KNJIGA O DŽUNGLI (FILMSKA RECENZIJA)

Film za sve uzraste i za sve ukuse, saznajte i zašto!

The Jungle Book (2016)

Režija: Džon Favro

Uloge: Nil Seti

Glasovi: Ben Kingsli, Bil Marej, Skarlet Johanson

Distributer: Taramount

Ako se odlučite da na kraju poslušate moju preporuku i odete do bioskopa i proverite kako danas, u XXI veku izgleda priča koju svi pamte i vole, znajte da fantastična džungla u kojoj žive i Mogli i sve ostale dobro poznate životinje, stanuje zapravo u Los Anđelesu na saundstejdžu velikog filmskog studija i da su sve zverke produkt kompjuterske animacije i najnovijih i najspektakularnijih CGI efekata za koje verovatno niste ni znali da postoje. Drugim rečima, sve je veštačko u novoj ’’Knjizi o džungli’’, sve osim glavnog i jedinog glumca – Nila Setija, naravno debitanta. Veštačke nisu ni emocije i ushićenje koje ćete svakako osetiti gledajući ovu fantastičnu avanturu.

Sve je počelo od Džona Favroa, reditelja Iron Man-a i producenta Osvetnika. On je ovaj projekat započeo kao rimejk animiranog Diznijevog klasika iz 1967. godine, inače poslednjeg filma koji je Volt lično producirao (umro tokom produkcije). Favro je možda i poželeo da film snima u nekoj pravoj džungli, ali je bio svestan da time neće dobiti onu pomalo nadrealnu i kao iz snova stilizovanu šumu kakvu pamtimo iz slavnog crtaća. On se već uveliko bio spremao da u Kaliforniji napravi seting za snimanje, kada je predsedavajući Diznija Alan Horn uspeo da ga nagovori da potpuno batali tu ideju i da prigrli tehnologiju i slično Ang Liju (The Life of Pi) i Kameronu (Avatar) stvori veštački svet koji će, eto, biti i lepši i bolji od onog pravog. Znam, mnogo toga bi se moglo napisati i debatovati na tu temu, ali bez obzira na sve, konačni rezultat je senzacionalan, bar što se tiče vizuelnog ugođaja. Uostalom, kada će već životinje pričati i to glasovima holivudskih zvezda, zašto onda i džunglu ne napraviti u veštačkim uslovima.

Za one koji su totalni ignoranti i nikada nisu ni čuli za Moglijeve avanture, evo kratkog pregleda situacije koja ih očekuje u bioskopima. Mogli je dečak čijeg je oca ubio strašni tigar Šir Kan i kojeg je pronašao crni panter Bagira koji ga je predao Akili i njegovom vučjem čoporu. Vukovi, a pre svega vučica Rakša su uradili sjajan posao na odgajanju čovečjeg mladunca, ali pravi problemi nastaju kada se u taj deo ove magične džungle vrati opaki tigar sa željom da otme Moglija. Dečak kreće kroz šumu u potragu za ljudskim selom i usput sreće njene razne stanovnike – zmiju Ka, medveda Balua, kralja majmuna Luja i mnoge druge, ali samo da bi se na kraju vratio svojim vukovima i suprotstavio tigru.

Možda će nekome ova moja sledeća tvrdnja zvučati kao jeres, ali čini mi se da je Favroov igrani rimejk superioran ne samo u odnosu na još jedan pokušaj igrane adaptacije Stivena Somersa iz 1994. (ovaj film je toliko odstupao od Kiplingovih priča da ga niko nije ni smatrao pravim rimejkom), već i u odnosu na Diznijev crtani film. Favro ne samo da je stvorio vizuelni spektakl i ne samo da je napravio idealan kasting i pomerio granice u kreativnom korišćenju CGI, nego je ostao i veran i Dizniju i Kiplingu. Nema sumnje, Favro je svoje snove perfektno projektovao na platno.

Rekoh već, priča je neverovatno verna originalima, a da bi to postigao, Favro je morao da je ispriča jednostavno, pravolinijski, bez ikakvog podteksta. Ipak, pojedine scene deluju kao da su inspirisane i drugim delima, pa tako Moglijev odlazak kod Luja, džinovskog orangutana i njegovih majmunskih sledbenika, neodoljivo podseća na Kopolin ulazak u srce tame i ''Apokalipsu''. Luj je nesumnjivo nastao po Brandovom modelu, ali i taj mračni uzor sjajno funkcioniše u ovom zabavnom filmu.

Slično se može reći i za pesme koje se mogu čuti u filmu. Deluje da je to bio i najteži zadatak – pariranje delu crtaća koji je bio mjuzikl – ali Favro se i tu dosta dobro snašao. Iako je odabrao da se samo 3 pesme čuju, i to u svojim sving verzijama, one se odlično uklapaju ne samo u narativ, već i u kompletan vizuelni doživljaj. Naročito čuvena ''Bare Necessities'' kada Balu pluta po reci noseći Moglija na svojoj trbušini.

Nezadovoljni i cinici bi sada verovatno rekli da je to tačno i da film ima svoje 'bare necessities'' i ništa više, ali ako i ima bitnih propusta u novoj ''Knjizi o džungli'' onda oni mogu da se tiču nešto slabije zastupljenog humora (ovo bi trebalo shvatiti prilično uslovno) ili eventualno neke tehnološke hladnoće koju možete da osetite ako se od početka ne prepustite autentičnoj filmskoj magiji.

Svejedno, ja nemam dileme da je ovo ne samo najbolja igrana adaptacija nekog Diznijevog crtaća, već i uverljiva priča o dečaku od krvi i mesa koji od džungle pravi harmoničan i skoro utopistički svet u koji nekako svi mi želimo da verujemo.

Za sve uzraste, za sve ukuse.

Ocena: ****


Povezano

Sve vesti