio prvi KEŠ.

Zar je bio sklon svađama?

Ma slušaj, Krojf je bio buntovnik. U pozitivnom smislu. Tipičan ’Provos’.

Ne razumem.

Provosi. Holandski kontrakulturni pokret šezdesetih godina. Izazivali su nasilne reakcije vlasti upotrebom nenasilnih provokativnih metoda. Koristili su apsurdni humor u svrhu neke društvene promene. Okupljali su umetnike, hipike, intelektualce, sportiste. Ceo tim Ajaksa je bio naklonjen njihovoj politici. Fudbalska verzija avangardnog pokreta. Organizovali su masovne manifestacije, kritikovali potrošnju duvana i smog kao simbole zapadne civilizacije, negodovali protiv policije, vojske, državne birokratije, zalagali se za seksualne slobode, legalizaciju marihuane. Imali su dva simbola. Jabuku i beli bicikl. Ostavljali su ih svuda po gradu i tako ukazivali na protivtežu privatnom vlasništvu i automobilskoj potrošnji.

Čuo sam da Krojf nije služio vojsku?

Nije. Zbog ravnih tabana. Iako sam ubeđen da je kao pacifista po ubeđenju bio protiv svakog vida vojne aktivnosti. Imao je stav i bio mu je veran. Kada se Ajaks dogovorio sa Realom, rekao je da ne želi u Frankov grad po cenu prekida karijere. Otišao je u Barsu jer je lično dao reč predsedniku Montalu. Bio je neobuzdanog duha i ništa ga nije moglo zaustaviti. Jurio je čitavo poluvreme sudiju Tejlora posle penala za Nemačku sve dok mu ovaj nije pokazao karton. Sinu je dao ime Đordi, zbog otpora prema frankizmu i u čast Svetog Đordija, zaštitnika Katalonije. Inadžija po naravi. Nije dao na sebe. Kada su mu u Ajaksu ’83 ponudili direktorsku fotelju, uvredio se i otišao u omraženi Fejenord. Samo da dokaže da može još.

Pa je l’ mogao?

Osvojio je Duplu krunu i prizananje za najboljeg igrača prvenstva. Proceni sam. I zapamti još jednu stvar: on je KrAjf, a ne KrOjf!

Ali sa Barsom se nije naosvajao trofeja?

U Evropi ništa. Uvek bi falilo malo. U Španiji, samo jedna titula. Odmah u prvoj sezoni. Zbog problema sa papirima, zaigrao je tek u oktobru. Barsa pretposlednja na tabeli. Prva protiv Granade, 4:0. Dva gola Krojfa. Zatim serija bez kraja. Nepobedivi u 26 mečeva. Zgazili su Real 5:0 na Bernabeuu. Dovoljno za šampionsko slavlje. Prvo posle generacije Luisa Suareza i Lasla Kubale. Posle ravno 14 godina.

Sudbonosnih 14. On ne može bez tog broja?

U Barsi ga nije nosio. Pravila nisu dozvoljavala. Pomirio se sa ’devetkom’, ali je ispod dresa uvek nosio majcu sa svojim magičnim brojem.

Zašto baš 14?

Sasvim slučajno. Uoči jedne utakmice, Geri Miren nije mogao da nađe svoj dres. Krojfu se žurilo na teren i bacio mu je svoj sa brojem 9. Opredelio se za 14 jer mu je donosio sreću u mlađim kategorijama. Znaš li da se četrnaestog i oženio?

Ma daj...

Da, juna ’67. Za Dajanu Margaret Koster, koju je upoznao na svadbi klupskog druga Pita Kajzera. Ona je ćerka prebogatog trgovca dijamantima Kora Kostera. Tast mu je posle postao i menadžer. Našao mu angažman u Americi i Levanteu.

Ali zašto nije igrao na Svetskom prvenstvu ’78? Zar to nije bila prilika da konačno osvoji nešto sa Holandijom?

Ima više verzija. Po jednoj, u znak protesta prema vojnom režimu u Argentini. Po drugoj, zbog straha za ličnu bezbednost posle pokušaja da ga kidnapuju u njegovom luksuznom apartmanu u Barseloni. Bilo je jezivo. Uperili su pušku u njega. Da kćerka Šantal nije zaplakala, a supruga Deni bila dovoljno pribrana da uključi alarm, ko zna šta bi se desilo. Dobijao je preteća pisma, ali nikada nije gledao smrti u oči.

Misliš li da žali zbog poraza u tim velikim utakmicama?

Ni najmanje. Biti veran sopstvenom stilu, uvek mu je bilo važnije od bilo kakvog finala.

Da li je on bio napadač ili vezista?

Nije bio napadač, a tresao je mreže kao od šale. Nije bio defanzivac, a nikada duel nije izgubio. Nije bio plej, a niko bolje od njega nije kreirao igru.

Pa šta je onda bio?

REVOLUCIONAR! Šta drugo.

Proći će mnogo godina od tada. Postaću novinar i uveriti su u istinitost ujakove besede. Sve je tačno. Skoro sve. Oženio se trinaestog.

Ispratiću poduhvate fudbalskog vizionara u trenerskoj i direktorskoj ulozi. Još jednom mu je Zvezda bila (ne)suđena. Namerio se na Sampdoriju i osvojio trofej.

Saznaću i za misteriju ’dve štrafte’ sa fotografije. Imao je 100.000 maraka godišnje kao zaštitno lice Pume i morao je nekako da naudi Adidasu kao zvaničnom sponzoru holandske reprezentacije. Prkos. Buntovništvo. Moć fantazije.

Čak ću i upoznati Velikog Krojfa. Organizovao je humanitarno veče u Monte Karlu, posle izbora za najboljeg igrača sezone.

Bili su tamo Mesi, Ronaldo, Platini, Van der Sar, Bekenbauer, Butragenjo. Ali se on nekako izdvajao. Prosto je blistao. Kao da zrači nekom energijom. Sveprisutnom i vanvremenskom.

Tada sam shvatio i suštinu očevog odgovora. ZATO ŠTO JE TO KROJF. Zar je moglo iskrenije i preciznije.

Možda će mene jednog dana dete pitati ’Tata, zašto ova Barsa igra fudbal sa druge planete?’.

Odgovoriću bez razmišljanja ’ZBOG KROJFA’. I neću se plašiti da me je pogrešno razumelo.