Greg Popovič, jedan od najvećih trenera u istoriji košarke, privodi kraju 19. kompletnu, a 20. sezonu na klupi San Antonio Sparsa, koje je preuzeo pred kraj 1996. godine nakon što je njegov prethodnik Bob Hil otvorio sezonu skorom 3-15.

Popovič, koji je pre toga bio zasposlen u skromnoj franšizi, bez šampionskog prstena, koja se oslanjala pre svega na mogućnosti Dejvida "Admirala" Robinsona, nije bitno popravio stvari do kraja sezone, delom i zbog toga što je Robinson zbog povreda odigrao samo šest mečeva.

Ipak, dve stvari ispostaviće se kao ključne, kada je skor 20-62 iz sezone 1996/97 u pitanju:

a) Zahvaljujući tome, Sparsi su birali prvi na leto 1997. i uzeli Tima Dankana;
b) Sa Timom Dankanom, do danas se nije dogodilo da San Antonio nije igrao plej-of, a osvojeno je i pet šampionskih titula.

O kontinuitetu dobrih rezultata u narednih 20 godina i nedokučivom umeću ponavljanja i osvežavanja ekipe pravim igračima, sa Popovičem je razgovarao njegov prijatelj i kolega sa zajedničkih dana na "Air Force" akademiji, koju su pohađali. Čad Hening napravio je, očigledno, jedan od najboljih intervjua koji se mogu naći na webu, a objavljen je na portalu "Hoops Hype".

Neka vas ne obeshrabri dužina ovog razgovora, vredi svako slovo!

Hening je razgovor s bivšim kolegom počeo pitanjem o percepciji Sparsa, kao ekipe, o kojoj ljudi govore kao timu sa karakterom.

"Nekad čujem ljude kako pričaju o karakteru i mislim da je to previše opširan pojam. Pročitao sam milion knjiga i svako ima drugačiju definiciju kako se stvara karakter. Ljudi govore kako naš tim ima karakter, kako zna da pobeđuje, zna da gubi i slično. Ja se, ipak, trudim da budem malo konkretniji s mojoj definicijom, naročito kada se radi o karateru igrača koje dovodimo", rekao je Popovič, koji je potom upitan da opiše taj proces.

"Kada dolazim na intervju s klincem kog planiram da draftujem, tražim specifične odgovore i gledam određene stvari. Počev od sedenja u dvorani, gledanja, razgovora, odlaska na ručak, do posmatranja njegovih igara na kampu slobodnih agenata, a sve to ne mora da bude baš tim redom...", rekao je slavni trener i onda naglasio šta smatra presudnim.

"Smisao za humor ima ogromnu važnost za moj stručni štab i mene samog, jer mislimo da ljudi koji ne umeju da prime šalu, da se našale na svoj račun i uživaju u zanimljivom šaljivom razgovoru, teško podređuju sebe grupi".

Posle kratke pauze naveo je primer nekoga koga već 20 godina gledamo sa "istom facom", koja praktično ništa ne otkriva, a...

"Pogledajte Tima Dankana. On nikad ne menja izraz lica, ali može da vas udari s nekim od najmudrijih niskih komentara, na svetu! Nekad ih okupim u svlačionici i skočim na njega zbog skoka, kažem mu: 'Hoćeš li uhvatiti nešto večeras ili ne? Ništa nisi uradio'. I onda po izlasku iz svlačionice on mi kaže: 'Hej, Pop', ja mu kažem: 'Da...', a on mi odgovori: 'Hvala na podršci' i odšeta na teren... On je uvek takav, ozbiljne probleme 'rešava' neprikladnim šalama, ali niko ga ne doživljava na taj način. Mislim da, kada igrači imaju kvalitet i poštovanje, to i nije loša stvar".

Kakve još karakteristike traži?

"Onaj ko može iskreno da uživa u tuđem uspehu ima veliku vrlinu. Kada intervjuišem mladog igrača i on mi kaže: 'Trebalo je da budem izabran u sveamerički tim, ali su izabrali Džonija umesto mene', ili nešto u tom smislu, tipa: 'Trener je trebalo više da me drži u igri, nije se trudio da mi pomogne', jednostavno ne izaberem tog klinca, jer ćemo pre ili kasnije imati problem. Znam da će biti problem s njim. U nekom trenutku će sigurno pomisliti da ne igra dovoljno, a onda će njegovi roditelji da se zapitaju zašto ne igra, što će dovesti do toga da će njegov agent prečesto zvati i tražiti neke odgovore. Meni to ne treba. Imam važnijih stvari o kojima moram da razmišljam. Naći ću nekoga drugog, čak i ako ima manje kvaliteta u njegovoj igri, ukoliko nema tu crtu karaktera".

Autoru to nije bilo dovoljno. Tražio je još...

"Radne navike su očigledno važne za sve nas. I na tome obraćamo pažnju kroz skauting. Potencijalne kandidate za draft pratimo tako što posmatramo njihove treninge u srednjim školama i na koledžu, da bismo videli kakve su njihove reakcije prema treneru i saigračima. Pokušavamo da vidimo da li su momci s obe noge na zemlji ili su rano umislili da su neko i nešto".

Potom...

"Ako vidimo momka koji ceo dan misli samo o sebi, onda shvatite da definitivno nema mogućnost da sasluša ono što mu se priča. Dogodi se da ih intervjuišem i da krenu da pričaju pre nego što završim pitanje, što zapravo znači da uopšte nisu spremni da čuju i da ne cene ono što govorite. Te osobe smatramo umišljenim, a da je drugačije, oni bi bili spremni da prihvate pravila. Bili bi spremni da prihvate ulogu, bili bi spremni da prihvate da jedne večeri neće igrati mnogo... To nam dosta govori".

Dakle, ako nemaju pravu predstavu o sebi i svojim mogućnostima, ne mogu da budu deo vašeg tima i da prihvate vaš rad?

"Tačno. Takođe, gledamo kakav odnos ti klinci imaju prema svom odrastanju. Znate i sami da su neki od njih imali jako teško detinjstvo. Povremeno se pojavi neko ko je imao mirno detinjstvo, ali većina ih je uveliko primala teške udarce u životu. Volim da čujem da su u tim situacijama zapeli i podigli mlađeg brata ili sestru ili da su, uprkos tome što su odrasli sa samohranim majkama ili razvedenim očevima, pa čak i ako su ih čuvale bake ili deke, uspeli da ostvare dobre ocene u srednjoj školi i završe sa dobrim prosekom".

Dodao je...

"Volim da znam da li su učestovali u nekoj vrsti društveno korisnog rada, bili deo nečega, da li su imali tešku povredu, recimo, pa uspeli da se vrate. Te stvari govore mi dosta o prirodi karaktera koji nose. Sve te stvari otkrivaju mi njihovo skriveno lice. Kada govorimo o karakteru, želim da znam od kakvih je 'vlakana' sazidana ta ličnost. Od čega su napravljeni, šta im struji kroz kosti, srce, mozak..."

Deluje kao da tražite nesebične individue. Ali, postoje li stvari koje radite da povratite određene osobine kod igrača koje već imate?

"Pre nekoliko godina smo praktično bacili finalnu seriju pod noge, prekratili na brzaka jednu dugu, lepu priču. Pripremajući se za novu sezonu, želeo sam da uradim nešto drugačije. Nije da sam hteo da budem 'Gospodin opasni', ali želeo sam da uradim nešto novo, kako bih ponovo izgradio drugarstvo unutar tima i međusobno poštovanje. Želeo sam da igrači prođu kroz nešto neprijatno i komplikovano zajedno sa svojim saigračima", rekao je Pop.

"Jednog dana došao je bus po nas u centar grada i svi su mislili da idemo na još jedan trening u nizu, ali smo skrenuli ka Džek Veliju (Džekova dolina, trening centar vazdušnih snaga SAD, prim. aut) i kad smo ušli unutra, video sam da se igrači pitaju 'koji je sad ovo đavo'... Bus se parkirao i svi su počeli da ustaju, ali sam tada rekao stručnom štabu: 'Mi ovde izlazimo', a igračima poručio: 'Sedite još malo...' Izašli smo, poručnici uleteli u bus i počeli da prave pravi pakao, kao kada 'gušteri' stignu na prvu obuku".

Nastavio je priču...

"Igračima su se raširile zenice i počeli su da postavljaju pitanja, ali su poručnici počeli da viču: 'Je l' se to nama obraćate!?' Momci su bili u šoku. Nisu znali da li da se smeju ili kažu: 'Hej, Pop, šta dođavola radimo ovde?' U busu je bio muk, svi su ćutali osim poručnika, koji su nastavljali svoju tiradu. Izbacili su ceo tim van autobusa, poređali ih u vrstu, a potom u formaciju kvadrata. Bilo je neverovatno... A treneri i ja smo se krili iza drveta i umirali od smeha, nismo mogli da verujemo".

"Ni ja nisam imao pojma da će ići tako daleko, ali sam dobio odgovore koje sam tražio, momci su bili spremni da slušaju naređenja i rade ono što im se kaže", ispričao je Pop.

Ono što nije rekao je šta bi bilo da se neko u timu ozbiljno pobunio, odmahnuo rukom i krenuo ka izlazu, ali pretpostavka je da bi mu to bilo ozbiljno zamereno, ako ne i jače od toga.

"Odjednom, glavni među oficirima, rekao je: 'A sad se svi opustite...' Počeo je da se smeje a igrači su nas tražili pogledom. Onda smo i mi počeli da se smejemo, dali smo im lopte, oficiri su im dali puške i malo objasnili kako to radi, a potom su svi zajedno prošli kroz dva poligona za trening u akademiji. Momci su hodali po konopcima, Toni Parker je pao u blatnjavu baru, Tim Dankan je prolazio preko svake prepreke a ja sam bio preplašen jer mi se ukazao lik novinara koji mi postavlja pitanje: 'O čemu ste tačno mislili kad ste poslali Timija na tu ogradu s koje je pao i polomio kičmu?'", ispričio je Popovič s osmehom.

"Ali, to je Tim. On je želeo da prođe kroz to, a u tom trenutku jedna noga ga je slabo služila. I prošao je sve, svaku prepreku. To je bila najbolja stvar. Kada se završilo, rekli su da je to bila jedna od najzabavnijih stvari koju su radili u životu i karijeri. Za mene, koji je tražio da se vrati drugarstvo, gledati kako su se ponašali u tom trenutku, bodrili i navijali jedni za druge na tim poligonima, to je vredelo milione dolara".

  Nadovezao se...

"Kada vaša najveća zvezda, Tim Dankan, prihvati vaš sistem, to ima domino efekat na ceo tim. Kako igrač s kraja klupe može da ne učestvuje kada će budući član Kuće slavnih dati sve od sebe? Kada već govorimo o tome, u trenucima kada na treningu radimo teške drilove i najzahtevnije vežbe, smisleno uvek pritiskam 'velike momke' više od drugih, Dankan, Parker i Đinobili su češće videli pakao od bilo koga drugog", kaže Popovič.

"Znate kakav je efekat? Ako vi njima to radite i oni odgovore na pravi način, svi ostali će pratiti njihov primer. Najgora stvar koju možete da uradite je da okrenete glavu kada se neko ponaša neprimereno na bilo koji način. Mladi to vide i odmah izgube dozu poštovanja prema drugima, a vlakna koja drže vaš tim na okupu počnu da slabe. Mora da bude tako. Važni igrači moraju da budu primer i prime udarac, kako bi svi ostali stali u red i primili udarac. To je važna stvar za nas i tako radimo".

Dao je i drugačije primere...

"Prečesto vidite da organizatori raznih stvari tretiraju ljude drugačije iz bilo kog razloga i to je problem. Bio sam nekoliko puta u timu gde su se neki momci izvukli za ubistvo, a svi svi su znali da je to uradio i to je 'ubilo' i ceo taj tim", rekao je Popovič.

"Svuda to možete da vidite".

Nastavio je...

"Svake večeri ležem u krevetu bez ikakvih briga za igrače iz mog tima. Ne dolazim na posao ujutru s mišlju: 'O, gospode, sada moram da sredim ovaj haos ovde'. To se ne događa. Ostali troše pola svog vremena i energije pokušavajući da ubede prvo sebe, a onda i druge, da ovaj tip može zajedno s onim tipom i bla, bla, bla... Kada me ljudi pitaju kako ja to uspevam, pomislim samo na to da su stvari logične. Ne morate da budete pametni. Ja znam da to nije lako, ali mnogi ljudi to ne razumeju. Kada se pojavi problem, ja kažem: 'Sve što si uradio, uradio si samo sebi'. Ne postoje problemi ukoliko tim ide ispred vremena i koristi karakter kao istinski kriterijum prilikom selekcije".

Naravno, nemoguće je pogoditi sa svakim... Nekada je potreban dodatni trud da bi se mlad igrač izveo na pravi put, a Pop tada koristi različite metode.

"Pomenem i detinjstvo, početke, kada je bilo teško, podsetim odakle su došli. Mislim da je to važno i ispravno. Štaviše, provedemo vreme razgovarajući i politici, rasi, hrani, vinu, međunarodnim događajima i svim stvarima koje su ih uče da zadovoljstvo životom koji živimo ne može da bude ispunjeno samo sportom".

"Radimo s igračima na detaljima. Kako da se odnose prema medijima. Sitnicama, poput: 'Uspešan sam u onome što radim', umesto: 'Dobar sam u onome što radim'. Sve to deluje malo, ali nije nevažno. Moja ćerka me i dalje opomene svaki put kada kažem: 'Oh, kako sam dobar'. Samo me ohladi sa: 'Ne, tata, ide ti dobro...' Lepše zvuči i deluje kao da ste zaista obraćali pažnju na časovima u školi".

Pojasnio je zbog čega je to važno...

"Mislim da rad na nečijem govoru i reakcijama na medije zaista pomaže da imamo produktivniji život. Na timskim sastancima radimo i na fondu reči, a nekad ih pitamo i za glavne gradove, da vidimo kome nabrže radi 'mozak', a zapravo samo želimo da momci razmišljaju. Kroz takve vežbe možete da prepoznate i ako neko nije uključen dovoljno u tim. I onda možete da zaključite gde je problem... Možda klinac je ume dobro da čita, recimo".

"Ako je tako, onda ga ostavite u učionici i zakažete mu časove. Imate tada pomalo težak dan, jer znate da ste ga žestoko osramotili, ali kada to prođe i kad klinac krene da uči, počne da se oseća bolje zbog samog sebe. Sve to što se događa van terena je takođe važno".

Autor je želeo još takvih primera...

"Ako odem na večeru s nekim od njih, to će možda biti prvi put da je momak jeo ostrige ili popio čašu vina. I da nije tako, važno je da provodite vreme zajedno van terena. Graditi pravi odnos je presudno, naročito ako želite da imate uticaj na nečiji život. Morate da poznajete osobu da biste mogli da je trenirate čak i individualno, a da ne govorim koliko je to važno ukoliko želite da utičete na njih i uključite ih u svoj sistem kako biste ostvarili zajedničke ciljeve".

Za kraj, rekao je...

"Dugo radim ovo i jedna od najvećih radosti koje ovaj posao donosi je kada se neki od tih klinaca vrati u grad da vas vidi i povede dečicu sa sobom. Ili kada neki od mojih bivših igrača postane moj saradnik, trener, a zadržite taj odnos koji već imate deset, petnaest godina... Nekada je potrebno samo tri godine, nekima od njih, da potpuno usvoje sve lekcije koje ste im preneli i da vidite da se to isplatilo. Čak i kada ih trejdujete ili im uručite otkaz. Godine prođu, a oni dođu i kažu vam da ste bili u pravu, da sada razumeju šta ste im pričali".

Dakle...

"Mislim da svi ti odnosi koji se grade pomažu da igrači žele da igraju za vas, za vaš program, za svoje saigrače. Na kraju, iako to zvuči sebično, mislim da ja najveće zadovoljstvo pronalazim upravo u tome. Naravno, osvojiti titulu je sjajna stvar, ali to izbledi brzo. To je tu i to vam niko ne može oduzeti. Ali zadovoljstvo koje osetim kada Toni Parker dođe s klincem na trening ili kada neki igrač koji je prošao kroz naš program dobije posao, pa svrati i zahvali se... To je pravo zadovoljstvo. Ne možete valjda biti zadovoljni sami zbog toga što ste nekoga naučili kako da šutne ili kako zagradi kod skoka? To i nije nešto preterano važno, ako stvari posmatramo šire. Ako možete i jedno i drugo, to je onda zadovoljstvo, koje kasnije prozivodi motivaciju. Pomalo sam i sebičan u tome, ali stvar je očigledna", završio je Popovič jedan od najzanimljivijih intervjua ove godine.

Pa i duže...